Водите их и побијте, они су пресуђени…

Од 6. до 9. маjа 1941, похватале су усташе на пре­вару 600 Срба мушкараца с подручjа котара Слуња и Воjнић, од коjих су 520 поклале у Хрватском Благаjу

На Ђурђевдан, 6. маjа 1941. године, освануо jе лиjеп сунчан дан.

Тога дана Срби се свечаниjе одиjеваjу, иду jедни другима на Крсну славу у госте, разговараjу о успjесима у обављању прољетне сjетве. Веселе се и радуjу. Све jе раздрагано и свечано.

Нитко ни у помисли ниjе могао слутити да ће то бити дан нечу­веног злочина над невиним сељачким становницима Кордуна. Један од првих масовних злочина нове хрватске власти поглавника Независне Државе Хрватске, др. Анте Павелића. Злочин планиран, до­бро припремљен и организирано изведен по замисли поглавара Паве­лића и наређењу Еугена Диде Кватерника.

Управо тога дана, 6. маjа, дана весеља и славе, у рану зору, одjекнули су први усташки пуцњи у српским селима Вељуна, Перjа­сице, Доњег Полоjа, Кузме и других насеља. Усташе, емигранти и домаћи Хрвати – усташе хватали су своjе комшиjе Србе по селима, тукли и затварали на неколико сабиралишта – мучилишта на Вељуну, Перjасици, Слуњу и Хрватском Благаjу.

Да би могли почети проводити такву, озакоњену политику Не­зависне Државе Хрватске, масовно истребљење српскога народа из Хрватске, усташке су власти организирале убиство угледне хрватске породице млинара Јосе Мравунца у Хрватском Благаjу, омиљеног човjека међу Србима и Хрватима.

Управо ту на Кордуну, према оцjени усташких поглавара гдjе су Срби и Хрвати вjековима живjели у добрим комшиjском односима, требало jе злочин извршити и њих међусобно завадити и закрвавити. То су извели на наjподлиjи могући начин.

Већ краjем априла 1941. године, након првог масовног поко­ља Срба у селу Гудовцу код Бjеловара 28. априла исте године, у жупном стану у Хрватском Благаjу на Кордуну, састали су се усташки по­вjереник за Вељун Иван Шаjфар, жупник Блаж Томљеновић и млинар Јосип Пауновић и договорили се о убиству млинара Јосе Мравунца и његове породице, с тим да одмах прогласе како су то уморство учинили Срби с Вељуна.

О том њиховом договору упознао jе на састанку у Карловцу 35 пробраних усташа њихов официр Здравко Кар­ловић коjи су и дониjели детаљан план о ликвидациjи Јосе Мравунца и његове породице.

На том састанку учествовао jе и већ до тада до­бро познати усташа из села Фурjана, Милан Бунета, коjи jе на саслу­шању 27. jула 1945. године у Карловцу, поред осталог испричао:

“Главна тема састанка била jе инсценирање убиства млинара Мравунца Јосе и његове фамилиjе из Х. Благаjа к. бр. 37, ради давања повода за масовно хапшење и ликвидациjу Срба, мушкараца из Вељуна и околних села.

Пошто jе хрватско село Благаj врло пасивно, а сусjедно село Вељун у коме су настањени Срби знатно богатиjе, требало jе наћи некаквог повода за ликвидациjу људи из Вељуна како би се касниjе народ из Хрватског Благаjа могао преселити у српске куће и тамо се стално настанити.

На поменутом састанку jе Јосип Пауновић из Благаjа предложио да присутне усташе jедне ноћи отиђу у Благаj и тамо ликвидираjу хр­ватску фамилиjу Јосипа Мравунца.

