КОСТИНА ПОТРАГА ЗА ОЧЕВИМ ГРОБОМ

Ту на Јадовну, у вјечитој сјени и тами букава, у њедрима Велебита, нашли су злокобни смирај душе многи Срби. Међу њима и отац Косте Поповића из Сремских Карловаца.

Пише: Томо Радусин Томиша

Послије великих страдања Срба у Другом свјетском рату, првенствено Срба Лике, Крбаве, Кордуна и Баније, извршена је планска колонизација Срба на подручје Војводине. Само на подручју Лике од 10.264 невиних жртава хрватске усташе су убиле 8.733  или 80 % Срба. У пресељењу, рђе од људи, нељуди убили су 25. новембра 1944. године 212 заосталих мјештана, Шваба, жена и дјеце код Бачког Грачаца и Оџака. Командант Војне управе за Војводину био је тада бивши шпански борац, Рукавина Иван, који је касније унапређен и постављен је за шефа Југословенске мисије у Паризу 1945. године.

Извор: Наши Шпанци 1936-1939. (1986). Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“ Зрењанин, 1986.

На мјесту злочина постављен је споменик у помен невино страдалих. Нека. Тако и треба, да се зна. А уз споменик објављена је и ова повеља:

„Ми прогнани из завичаја одричемо се освете и одмазде. Ова одлука нам је озбиљна и света у спомен бескрајног бола, који је посебно последња деценија нанела човечанству. Прогнаници ће свим снагама подупирати сваки почетак који је усмерен на стварање уједињене Европе, у којој сви народи могу живјети без страха и присиле“.

Повеља прогнаних, 19 јула 1950.

Извор: Немци у Војводини – Подунавске Швабе, 17. Juni 2011. Gedenkkreuz für Massaker von Filipova. (Komemorativni krst za pokolj kod Filipova).

Слично зло је поновљено када су војне снаге, односно нељуди,  погубили 1991. године 200 невиних жртава код Вуковара. Срамота, која треба да се памти. А како је то било на другој страни, у Хрватској за вријеме Другог свјетског рата. На примјер у Лици. У Госпићу. Је ли тамо била Овчара. Имају ли и Срби из Хрватске право на сличну повељу прогнаних? Ето то је био повод за ову причу.  

Учињено зло је најављивано на западној страни наше тадашње државе у бројним порукама Анте Старчевића, Анте Павелића и осталих. На такве претње, још давне 1866. године Јован Јовановић Змај је записао ове стихове:

„Даклем, нема Срба! – Нема, нема, нема!

Веле наша браћа, велики Хрвати;

А Бог би знао, – можда нас и нема.

Можда већ одавно трунемо у гробу,

Можда већ ни црви нема шта да пију

У сухој цеви српских последњих костију“.

Био је то одговор Старчевићевој Странци права.

А године 1883. записао је Змај и ове стихове:

„Ко ће пребројат ране нам љуте,

Прегледати море крви просуте!

Чија се душа сећат не жаца:

Где леже кости наших отаца!

Ми никад пушке скинули с леђа.

И нигде плоче над нашим гробом,

Јер шанчеве смо пунили собом.“

Било би нормално да мртви живима очи отварају, међутим ми смо опраштали и вјеровали. Вјеровали смо само у добро и нисмо учили од старијих.

Поруку: „Благо гробу, и у тами што се сјаји, где кандило припаљују нараштаји“ и ове Змајеве стихове упутио сам удружењу „Јадовно 1941“ и Душану Басташићу, када сам видио како полажу крст на велику гробницу  на Јадовну, гдје су усташе Независне Државе Хрватске убиле преко 10.000 невиних жртава, првенствено Срба.

Поставио је Басташић крст и на гробницу у Смиљану у којој лежи 560 искључиво Срба из Теслиног краја.

Дотле, гробница је била девастирана, па чак је дан отварања Меморијалног центра 2006. окупљени народ је одмарао ноге сједећи гробници. Није то сметало ни цркву, ни бившег првог партијца Лике. Није сметало ни предсједника Србије Тадића присутног на свечаности, јер је Србија донирала црквена звона. Питање је да ли је и знао за гробницу. Пуних осамнаест година гробница је била без обиљежја.

Бројне су државне делегације првенствено Хрвата посјетили Меморијални центар, па нико да посјети гробницу. Чак ни српске делегације. Честитао сам Верану Матићу кад је клекнуо на Овчари код Вуковара, али сам споменуо његову обавезу да исту потражи и у Госпићу и обиђе гробницу у Смиљану. И од тога ништа. Отишао је на Јадовно, у шуму. Тако сви. Изузетак је Басташић. Свака му част!

Тако је то сад.

Био ми је ово повод за причу, како је Коста Поповић из Сремских Карловаца давне 1947. године тражио гроб свог оца на Јадовну. Јадовно и злочини на њему били су строго партијски забрањена тема. Као резервни официр, био сам на бројним резервама око Госпића. Замислите, главно мобилизацијско збориште било је село Трновац у подножју Велебита. И нико у тим бројним окупљањима јавно није поменуо или организовао посјету Јадовну. Шаптало се о свим стратиштима. Рецимо за Каврике сам случајно чуо. Послије 50 година познаник ми је рекао. Али, у повјерењу и као само мени.

Кренуо је Коста да тражи очев гроб на Јадовну, да га обиљежи, како би на очеву задњем пребивалишту припалио свијећу. Да се гроб окади. Да души својој даде одушка и отјера тјескобу која га је притискала. Да се сјети свих лијепих тренутака проведених уз оца, којег више нема. Суза је сузу стизалала а грч у грудима гушио због немоћи да сазна за задњу очеву стопу.

