Košare su bitka koja traje

Dve nedelje od početka NATO agresije 1999, na Veliki petak, noću, 9. aprila počeo je kopneni napad na Jugoslaviju. Za mesto udara izabrana je karaula Košare, na visovima Prokletija. Snage OVK i NATO dva dana su neprekidno granatirale položaje Vojske Jugoslavije. Uspeli su da zauzmu karaulu i četiri kvadratna kilometra naše teritorije. Dalje nisu mogli, ali bitka je nastavljena u naredna dva meseca. Epilog herojske odbrane bio je skoro 300 ranjenih i stradalih, ali napad OVK i NATO pešadije je zaustavljen. Kopnena invazija je sprečena. Na 19. godišnjicu od početka bitke za Košare, za “Slobodu” govori komandant odbrane Košara pukovnik Ljubinko Đurković

G. Đurkoviću, političari tog vremena ocenjuju da je rat 1999. bio neminovnost.

-Zapad, ne samo 1999, nego i ranije, krajem 80-ih počeo je razbijanje Jugoslavije, a NATO je planirao taj rat. Takođe, NATO nije više bio vojni savez država, već savez ratnih korporacija, koje se bore za nove resurse. Na red je tako došla tadašnja Jugoslavija, odnosno Srbija. Njihova istraživanja pokazala su da na KiM postoje ne samo retka rudna bogatstva, već i nafta i gas, čija se vrednost danas procenjuje na šest hiljada milijardi. Onda su usledili politički pritisci, na koje smo morali da odgovorimo.

Kakvo je uopšte bilo stanje u vojsci 1998. i početkom 1999. godine?

-Imali smo sreće da su tih godina svi koji su se tamo zatekli, od vojnika, policajaca, stanovništva – imali jak, nemerljiv otadžbinski kod. Kod – kako se ljubi i voli otadžbina.
A kada ste vi lično shvatili da će biti rata?

-Krajem septembra ili oktobra, kad je došla verifikaciona komisija OEBS-a sa Vilijemom Vokerom na čelu, i omogućila da se regeneriše i reorganizuje UČK. Bilo je jasno da se oni pripremaju za dalja borbena dejstva.

Vi ste bili u sastavu Prištinskog korpusa, kao komandant 125. motorizovane brigade. Kako ste se lično, a kako vojnički pripremali za ono što dolazi?

-U vreme borbenih dejstava, zatečen sam na dužnosti komandanta Drugog motorizovanog bataljona, u sastavu 125. motorizovane brigade. Većina oficira Prištinskog korpusa već je imala iskustva u borbama u odbrani srpstva na prostoru bivše Jugoslavije – u Krajini, Republici Srpskoj… Imali smo iskustvo, vojničko obrazovanje i bili smo osposobljeni da obučimo vojnike. Vojnici su tako, pored iz kuće ponesenog vaspitanja, morala i patriotizma imali i dobru obuku. Oficiri su mahom bili mladi, svega nekoliko godina stariji od regruta. Tako se stvorio duh zajedništva u odbrani zemlje.

Pretpostavljalo se da će doći do kopnene agresije. Kakve su bile procene Vašeg štaba, gde će doći do udara?

-Doživeli smo strategijsko iznenađenje napadom NATO preko Košara. Procene  našeg vojnog rukovodstva, strategijskih i operativno-taktičkih grupacija, od brigade do generalštaba bile su da se napad očekuje iz pravca Makedonije, pošto su tamo već bile stacionirane impozantne NATO snage. Zatim, računalo se i na udar iz Albanije, ali ne preko Košara, zato što su Košare vrlo nezahvalan pravac za borbena dejstva, kako za odbranu, tako i za napadača… Uprkos tome što smo imali vrhunskog obaveštajca generala Milanovića, do nekih neprijateljskih mikro planova i pozicija se nije moglo doći. Imali smo informacije o vazdušnim dejstvima, što je najznačajnije.

Ipak, OVK I NATO stratezi odabrali su Košare. Zašto?

-Prvo, raspolagali su rasporedom naših snaga. Mi smo na Košarama na samom početku NATO agresije imali mali broj vojnika. Drugo, očekivali su da naša komanda neće kvalitetno odreagovati na njihov napad. Računali su da će za vrlo kratko vreme da naprave prodor, jer od samog prevoja Košare, gde su oni udarili, do sela Batuše ima oko pet  kilometara. NATO snage su tamo imale oklopni i motorizovani bataljon, da ne govorim o raketnoj diviziji i 24 apača.

Taj udar je trajao neprestano dva dana. Da li je, na kraju, karaula pala?