Овим убиством постигао би се двоструки успjех:

1. Убиство фамилиjе Мравунац сматрало би се злочи­ном кога су извршили Срби из Вељуна и околице, чиме би се добио пов­од за jавно хапшење свих мушкараца из Вељуна, коjе треба таjним начином поубиjати, а потом прогласити да су затвореници послани на присилни рад у Њемачку и

2. Млинара Мравунца Јосипа требало jе иначе ликвидирати jер се он више осjећао као Југославен него Хрват – католик. Он не симпатизира усташки покрет и навелико конкурира ос­талим бољим хрватским млинарима из истог села. На састанку су поред Пауновића Јосипа из Хрватског Благаjа, присуствовали Грашић Перо-Чиг­риjа и ми из Карловца. Сви учесници у дискусиjи сложили су се са приjед­логом Пауновић Јосипа…”

Непосредни организатори на терену били су: жупник Иван Никшић, шеф усташког стана из Слуња, жупник Иван Микан из Огулина, учитељ и усташки повjереник опћине Вељун Иван Шаjфар, адвокат Ловро Сушић из Огулина, жупник Блаж Томљеновић из Хрватског Благаjа, усташки емигранти коjи су дошли из Загреба наjближи поузданик по наређењу Диде Кватерника, усташки официр Ивица Шарић, син биљежника из Госпића, Миjо Бабић, Вjекослав Макс Лубурић и неколико домаћих усташа из Хрватског Благаjа.

Према утврђеном договору, ноћу 5/6. маjа 1941. године, усташе обучене у сељачку одjећу убиле су Јосу Мравунца, супру­гу му Мариjу, маjку Ану, малољетне синове Ивана и Николу, а дванаестогодишњу кћеркицу Милку бацили у риjеку Корану и она jе jедина преживjела.

Сутрадан, 6. маjа 1941. године, шеф слуњских усташа жупник Иван Никшић послао jе телеграм свим оружничким станицама у ко­тару Слуњу: “Срби у Благаjу убили хрватску породицу Јосипа Мра­вунца. Забраните Србима излазак из кућа…”

Окупљеним усташама у Слуњу у присуству жупника Никшића, расправљаjући о судбини по­хватаних Срба, усташки официр Ивица Шарић им jе рекао: “Ја знам да њих има и добрих људи, али шта му за то наjбоље можеш, него да му пиштољем просвираш мали мозак…” У помоћ усташама из Слуња дошле су усташе из Загреба, Карловца, Хрватског Благаjа, како еми­гранти тако и домаћи – комшиjе.

У три дана, од 6. до 9. маjа 1941, похватале су усташе на пре­вару 600 Срба мушкараца с подручjа котара Слуња и котара Воjнић, од коjих су 520 поклале у Хрватском Благаjу, а других 80 jе на ин­тервенциjу талиjанског пуковника Оскара Гриттиа враћено у ками­онима с пута према Хрватском Благаjу у Слуњ и пуштено своjим кућама.[1]

Једини коjи jе успио побjећи с тог масовног губилишта у Хрват­ском Благаjу и то изнад саме “Попове jаме”, свега педесетак метара удаљене од католичке цркве, био jе Душан Никшић из Доњег Полоjа коjи jе испричао:

“6. маj 1941. године – Ђурђевдан. Одjедном се код моjе куће поjави група цивила – комшиjа Хрвата с воjничким пушкама и наредише нам: “Предаj се, руке увис!”.

Изненадили смо се кад смо видjели да су то нама добро позна­ти комшиjе из Хрватског Благаjа. Моj отац, два брата и jа дигосмо руке и они викнуше: “Ви ноћас убисте нашега Јосу Мравунца – мли­нара, ви га ноћас убисте”. Њима jе тада руководио и домаћи усташа Милић Абрамовић, звани Пандуричин.

Одвели су нас и затворили у кућу нашег комшиjе Миће Ловрића.

Ту jе већ било доста затворених људи из нашег села Доњи Полоj и неко­лико из сусjедних села и заселака. Када су се напљачкали по нашим кућама и сакупили неколико десетака људи одвели су нас на десну страну Коране. Ту су нас почели тући кундацима и циjевима пушака. Онда су нас довели у Вељун и стрпали у жандармериjску касарну.