Ту на Јадовну, у вјечитој сјени и тами букава, у њедрима Велебита, нашли су злокобни смирај душе многи Срби. Међу њима и отац Косте Поповића из Сремских Карловаца.

У Сремским Карловцима је 1857. године живело 4.002 становника, од чега је било 1.385 Хрвата католика и 2.614 Срба православне вере. Па ипак Срби ни ту у Сремским Карловцима нису били безбједни. Морали су и ту да ратују за своју слободу и уједињење. Прошла је 1848. година и настало је затишје и мир 70 година. Дошао је Први свјетски рат који је био пун страдања, пун бола и патње – да би дошла 1918. година и васкрсење народа и државе.

Иако су утисци и послиједице из Првог свјетског рата биле свјеже, почеле су колати приче о новом рату. Није прошло него четрдесет година, питао се народ зар ће опет. Још се нису слегле послиједице од прогона становништва у Арад, Петроварадин, Осијек и Копривницу. Зар није у септембру 1914. године комплетно становништво Сремских Карловаца протјерано преко Саве. Тада је испражњен Патријаршијски двор, Гимназија и Богословија. Нису заборављене слике скидања црквених звона, крађе слика, икона, књига, уништавања ћирилице. Све то, па зар сада опет.

У Загребу се јавно причало о усташком покрету и савезу, којег је Павелић најавио у свом говору 21. маја 1941. године. Био је то савез католичке и исламске вјероисповести  против „најљућег и најопаснијег непријатеља, против православља (Нови лист број 31, Загреб 29. маја 1941). Касније је некадашња зграда у Загребу, округлог изгледа, претворена у џамију, тако да су на њој подигнута три минарета. Уједно је то била порука да нема мјеста за трећег. За Србе. Јавно је то и најављено.

Чак је и законски регулисано, те су донешене одредбе: „Законске одредбе о расној припадности“ и „Законске одредбе о заштити аријевске расе и части хрватског народа“ (Хрватски народ, број 78 од 1. маја 1941).

„Ово има бити земља Хрвата и никог другог и нема те методе коју ми нећемо као усташе употријебити да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба. То је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо само оно што пише у усташким новинама“

Извор: Хрватски народ, број 109, Загреб, 3. јуна 1941“

Вјетрови будућег зла дођоше и до Срема. Кувало се то и далеко раније.

 „Што се тиче Срба који овдје живе, то и нису Срби него дотепенци (дошљаци) с истока, које су као слугане овдје довели Турци. Значи, како су дошли тако нека и оду. Нека ти Срби знају да је наша лозинка, или се поклони или се склони“

Извор:  Нови лист, Загреб, 9. јуна 1941.

Сличне поруке су стизале и из Католичког тједника број 26. Сарајево, 29. јуна 1941. Могло се чути о намјери да се Сремски Карловци претворе у хрватски национални центар. Уклоњен је ћирилични натпис са карловачке гомназије:

 „Браћа Анђелићи српском народу“.

У олајавању Срба нарочито су се истицали Иво Бојановски и Вјекослав Голубовић, који је касније проглашен ратним злочинцем.

Ускоро је у Сремске Карловце по посебном задатку 19. јуна 1941. године, стигао из полицијске жупе Вуковар, Рукавина Јурај, звани Јуцо.

И, тад је кренуло.

Исто вече, по доласку Рукавине приведено је 18 грађана Сремских Карловаца.

(Игром случаја, већ сам споменуо једног другог Рукавину из 1945. године који је био био командант за подручје Војводине).

Ускоро, по доласку Рукавине из Вуковара, кренула су саслушања. Седморица приведених Карловчана били су убрзо и пуштени. Били су то ови грађани Сремских Карловаца: Аврамовић Стеван, парох Горње цркве ( пуштен па протјеран из Карловаца), Гостојић Милан, кројач, (пуштен, убиле га усташе након недељу дана), Грбић Стеван, шумар, пуштен, Јовановић Печула Илија, пензионер, (пуштен, касније убијен у Јасеновцу), Пауковић др Богдан, адвокат, пуштен у току ноћи, Сабољевић Лазар, парох Доње цркве, (пуштен, касније протјеран,) Теодоровић Стеван, чиновник, пуштен.

Задржано је ових једанаест приведених:   

Божић Милан, виноградар, 47 година, био је одушевљени присталица и првак Земљорадничке задруге и њен кандидат на изборима 1938. године. Тада је рањен од једног активисте Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ) и до краја живота је носио револверски метак крај срца, који се ту зауставио. За вријеме  Првог свјетског рата био је добровољац у српској војсци, био је комита.

Красојевић Боривој, 45 г. чиновник, син др Ђорђа Красојевића, вође Српске радикалне странке за Војводину. Он се није бавио политиком, али је највероватније био жртва старе мржње праваша и франковаца против његовог оца и његове странке.

Манојловић Александар, 41 г. трговац, који је у Карловцима отворио прву продавницу техничке робе. Завршио је Карловачку гимназију и био је дописник Политике из Карловаца. Бавио се као аматер историјом и штампана му је књига о фрушкогорским манастирима.

Матејић Борислав, 60 г. пензионисани чиновник и економ. Истакао се приликом ослобођеља Карловаца 1918. године помажући српској војсци, а једно време је вршио дужност команданта града. Био је члан Самосталне демократске странке.

