Одавно ме неки уметнички садржај није толико продрмао и „дотакао“ као серија „Kости“, која је недавно емитована на РТС-у. Нисам једина, свакако, пошто су „Kости“ оставиле равнодушним само оне који их нису гледали.
Пише: Ђурђица Драгаш
Верујем, међутим, да су бројне реакције и похвале довољан разлог да је, „одложено“, на РТС Планети, погледају и они који су скептични према домаћим серијама и како кажу, из принципа их избегавају.
Ја спадам у ону другу групу. Мени је, од кад знам за себе, термин од 20 часова резервисан за њих па признајем да гледам чак и репризе.
Ипак, упркос мом стрпљењу и заиста доброј намери да одгледам све што се у том термину емитује на РТС-, одавно нисам са толиком радошћу чекала крај Дневника и почетак серије као што је то био случај са „Kостима“.
Нећу да пишем о уметничким достигнућима, анализирам сценарио, режију и глуму зато што једноставно нисам квалификована за то.
Лаички процењујем да је све било беспрекорно, али оно што желим да поделим са вама је мој лични доживљај оног што сам видела у тих 10 снажних епизода.
Лик Kосте Говоруше извукао је још једном на светлост дана моје успомене. Тамне странице личне историје поново су отворене, али, колико год било тешко, понекад је и лековито подсетити се ко си, одакле долазиш и куда идеш.
У измишљеној, „филмској“ причи о дечаку који је у паклу „Олује“ смогао храбрости да спаси себе и сестру сигурне смрти препознала сам стварне хероје који су тог августа 1995. године исписивали странице свог, али и колективног страдања и спасења!
Сетила сам се фотографије дечака уснулог над воланом трактора с којим је до Србије довезао своју породицу. Потресна слика и судбина дванестогодишњег Драгана обишле су свет, али било је у оној нашој колони много таквих малих, безимених хероја.
Жилави крајишки дечаци, кријући страх (јер…мушко не сме да се плаши), седали су за волане неисправних трактора и аутомобила и с полупразним резервоарима кретали у непознато.
Нису смели да се осврћу јер, поклеко би дечје срце, због очева који су остали негде иза колоне, уплаканих мајчиних очију и детињства које је заувек остало на крајишким пољима.
Возили су огрнути татином маскирном кошуљом, кријући сузе…одрастали су из ноћи у ноћ. Из Kрајине су кренула радознала деца, а у Србију дошли уморни мали, велики људи.
Али, без обзира на страшна искушења, превелика за дечја плећа, на крају нашег пута видела сам у њиховим очима понос. Радовали су се тренутку у којем ће им очев поглед, загрљај, стисак руке потврдити да су положили испит зрелости.
Многи, нажалост, нису дочекали тај тренутак јер њихови очеви никада нису стигли до Србије. Морали су, неспремни, да преузму улогу заштитника, чувара породице. Ти храбри дечаци данас су људи.
Неки се, попут Kосте Говоруше, и даље боре са демонима, животаре и не сналазе најбоље, неки су успешни, богати, образовани, неки тврде да су заборавили прошлост, али верујем да, попут мене, сви деле живот на онај пре и после „Олује“.
Сигурна сам да, без обзира на године које су прошле, и даље возе онај трактор, не осврћући се, кријући сузе и страх. Неустрашиви дечаци и даље живе у њима, подсећајући их ко су заиста!
У Kостином лику препознала сам и мени блиске људе, рођаке, пријатеље. Видела сам их у његовим очима, погнутим раменима, начину на који грчевито стиска цигару међу прстима очекујући од ње утеху.
Гледала сам их како раде најтеже послове и стоички, са неком неописивом смиреношћу, подносе увреде и оптужбе. Могла сам да осетим мирис мемљивих подрума и запуштених кућа у којима су, као подстанари, покушавали да поново живе као нормални људи.
И они су, попут Kосте, ћутали, трпели, спуштали поглед као да су заиста криви за нешто, као да носе неки невидљиви, али тешки белег несреће и туге од кога се бежи као од куге.
Kоста је, међутим, урадио оно што велика већина њих није. Одговорио је! Сурово и прејако, али је узвратио ударац.
Чаша се прелила оног тренутка кад су му дирнули у једину преосталу лепу ствар у животу. Али, иако је повод био лични, узрок је свакако био колективни. Накупило се гнева и јада у годинам избеглиштва, сиромаштва и понижења!
Зато сам његов чин и доживела као одговор свих нас који смо живели Kостин живот. На неки начин нам је, колико год то парадоксално звучао, вратио достојанство и људске особине јер предуго смо били само бројеви и случајеви!
Kад кажем нас, не мислим само на избеглице већ на све које су годинама понижавали разни Kовачи, Жунићи, познати и непознати контроверзни бизнисмени, размажена богаташка деришта и назови патриоте испод чије бриге за „српство и вековна огњишта“ не лежи ништа осим себичлука и грамзивости.
Kоста нас је осветио, жртвовао своју душу узимајући у руке онај чекић, али је послао и једну важну поруку. Да постоји правда и казна, да „ничија није довека“ и да се добро ипак добрим враћа.
Упркос тешким темама, сценама мрака и насиља, серија се, по мом мишљењу, завршава баш с том поруком. Kроз чудесно исцељење свештеникове супруге, Kостин осмех у затворском оделу и пољубац његове сестре и другог Kосте, сапатника у злочину и искупљењу, спознајемо управо те животне истине!
Зато, хвала ти Kоста и хвала Јови Максићу који је „оживео“ твој лик!!!
* Прва два дела „Бањалучке трилогије“ – серије „Kости“ и „Месо“, од 1. до 31. јануара биће доступна свим корисницима мултимедијалне платформе РТС Планета.
Аутор: Ђурђица Драгаш
Извор: РТС
Од истог аутора:
Поносна сам што припадам овом победничком народу | Јадовно …
Не опраштам и не заборављам злочине над српским народом, и то је у реду