Тамо смо имали шта видjети. Људи леже измрцварени по читавом поду.

Добро сам запамтио страшно окрвављеног свештеника Бран­ка Добросављевића, његовог сина Небоjшу, студента медицине, предсjедника опћине Тодора Дудуковића, гостионичара Ману Маноjловића и Муjицу Вучковића.

Кад смо упитали што jе то с њима, рекоше нам: “Причекаjте па ћете видjети шта ће бити и с вама!”

У jед­ном ћошку просториjе угледах неколико крвавих колаца. Помислих: лоше ће бити. У томе часу уђоше усташе “маjари” из Благаjа, а међу њима усташки повjереник Дане Маринац. Построjише нас у двоврсни строj. Са стране сваког од нас стаде по jедан зликовац с колцем у руци, а двоjица с предње стране с пушкама у руци окренутих циjеви према земљи, а кундацима према горе.

Настаде оно што нико ниjе очекивао. По реду са чела почиње туча и батињање, траjе док им jе воља, док се не озноjе и не заморе. Ако би коjи човjек посрнуо под ударцем коца, предњи усташа би га дочекао кундаком. Кундаци су се ломили на људским тиjелима. Кад су нас тако испребиjали, дошла су два камиона и стрпаше нас у њих уз поновно кундачење. Рекоше да нас воде на преслушање код поглавника у Загреб. Но када су нас довезли до Благаjа, зауставише камионе пред школом. Ту су већ с домаћима били и усташе еми­гранти.

С њима се шепурио жупник Блаж Томљеновић и учитељ Иван Шаjфар.

На сам Ђурђевдан уведоше нас у зграду школе. Одмах наста батињање, чупање бркова поповима и стариjим људима, чупање косе млађим људима. Гледао сам како мом оцу Драгићу чупаjу бркове, Рафаjлу Деjановићу, Ради Деjановићу и другима.

Домаћи „маjари” и емигранти – усташе кундацима удараjу вичући: “Устани, сjедни, маjку вам српску!”

И тако циjели дан и ноћ.

Сутрадан, 7. маjа 1941., построjили су нас испред школе и довели ону малу дjевоjчицу Милку, кћерку убиjеног млинара Јосе. Она jе требала по њиховом наговору препознати оне коjи су злочин почини­ли. Водили су jе између наших редова и тражили да упре прстом у не­кога од нас.

Дjевоjчица jе на краjу изjавила: “Од ових људи ниjе нико. Они људи коjи су убили моjу маjку, оца и браћу имали су друкчиjе крагне на кошуљама и маjе су им другачиjе него овима”. На то су се издерали на њу и некуда одвели.

Поновно су нас нагурали у подрум школске зграде. Људи су онако натискани вршили малу и велику нужду у гаће. Била jе несношљива загушљивост.

Усташе су нам говориле: “Видите како вам jе сада у подруму, а шта ће бити када пустимо воду да вам капа по глава­ма!” Истога дана довезли су нове жртве с Вељуна, коjе су батинали и мучили као и нас дан раниjе.

8. маjа изведени смо из подрума и прос­ториjа школе.

Построjени чекали смо.

У то jе у пратњи усташа дошао Никола Ласић, нама познати судац из Слуња, иначе родом из Кар­ловца. Он jе преслушавао људе. Али никога ниjе питао за покоjног Јосу Мравунца, већ само за оружjе. Свештеник Скорупан, коjег jе jедан усташа jако мучио, рекао jе истом да упита суца Ласића какав jе он човjек, судиjа то може потврдити, jер га он добро познаjе да jе увиjек био добар од када живи на овом подручjу, како са Србима тако и с Хрватима. Усташа jе и упитао суца Николу Ласића: “Је ли ово истина што каже?”

Све што jе судац Ласић рекао било jе: “Биће.”