Матић Александар – Шаца, 45 г. био је трговац и економ. Као отворен и рјечит, није се плашио да говори против неправди које се чине Србима у НДХ. Његова породица води порекло од првог начелника карловачког Магистрата, трговца Јована Матића из половине XVIII века, чије су се генерације бавиле трговином.

Пишћевић Миленко, 32 г. професор историје Карловачке гимназије. Био је добар педагог, вриједан и веома перспективан научни радник. Ради својих проучавања наше средњовековне историије одлазио је у Хиландар, а проучавао је ту грађу и у иностраним библиотекама. Био је члан Југословенске радикалне заједнице.

Поповић Тадић др Јован, љекар, 45 г. Он је као омладинац био за време Првог свјетског рата прогањан од стране аустро-угарских власти. У Карловцима је поред приватне праксе био и љекар Социјалног осигурања. Ангажовао се на друштвеном плану као предсједник патриотско-културног друштва „Карађорђе“. Био је покретач и уредник карловачких новина Глас народа, настојећи да допринесе бољем уређењу свог родног града и функционисању његових служби. Био је члан Народне радикалне странке. 

Просенц Радован, 41. г. Словенац православне вере, професор музике у Карловачкој гимназији у којој је посебно унапредио хорско певање. Он је страдао као жртва геноцида само због своје православне вјере. Јавно је осуђивао усташке поступке према Србима.

Симеоновић Чокић др Стеван, адвокат, 52 године, правник и политичар, истакнути стручњак за црквено право. Прије првог свјетског рата био је члан Српско – хрватске коалиције, члан Хрватског сабора и  делегат тог сабора у Мађарском парламенту. Тада је био уредник „Српске мисли“ органа Српске самосталне странке за Срем. Био је сарадник Матице српске и бавио се проучавањем српских привилегија у Војводини, а рад о томе му је штампан у књизи Војводина II, издању Историјског друштва у Новом Саду 1940. године. Исцрпан некролог му је написао др Милан Костић, штампан у Зборнику Матице српске (Матица српска, Зборник за друштвене науке, бр. 36, Нови Сад, 1963. стр. 118-122).

Ћирић Стеван, предсједник, 55. година, познати политичар и веома утицајан члан странке Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ). Ћирић је био градоначелник Сремских Карловаца, народни посланик, министар просвете и предсједник Народне скупштине Краљевине Југославије.

Штрасер мр Павле-Паја, 52 г. апотекар, потиче из немачке породице која се доселила из Треншчина (Судетски дио Чешке): У Карловцима су отворили апотеку 1804. године. Породица Штрасер је кроз пет генерација водила апотеку и стекла завидан углед. Женећи се Српкињама Штрасерови су се веома зближили са Србима, тако да је један дио чланова њихове породице задржао католичку веру. Паја, чија је супруга Анђа била кћи православног проте, остао је у католичкој вери, али се претежно дружио са Србима, па се код њега често окупљало српско друштво. Због тога, а можда и због зависти неких утицајних усташа, био је у немилости код усташких власти.

Једанаесторица је приведена у Петроварадин, гдје су преноћили у тврђави. Сутрадан су спроведени у Вуковар и затворени у згради Жупаније. Одатле су касније спроведени у Осијек, те у логор Даница у Копривници.

Након спровођења ове групе за Вуковар, у Сремским Карловцима усташе су одабрале Видовдан 28. VI 1941. за даљњи прогон и убијање. Први је настрадао Гостојић, који је био ухваћен па пуштен. За њега се знало да је присталица учења Васе Пелагића, те да је учествовао на оснивачкој скупштини Пелагићеваца 1919. на Стражилову. Група усташа, Јаша Крнајз, Стипа Поповић – Вла, Крешимир Грашић, Звонко Шофер и Јаша Банић, под изговором да Гостојића воде на саслушање, најприје су му сломили руку, претукли и потпуно га измрцварили. По команди Јаше Крнајза убијен је на обали Дунава и бачен у воду. Његов леш је испивао 12. јула 1941. године. После овог злочина усташе су у Сремским Карловцима безобзирно наставили са злочинима.

У групи од једанаесторице спроведених у Копривницу, девет су били Срби, а двојица католици који су имали родбинске везе са Србима. Из логора, њих  деветорица отпремљени су теретним вагонима са осталим затвореницима за Госпић. Послије тридесет сати путовања у затвореним сточним вагонима, затвореници су у Госпићу спроведени у зграду суда и казнионице. Та зграда била је некада касарна и прва подигнута зграда у Госпићу. Називана је названа Герихт (Gericht) што значи суд. Али суд и уједно затвор. За време спровођења у казнионицу усташе су их немилосрдно тукли кундацима, а највише су се окомили на Стевана Ћирића, за кога су сазнали да је бивши министар.

Накнадно су сви затвореници повезани жицом по двојица, један за другога. Тако у колони по два пјешице су потјерани преко насеља Оштра и Трновца за логор Јадовно. Испребијани Ћирић је раније допремљен камионом. Логор Јадовно је удаљен 26 километара од Госпића. Налази се на врху Велебита, дубоко увучен у шуму. Далеко и од „Бога и Врага“. Права прашума.

По доласку на Јадовно затвореници су од грања подигли сјеницу (надстрешницу) испод које им је било боравиште по хладним личким ноћима, гдје температура ноћу нагло пада чак до нуле. Мученици су добивали једном дневно топлу воду са нешто брашна у њој. Био је то дневни оброк у почетку. Касније ништа. Испрва је усташка намјера била да затворенике ангажују на изградњи пута преко Јадовна на другу, далматинску страну Велебита. Била је то давнашња жеља становника Јадовна, да се изгради још један прелаз преко Велебита. Можда је то био изговор за довођење затвореника на Јадовно. На овом подручју се одиграо обрачун између власти и усташких представника 1932. године за вријеме усташког напада на жандармеријску станицу у Брушанима.