-To me često pitaju. Karaula suštinski nikad nije pala. Tačno je da tog 9. aprila, oko 11, možda 12 sati, naša jedinica, granična četa od stotinak vojnika  nije bila u karauli, ali bila je u neposrednoj blizini, na oko 250 metara i štitila je karaulu vatrom. Tek 10. aprila, dio njihovih snaga došao je na karaulu, ali se nije zadržao. Dejstvom naših artiljerijskih jedinica, oni su bili prinuđeni da se povuku. Znači, već 10. smo krenuli u protivnapad, i do 14. aprila smo ih proterali sa svoje teritorije na graničnu liniju, koja je išla je vrhovima Maja glave, Maja zez, Gurin gat, Mrčaj, a nadmorska visina na tim vrhovima je i do 2250 metara. Nijednom stopom nisu bili na našoj teritoriji.

Koliko je vojnika u tom trenutku branilo naše položaje?

-Bilo je 110 vojnika iz granične čete 53. graničnog bataljona Đakovica, a u neposrednoj blizini, na kilometar bile su snage Drugog bataljona herojske 125, koje su imale zadatak dubinskog obezbeđenja. Od 7 sati ujutru uvedena je artiljerijska podrška minobacača, zatim jedinica iz Prve armije koja je bila u Dečanima, zatim delovi drugog motorizovanog bataljona… Međutim, tog 9. aprila nije postojala mogućnost da proteramo neprijatelja.

Na osnovu svedočenja učesnika borbe, nijednom od vojnika nije padalo na pamet da se povuče i ustukne, čak i ranjeni su se vraćali na prvu liniju vatre.

-To je apsolutno tačno. Oni su svojim grudima štitili otadžbinu. Oni su ginuli sa zadnjim rečima „za ovu zemlju vredi umreti“, „i mrtvi ćemo braniti ovu zemlju“. Smrtno ranjeni nisu dozvoljavali da im se ukaže prva pomoć nego su vadili bombe i bacali na neprijatelja. Oni su ranjeni tešili mene, „komandante, ne treba mi pomoć, ja ću, svakako, do Junika biti mrtav, dajte da pružim još neki otpor…“A i on i ja znamo da će umreti. Košare – to je bio istinski pakao, a istovremeno uzvišen čin. Moguće je osposobiti vojnika psiho-fizički, obučiti ga, ali taj njihov kod patriotizma, častoljublja, njihovo zajedništvo – taj kod niko razrešiti neće! Danima i noćima u rovu, ne jedu, ne spavaju, tu obavljaju fiziološke potrebe, sve vreme svesni da su na nišanu, da su meta – i ne odustaju. Na KiM bilo je još bitki, ali Košare su jedinstvene.

Bitka za Košare je praktično okončana sporazumom u Kumanovu. Kako ste primili tu vest i kako ste doživeli taj dan?

-Vrlo teško sam to podneo. Kad je stigla naredba o povlačenju, vojnici su me pitali „komandante, ko nas menja?“ Bez obzira na to što Kumanovski sporazum u datim okolnostima nije bio nepovoljan i što je NATO bio 600 puta jači od naše vojske, ja i danas tvrdim – da smo nastavili borbu još tri meseca, NATO bi morao da odustane od kampanje. Međutim, povukli smo se. Na KiM bili smo nadahnuti osećanjem časti, borbama koje smo izvojevali, srpskim svetinjama, lepotom Metohije. Otišli smo s tugom.

Gde su Košare danas u Vašem životu?

-Košare su bitka koja traje. Mi tada nismo sačuvali samo granicu, već i stanovništvo, kulturno i istorijsko nasleđe. NATO generali i pukovnici javno govore „da smo prošli Košare, danas bismo pili kafu u Beogradu“. Drago mi je da se o odbrani Košara sada priča, posle rata to je bila zabranjena tema. Ponižavajuće je bilo to vreme. Iz tog petooktobarskog perioda i danas žive recidivi, pojedini NATO lobisti i danas pokušavaju da omalovaže bitku. Uprkos tome, ušli smo u predanje. Danas deca od pet godina pevaju „Vilu sa Košara“. Država i nosioci vlasti sad treba još napora da učine, da uprkos teškoćama heroji branioci Košara dobiju zasluženu satisfakciju. Takođe, važno je da u obrazovanju i udžbenicima, Košare postanu tema.

Pored portreta: Ravno 67 dana, neprekidno, vodila se intenzivna borba, što kopnom, što iz vazduha..

Izvor: IN4S

Vezane vijesti:

Devetnaest godina od „Bitke za Košare“

Bitka za Košare među najsvjetlijim trenucima srpske istorije …

Zadnja vojna pošta srpkih junaka: Šta je video prvi Srbin koji …

Dokumentarni film “Dosije Košare 1999.“ (VIDEO) | Jadovno …