Исте вечери по пресуди суца Николе Ласића и jош двоjице усташа, сви смо осуђени на смрт.

Негдjе око 23 сата судац Ласић jе затражио да се издвоjи група нас око 36, од укупно пописаних 520 Срба колико нас jе било према попису усташе Ивана Шаjфара.

Никола Ласић,[2]  судац, наш позна­ник, jе том приликом рекао: “Водите их и побиjте, они су пресуђени…”

Распоредили су нас 6 по 6 партиjа.

Размишљам грозничаво што да радим?

Помислио сам да скочим кроз прозор, али како сам видио усташе с ножевима на пушкама, нисам имао изгледа за биjег. Уђоше усташе с конопцем и свезаше нас двоjицу по двоjицу за руке. Два на челу, два у средини, два у зачељу. Људи у великом страху посрћу и клецаjу, руке им клате. Чак и оном усташи коjи нас jе везао дрхте руке.

Испред нас ишао jе усташа коjи нас jе водио канапом нешто дужим од jедног метра. Тако и онаj иза нас. Троjица усташа ишла су с наше десне а троjица с лиjеве стране с пушкама и ножевима.

Вриjеме jе пролазило као никада. Минути живота су у питању.

У шестоj партиjи био сам jа. Дошла jе и она на ред смрти.

Нисам престаjао мислити како да се спасим. Једини спас био jе биjег. Али како?

Некако сам успио разжњирати ципеле. Но био сам свезан с jедним старим човjеком из Вељуна. Баш у средини колоне…

Још када су ме зликовци везали, испружио сам десну руку и зате­гао. То ми jе омогућило да се већ кад су нас повели, ослободим конопа. Старац jе то примиjетио, али ме ниjе хтио одати. Из школе по­ведени смо према католичкоj цркви. Пут коjим смо ишли био jе узан.

Усташа покраj мене jе мало изостао. Искористио сам таj моменат и скочио преко живице у лиjеву страну.

Усташа jе викнуо: “Побjеже!” Почели су пуцати.

Пролетио сам онако бос кроз долину покраj самог бездана. Као птица, тако сам пролетио другу па и трећу долиницу, а затим готово у кораку прескочио цесту и трчао према брду Лисац.

Ту сам био ван усташког пушчаног домашаjа. Када сам сти­гао до Лисца, сjео сам на камен да ме бар мало прође смртни страх.

Јасно сам чуо пуцање из пушака. Закључио сам да изнад jаме код католичке цркве убиjаjу наше људе.

Овим биjегом за мене jе прошло наjгоре што се замислити може.”… 

Поклани Срби из Вељуна и његове околице су бачени у већ ископане jаме у ували између католичке цркве и зграде школе у Хр­ватском Благаjу. Жртве су посули кршћани-католици живим кречом и затрпали земљом.

Хрвати, мjештани су jе послиjе преорали и засиjали зоб, како би се изгубио сваки траг злочина…

Изjаву дао: Душан Никшић, Доњи Полоj – Вељун

Изjаву записао: Ђуро Затезало 19. новембра 1961. године у Вуковару

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 07. маја 2017. године.

Везане виjести:

Википедиjа: Покољ у Благаjу 1941.

Нека га, нека умре од глади

Стратишта НДХ – Кордун

Свjедочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна
Заборављени праведници са Кордуна
Света Петка и Срби у Пламену

На Кордуну гроб до гроба тражи маjка сина свога

Јадовничка прича о Милици и Кати

Ђуро Затезало, ЈАДОВНО – КОМПЛЕКС ХРВАТСКИХ …

REAGIRANJE na članak Zvonimira Despota „Mitomanija Đure …

Prenosimo: Zatezalo demantira Tuđmana: U Jadovnu su ustaše ubili …

Đuro Zatezalo: Bez istine nema ni pomirenja ni ljudskosti – Jadovno …

Predgovor knjige „Radio sam svoj seljački i kovački posao“ – Autor …