Ускоро по доласку Пишчевић и Манојловић су због изнемоглости отпремљени у „болницу“. То је био изговор, заправо, нису се вратили, јер су скончали у Шарановој јами.

Главни у функционисању логора су били: Еуген Кватерник, Мијо Бабић, Јурај-Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стјепан Рубинић, Славко Пудић и Руде Риц.

Из логора Јадовно је пуштен Стеван Ћирић, као једини Србин, те је отпремљен из Госпића у болницу Свети Дух у Загребу. Као разлог пуштању, Степинац је на суђењу изјавио, да је он лично интервенисао код поглавника. А спомињало се да је Ћирића спасио „неки фактор изнад НДХ“ а то је било његово чланство у Интернационалној унији. 

У Госпићу су била три сабиралишта заточених Срба. Главно сабиралиште била је зграда суда у центру. Друго сабиралиште било је на жељезничкој станици. И треће сабиралиште је било Овчара. Бивше Максимовићеве штале за овце су претворене у логор. Предходно су усташе побиле Максимовиће. Ето и ту је била Овчара, која је временом заборављена. По подацима Музеја геноцида у логору Госпић (Овчара) убијено је именом и презименом 387 невиних жртава, а у згради суда (Герихт) 82 невине жртве. На мјесту гдје је била Овчара данас је фазанерија, гдје се узгајају фазани за ловце.

Јадовно је изабрано, јер је као забачено и тешко приступачно мјесто било далеко од очију јавности. Како је тад скривено, тако и данас.

Уобичајени начин убијања затвореника је био ударцем маљем у потиљак и то тако да су жртве по двојица повезаних жицом доведене над јаму. Жртва која је пала од ударца у потиљак повукла би другу жртву у јаму. Понекад би усташе бацале и живе жртве у јаму. За њима су тада бацали бомбе, да се не би неко од жртава извукао из бездана, који је четрдесет метара дубок. 

О логору Јадовно је Милан Костић написао некролог жртви Јадовна, доктору Стевану Симеоновићу – Чонкићу. У њему је 1946. године записао да је леш Чонкићев остао „негдје на Велебиту“ или „негдје у Јадовном“ или ко зна у којој провалији. Ту су сви јадници и мученици убијани маљем. Послије језивих крика, настајала би гробна тишина. Понекад би се јавио крик из дубине Велебита. И опет поново, убијање и крици. Крик из дубине и њедара хладног Велебита изгледао је као вапај за истином. Вапај да имена жртава буду макар обиљежена и споменута.

Касније, трагајаћу Костић је наишао на Словенца, инжињера, који је чешће виђао покојног Чонкића. Каже да је он био ведра духа и тако је дјеловао на околину. Физички је био веома измучен. Крајем јула, по казивању Словенца, одведен је са већом групом у непознатом правцу. Одведени су у историју мученика. Сутрадан, чуло се од усташа који су спроводили ову групу Срба, да су сви поубијани на Велебиту. Код једног од тих усташа, Словенац је видио златну табакеру у његовим рукама. Била је то табакера коју је толико пута виђао у рукама др Симеуновића – Чонкића. И то је све од њега. Било је то 25. јула 1941. када је поред осталих, живот изгубио на Јадовну и др Војислав Бесаровић из Сарајева и др Миленко Марковић из Пакраца.   

     У потрагу за очевим гробом кренуо је храбро и одлучно, његов син Коста Поповић и његова мајка из Новог Сада. Дошли су до трагова који су указивали на немар, запостављање мјеста, што је био више него јасан знак сакривање трагова и негирање злочина. Костин отац, др Јован Поповић, угледни грађанин Сремских Карловца убијен је у логору Јадовно од стране Хрвата усташа 25. јула 1941. године. 

Извор: др Милан Костић, Матица српска, Зборник за друштвене науке, бр. 36, Нови Сад, 1963. стр. 118-122.

Ко је био спроведен у логор Јадовно, више вијести о њему није било. Па ипак из логора је најпре побјегао Личанин, Серђо Пољак, Србин из Шибуљине (Трибањ) код Карлобага. Он је са групом Срба ухапшен 22. априла 1941. године и сви су упућени на „рад“ на Јадовно. Касније је свједочио да је иза њега остало око 1000 затвореника у логору. Из логора је неопажено побјегао Мане Чанак а касније и Бранко Цетина који је са Пољаком сведочио о злочинима у логору. О томе је био чланак у Политици 5. IX 1967. и у Илустрованој политици 22. V 1990. године. 

У Јадовну, те 1941. године усташе су убиле и мог стрица Дану Радусина. Ишла је моја стрина, његова супруга, која је била у високом ступњу трудноће да тражи супруга. И нашла је усташу, који је служио војску са покојним стрицем. Рекао је стрини, да је касно стигла јер је он из затвора у Госпићу спроведен на Јадовно и одмах погубљен. Стриц је радио у ложионици у Грачацу. Није му се тог јутра ишло на посао јер су усташе тада у мају 1941. одводиле Србе. Отац га је натјерао да иде на посао. Рекао му је пријекорно, да је за његов посао дао вола, а захваљујући његовим примањима живи велика фамилија која је тада имала преко тридесет чланова. И тако оде стриц Дане. Оде и отац му Ника. Појела га је грижња савјести и жал за сином. И стрина је остала без ћерке у порођају. Црнини никад није скинула. И сад  замислите, у попису Жртава 1941-1945. Музеја геноцида пише д је стриц „убијен у директном терору“. Тражио сам, писао да се то промјени и код првог директора и овог новог. И све узалуд. И то нешто говори.  

Коста Поповић се 1947. године упутио у Госпић, на Велебит и Јадовно, да види мјесто гдје му је отац са осталим мјештанима Сремских Карловаца убијен 25. јула 1941. године. Јадовно је тада био непожељна тема. Чак спомињање Јадовна је партијски спречавана. Одважност Косте је поред личне жеље и патриотске дужности, изнад свега чин вриједан сваког поштовања. У то вријеме, у току је све до 1954. године било рушење преосталих православних цркава. Нове власти срушиле су 29 православних цркава горњо карловачке епархије и све је усмјерено да Јадовно остане по страни. То доказују каснији догађаји.  

Дана 26. јула те 1947. године Коста и једна одважна жена, Боса Пејиновић, пензионисана поштарица из Госпића кренули су на Јадовно. И њен је брат Милан, такође ту убијен. Да је Коста којим случајем тражио помоћ од неког другог, тешко би је добио. Сви су окретали главу.  Јадовно је био непожељна тема. Чак и онај ко би га споменуо, одмах је етикетиран као Велико Србин. Коста и Боса су затекли још укопане стубове са бодљикавом жицом, око којих је постављена стражарска стаза. Плато логора био је обзидан зидом који су зидале жртве, била је ту кућица за стражаре, и нешто остатака суђа из којег су логораши јели. Али, биле су ту и двије велике зарасле хумке, у које су похрањене жртве које су убијене непосредно пред ликвидацију логора. Коста је направио скицу логора, те некако отишао до Шаранове јаме, до које је пут већ тада био зарастао и био необиљежен.

Боса Пејновић је помагала повратнику у Госпић, свештенику Арамбашићу.   

Упутио се Коста потом у Загреб, у друштво „Просвјета“ (Удружење Срба у Хрватској). Отишао је да их упозна с оним што је видио, и вјерујући да ће тиме покренути однос хуманог односа према жртвама. Вјеровао је, али се и преварио. А нама се стално причало, како смо у том рату ослобођени. И све је завршавало у вјеровању и забораву. Сви су ћутали. Чак и преживјели борци. Свака част изнимкама.

Како није било никаквих помака по питању обиљежавања стратишта, Коста је поново послао писмо на Просвјету у Загребу, следеће године, 24. маја 1948. Поново је молио да се жртве достојно сахране, а логор и јама обиљеже. Одговора опет није било. Зато је Коста поново, исте године, 14.10.1948. послао препоручено писмо Просвјети под бројем Р-662.  Овај пут, Коста је навео, да је сам ишао трагом како су мјештани из Сремских Карловаца, у којој групи био и његов отац, одведени 20. јуна 1941. године у Петроварадин и Вуковар и најзад у Копривницу, одакле су прослеђени у Госпић. Одатле су заточеници пребачени преко села Јадовна шумским путем поред Шаранове јаме у Чачића долину. Ту је био логор, без икаквих зграда за смјештај затвореника, с намјером да они наставе пут започет давне 1907. године, и отвори нови прелаз преко Велебита. Како су Талијани били на трагу, усташе су да би сакрили трагове ликвидирали логор, тако што су 25. јула 1941. године побили све затворенике, њих 700 који су се ту затекли. Ту су их и закопали. Биле су то хумке, које су већ споменуте. И ту је Костин отац и остали Карловчани завршили. Распитао се он о свему и дошао до једног затвореника који је успио побјећи шест дана прије ликвидације.

Описује Коста у даљњем тексту писма, како се долази до логора, (од села Јадовна поред Шаранове јаме), „затим се иде десно четврт сата, низ шумску падину и долази се на једну чистину пречника 200 метара“ . То је био пашњак Чачића а некад и мјесто гдје је била крчма.

„Около цијелог круга виде се стубови са остацима бодљикаве жице око којих около се налазе очувана и подзидана, нешто издигнута стражарска стаза. Крај логора се виде остаци куће за стражу и пећи за печење хлеба. У самом логорском кругу се виде две велике хумке – једна дуга око 20 метара, широка око два, а у висину око 1,5 метар, правилног облика, док је друга купаста, округла и неправилна. По подацима од неколицине људи из околних села Јадовна и Трновца – који су имали прилике да се обавјесте у оно вријеме о току догађаја у логору – под тим хумкама су покопани логораши који су се затекли при ликвидацији. Сада се логор и хумке покривају полако све више коровом и шибљем. Хумке су углавном од глине и ситног камена и лешеви су под глином сигурно још деломично сачували ознаке под којима би се могли познати.

Овим желим да изразим друштву Просвјета у име породица оних који су страдали из мога места – јула 1941. године у логору на Јадовну – жељу да као друштво које је предузело на себе акцију око подизања споменика, чувања од заборава и откопавања масовних гробница и преноса жртава фашистичког терора са територије Н.Д. Хрватске – покренете акцију да се и овде изврши ексхуманација, пренос и подизање споменика пошто је за све то потребна дозвола власти, материјална средства и олакшице које се појединачно не могу добити ни створити – и да се на тај начин очувају од скрнављења и растурања гробова тих мученика и њихова успомена од заборава. Молим вас да ми одговорите“.

Београд,                                                        С поштовањем,

23. мај 1948.                                                 Коста Ј. Поповић, студент медицине,

                                                                       Београд, Поп Ташкова ул. бр. 17/VI реон/

Како ни овај пут није било одговора, услиједило је ново писмо 18. октобра 1948. године, потписано од: Коста Поповић, Олга Поповић, Ружа Матић, Евица Матејић, Ленка Божић, Лаза Манојловић, Марија Симеоновић – Чонкић, Катица Пишчевић и Мара Красојевић, уд. Колибаш.

Међутим, ни овај пут није било одговора, па је упорни Коста одлучио да обиљежавање десетогодишњице злочина обави сам, уз помоћ храбре Босе Пејновић и проте Душана Арамбашића. Они су 25. јула 1951. године на мјесту злочина одржали опијело, свим знаним и незнаним жртвама. Арамбашићу су усташе за вријеме рата убили супругу Марију, учитељицу са 37 година, ћерке: Вукосаву 11, Милицу 13 и Софију са 15 година, и од супруге мајку Софију Јањић из Читлука.

Прије опијела Коста је на мјесту логора поставио крст, са натписом на месинганој плочи:

„На овом месту некадашњег усташког логора на Јадовну провео је заједно са хиљадама  невиних жртава последње дане пред своју мученичку смрт 25. јула 1941. године др. Јован Поповић, лекар из Сремских Карловаца, рођ. 1896. год. Нека се никада не угаси успомена на њих!“. “

ОВО ЈЕ ПОСЛИЈЕ ДЕСЕТ ГОДИНА ПРВА СПОМЕН ПЛОЧА НА ЈАДОВНУ

Намјера је била да крст буде постављен  на хумку крај улаза у логор, али се непосредно испод површине наишло на посмртне остатке жртава, па је учвршћен на великој гомили камења каја се налазила у средини логора. Крст је на овом мјесту стајао до 1958. године, а тада је, седам година касније, и ово скромно обиљежје нестало.  

Како се породице жртава нису мириле са тиме да се све препусти забораву, Олга Поповић је 9. септембра 1951. године дала оглас у „Политици“, да се породице жртава удружено обрате Влади Републике Хрватске и затраже ексхумацију и достојну сахрану и подизање споменика. (Предсједник владе био је тада Владимир Бакарић). Представка влади Хрватске упућена је са тим садржајем 25.10.1951. године. Уз представку достављене су појединачне молбе бројних рођака настрадалих жртава. Након тога, упућена је заједничка представка из Сремских Карловаца 30. 10.1951. године:

„Доље потписани изјављујемо и желимо да се наши мили и драги који су убијени од усташа 1941. године на Јадовном, пренесу у заједничку гробницу која би се подигла у Госпићу“.

Молба истог садржаја упућена је из Смедеревске Паланке 16.10.1951. године, те 17.10.1951. године из Сарајева.

„Влади Хрватске је уз представку послато и неколико појединачних молби: Петре, удове Јефте Јовановића, чиновника „Шипада“ из Сарајева, др. Слободана Вукобратовића, сина др. Михајла Вукобратовића, судије из Бјеловара, Др. Боривоја Сировице, сина Николе Сировице, надлугара из Бјеловара, Саве Ставрића, брата Ратка из Босанског Шамца, Љубице Влатковић, супруге Андрије из Доњег Лапца, Данице Кнежевић, ћерke проте Петра Мајсторовића из Дољана и сестре Милојка Мајсторовића, студента, Анке Петровић, супруге Јована, машиновође из Српских Моравица (која упућује молбу и за прва 92 Србина који су на губилиште одведени из Српских Моравица), Душанке Рајчевић, супруге Велимира, жељезничког чиновника из Огулина (која се молбом обраћа и за свекра Светозара Косановића и Петра Радовића из Огулина), Зоре Кос, која се, осим за инжињера Велимира Коса из „Шипада“, обраћа и за 92 Србина који су истог дана одведени у Госпић, Видосаве Љубичић, супруге Емануела, чиновника „Шипада“, Олге Симеоновић Чонкић, ћерke доктора Стевана Симеоновића Чонкића, Мире Красојевић, сестре Боривоја, Руже Матић, супруге Александра, Катице Пишчевић, мајке Миленка, Евице Матејић, супруге Борислава из Српских Моравица, и других.) 

Тек нанон поновног инсистирања, из Владе НР Хрватске  стигло је писмо под бројем 3368, дана 24.6.1952. године. У том писму је стајало да је Народни одбор обавијестио Олгу Поповић да је Предсједништво Хрватске 8. 3. 1952. године формирало комисију да извиди стање гробова фашистичког терора (а био је искључиво усташки злочин), те да је та комисија поднијела влади извјештај, у ком стоји:

„На пола метра испод површине земље пронађен је један леш, који се сада налази у фази распадања, те како је оштра зима и снијега у шуми имаде у висини једног метра, леш још заудара“.

Настојао је Коста да пронађе документ под бројем 6638/1952. у којем су пописани чланови комисије, која је извршила увиђај на логору Јадовно. Међутим, тај документ је нестао. Тај документ био је и у Архиву Хрватске, али је нестао и одатле. Наводно га је преузео извјесни Кокић. Нестао је и документ број 13270/1952 у којем Предсједништво Хрватске овлашћује Савез бораца Хрватске да органиује обиљежавање логора Јадовно.

Ту је и објашњење.

Објашњења су гласила да су остали лешеви, који се налазе дубље, у току распадања, (послије једанаест година), да су сложени један на другом, те да је немогуће извршити пренос костију. А из јаме гдје су лешеви сахрањени исто није могућно из хигијенских разлога с једне стране, те да има више таквих јама у којима су жртве у гомилама закопаване ( а бацани су у јаме и живи људи). Све би то пресељење изискивало велике трошкове за прављење заједничке гробнице, а и лешеве се не би могло преносити у платненим врећама већ у плеханим сандуцима.

Објашњава се чак да лешеве није могућно вадити, који су у почетном стадију распадања и да ће тако бити још много година, јер је јама и зими и љети хладна као фрижидер. Те, да „постоји могућност да се од средине јаме па на ниже имаде још лешева, који су тек у почетном стању распадања.

У Сремским Карловцима убијено је од стране усташа 136 Срба , 96 Цигана, 5 Јевреја, 5 Хрвата и осталих вјера шест лица.

Међу жртвама је било 36 дјеце, жена 50 и 162 одраслих мушкараца.

За вријеме Другог свјетског рата Нијемци су убиили 23 становника Сремских Карловаца у слиједећим мјестима: у Карловцима, Бањици, Сајмишту, у Јајинцима, Дудику код Вуковара, и у Руми.

Извор: Коста Поповић. (1997). Споменица грађанима Сремских Карловаца жртвама немачке аггресије и усташког терора и геноцида од 1941. до 1944. године. Страна 174, Нови Сад, 1997.

Спомен плочу жртвама Јадовна пореклом из Котара Грубишно Поље поставило је удржење „Напредна жена“ 2. јуна 1957. године. На овај начин избјегнуте су партијске посљедице на комунисте Грубишног Поља.

„Благодарећи честитим мајкама и супругама, за 487 наших људи из Грубишног Поља, обиљежена је по први пут (1957.) и каменом обзидана Шаранова јама на Велебиту. Били су то синови и мужеви, између 16 и 60 година. Мајке и супруге су им прве обишле гроб и обиљежиле га Спомен плочом на којој пише: „Na ovom mjestu između ostalih iz naše zemlje pobijeno je po ustaškim krvnicima i 486 žrtava iz općine Grubišno Polje 1941. godine. Spomen ploču podiglo je društvo „Napredna žena“ Grubišno Polje 2. VI 1957“

Спомен плоча убијеним свештеницима за два архијереја и 52 свештеника постављена је 1965. године. Плоча је разбијена и обновљена је на десној слици.  

Имена ових 19 свештеника нису наведена на горњој спомен плочи.

Извор: Споменица православних свештеника 1941-1945. жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби. Савез удружења православног свештенства, Београд,

СПОМЕНИК У ЈАСИКОВЦУ, ПОДИГНУТ 27.7.1961.

Споменик жртвама фашистичког терора „Вјешала“који је срушен 1990. године. На њему је био исписан текст:

„Споменик жртвама фашистичког терора крај Госпића“, а требало је: „Споменик жртвама терора хрватских фашиста – усташа код Госпића и у Госпићу“ или „Споменик српским жртвама усташког покоља“.

Извор: Миле Рајчевић. (2013). Дивосело, Читлук и Орнице у времену и трјању. Типографикплус, Београд, 2013.

Јадовно није споменуто.

Политичари су наглашавали да је крвљу жртава Јадовна и других стратишта „цементирано братство и јединство наших народа“.

За убијене Личане, општина Грачац 23, Кореница 378, Доњи Лапац 8, Госпић 294, Оточац и Бриње 18  што је укупно 719 убијених невиних жртава из Лике на Јадовну никад није подигнута само за њих спомен плоча. Како ствари стоје, неће ни бити подигнута.

Извор: Хисторијски архив у Карловцу, зборници котара, Госпић, Грачац, Кореница и Доњи Лапац.

СПОМЕН ПЛОЧА НА ЖЕЉЕЗНИЧКОЈ СТАНИЦИ ГРУБИШНО ПОЉЕ

На жељезничкој станици Грубишно Поље постављена је спомен плоча на којој је писало:

„Sa ove željezničke stanice odvedeno je 22. travnja 1941. godine u internaciju 505 ljudi sa područja općine Grubišno Polje u logor Danica – Koprivnica a od kojih je 486 na zvjerski način ubijeno od ustaša i bačeno u ponor Jadovno u Lici. U znak vječnog sjećanja na nevine žrtve tašističkog terora ovu spomen ploču podiže organizacija žena i Savez boraca općine Grubišno Polje“. 4. VII 1959. god.

                                                                                        

Плоча је уништавана 1971. и 1991. године, те поновно обнављана.

Сви ови Срби похватани су 26. и 27. априла 1941. са подручја котара Грубишно Поље. Пребачени су у сточним вагонима у „Загребачки збор“ данашњи студентски центар. Послије тога су пребачени у логор „Даница“ код Копривнице, да би крајем јуна мјесеца били пребачени у Госпић а одатле у логор Слана на острву Пагу, гд‌је су сви побијени.

Извор: Удружење „Јадовно 1941“.

ЗЛОЧИНЦИ ЈАДОВНА, ХРВАТИ УСТАШЕ КОЈЕ ЈЕ НАВЕО КОСТА ПОПОВИЋ

1943. FRKOVIĆ JURICA: Veliki župan u Gospiću, ustaša, F-br. 2957, Dos. Br. 502, 2407, 2488, Inv. Br. 11304, HRVAT.

2032. GOLUBOVIĆ VJEKOSLAV, ustaša iz Sremskih Karlovaca. Elaborat „Akcija V. Tomića“ F-br. 16675, HRVAT.

2039. GOLUBOVIĆ STEVO, učitelj. F-br. 16674 „Elaborat Akcija V. Tomića“ HRVAT,

2040. GOLUBOVIĆ STEVO, ustaša iz Sremskih Karlovaca, „Elaborat „Akcija V. Tomića“ F-br. 23390, HRVAT.

3093. KVATERNIK DIDO EUGEN. Ravnatelj ravnateljstva za javni red i sigurnost u NDH i ravnatelj ustaške nadslužbe u Zagrebu, F-br. 1966, „Hrv. Narod“ Zagreb, 13. IX 1941. br. 211, Dokazi nisu poslati od Z.K.H. (Zemaljske komisije Hrvatske). osiminv. Br. 9267 i 9268; Dos. Br. 1266, 1436, 2822, 1266, 1467, 1463, 3892, 3962, Elaborat „Akcija V. Tomića“ HRVAT.

5943. PUDIĆ (ime nije navedeno). Ustaški bojnik u logoru Jasenovac, F-br. 4548, Dos br. 2389, HRVAT.

6317. RUDE RITZ. Ustaški poručnik na službi u Gospiću, ranije učitelj u Pazarištu, srez Perušić, F-br. 3209, inv. Br. 11340, HRVAT.

6384. RUBINIĆ STJEPAN. Bivši upravitelj redarstvene uprave u Gospiću, ustaški bojnik, F-br. 4562. Dos. br. 2389, HRVAT.

6395. RUKAVINA JOCO. Ustaški pukovnik, zapovjednik I ličke ustaške bojne 1941. g. Pb Zagreb, F-br. 3824, vidi F-br. 3790, HRVAT.

BABIĆ MIJO – nije na spisku.

Искључиво за Јадовно спомињу се само двојица злочинаца и то:

495 BEŠLIĆ. N. –  Ustaški natporučnik – emigrant i zapovednik logora u Jadovni. F-br. 23698, Elaborat „Početak okupacije i stvaranje NDH“-Hrvat.

6386  RUDIĆ DRAGUTIN – Ustaški natporučnik, emigrant u logoru na Jadovnu, F-br. 22901, Elaborat „Početak okupacije i stvaranje NDH“, Hrvat.

Izvor: Dokumenti iz istorije Jugoslavije tom II. Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača iz Drugog svetskog rata: (Saopštenja, odluke i spisak jugoslovenskih građana koje je Državna komisija utvrdila da su ratni zločinci). Beograd: Arhiv Jugoslavije, Printer komerc 1998.

 Nedostaju: Jaša Krnjajz, Stipa Popović-Vla, Krešimir Grašić, Zvonko Šofer, i Dragan Pudić Paraliza.

Извор: Dokumenti iz istorije Jugoslavije tom II. Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača iz Drugog svetskog rata: (Saopštenja, odluke i spisak jugoslovenskih građana koje je Državna komisija utvrdila da su ratni zločinci). Beograd: Arhiv Jugoslavije, Printer komerc 1998.

По узору на натпис на Капели мира у Сремским Карловцима, на којој стоји да су је подигли католици из Петроварадина, предложио бих, да се и једној улици у Сремским Карловцима додијели назив: „КАРЛОВАЧКИХ ЖРТАВА 1941“. Тако би доказали да  жртве из Сремских Карловаца нису заборављене. Нека потомци памте.  

И КОСТИ БИ ТО БИЛО ДРАГО. Својим залагањем за истином он је то заслужио.

Сјећајући се завичаја Леко Буде Будисављевић је записао:

„Сан је варка а Бог је истина и све што је од Бога је, па и сан“.

„А ти млади нараштају! – мудруј о томе како знаш. Мој стари мозак казује ми: да је човјечија душа Божија искра, а ти –  преврни, ако ти се не рачи читати“.

Извор:  Будисављевић Буде. (1887). „Племе Будисављевића у Горњој Крајини. У Осијеку, 1887. 

---

ЛИТЕРАТУРА:

Басташић Душан. Удружење „Јадовно 1941“ 25.5.2021.

Давидов Динко. (2013.). Тотални геноцид, Независна Држава Хрватска 1941-1945.

Душан Басташић. Удружење „Јадовно 1941“ 25.5.2021.

Dokumenti iz istorije Jugoslavije tom II. Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača iz Drugog svetskog rata, Beograd, 1998.

Костић Милан. (1997). Споменица грађанима Сремских Карловаца жртвама немачке агресије и усташког терора и геноцида од 1941. до 1944. године. Сремски Карловци: Издавачки фонд Максима Епархије сремске, 1997

Ластавица Р. Дане. (2014). И у родном Смиљану Тесле Николе побијени Срби вјере православне 1941. Удружење грађана Завичајна група Крајина Војводина, 2014.

Јадовно – комплекс усташких логора 1941. књига И. Ђуро Затезало.

Јевтић Атанасије. (2002). Од Косова до Јадовна, Ваљево, 2002.

Ovčara u Gospiću. (1989). Historijski arhiv u Karlovcu. Zbornik 20. Kotar Gospić i kotar Perušić u narodnooslobodilačkom ratu 1941-1945. strana 181 i 182. Karlovac: Štampa „Ognjen Prica“ Zagreb, 1989.

Пајалић Тихомир. (9.10. 1962). Шаранова Јама. Наше планине, XИВ, рујан-листопад 1962. број 9-10, страна 209.

---

Везане вијести:

PRVE ŽRTVE USTAŠKOG TERORA I GENOCIDA U SREMSKIM KARLOVCIMA, HAPŠENJE ISTAKNUTIH GRAĐANA JUNA 1941. GODINE I NJIHOVO STRADANJE U LOGORU JADOVNO