Koliko je bilo žrtava u Jasenovcu

Ivo Goldštajn nije naveo osnovnu činjenicu da je Jasenovac bio „protočni logor”, tj. koliko je stanovništva doterano, toliko je istog dana logoraša pobijeno

Na nedavno (4. aprila 2019) održanoj promociji knjige dr Ive Goldštajna, uglednog istoričara iz Zagreba, „Jasenovac” (srpsko izdanje „Akademska knjiga” iz Novog Sada), uz autora i izdavača, učestvovali su i prof. Latinka Perović i prof. Miloš Ković. O aktuelnosti teme svedočila je i prepuna sala Centra za dekontaminaciju (Birčaninova 21), gde je promocija održana. Nema sumnje da je autor, kako je sam izjavio, ovo istraživanje uradio „sa strašću” za istinom i očigledno, u najboljim namerama.

Međutim, kako je čitavo jedno poglavlje knjige posvećeno i famoznom broju žrtava Jasenovca, i kroz ovo izdanje se, na osnovu jedinih – pisanih izvora – tj. nepotpunog spiska od tek oko 83.000 poimeničnih žrtava ovog logora, ova cifra, na koju sam autor dodaje još najviše „20 odsto” žrtava, provlači kao jedina merodavna i, nažalost, na taj način sada i u srpsku čitalačku publiku, sa tendencijom da bude uskoro verifikovana kao konačan bilans stradalih u ovom logoru užasa.

Međutim, kada se nakon izlaganja iz publike za reč javio i jedan sredovečan gospodin – navodeći da mu je majka poreklom iz sela Kusonja kod Pakraca, i da su u poznatom pogromu 13. avgusta 1942. ustaše sravnile sa zemljom ovo selo Zapadne Slavonije (163 stanovnika spalile u crkvi ili pobacale u obližnje bunare, a preciznom cifrom – 497 žitelja oterale u logore Stara Gradiška i Jasenovac), iz kojeg je njegova majka, tada 15-godišnjakinja, samo slučajem preživela, dok na desetine članova njene porodice nisu – postavio je pitanje (nakon rata su preživeli žitelji svih sela samoinicijativno počeli da prave spiskove po sećanju, po kućama, po ukrštaju podataka o nestalima) da li prof. Goldštajn zna šta je bilo sa tim spiskovima i da li su oni uključeni u tu procenu, odnosno, da li su ikada ti spiskovi stigli u neku posleratnu arhivu o Jasenovcu.

Dr Goldštajn je tada napravio čudnu formulaciju „da cifre nisu važne”, sa opširnim digresijama, koje su stigle sve do sukoba devedesetih. U jednom je bio u pravu – da je logor Jasenovac ustaška vlast u Nezavisnoj državi Hrvatskoj pažljivo lokacijski izabrala – jer je to mesto bilo na pruzi (zgodno za masovne deportacije) i usred područja najgušće naseljenog srpskim stanovništvom sa obe strane Save, tj. u Bosni i u Slavoniji, usred „obe Krajine”, što je podrazumevalo veoma precizno napravljen plan o temeljnom ili totalnom genocidu (i u većoj meri sprovedenom) nad srpskim narodom svih uzrasta sa ovog prostora, od dece do starih baka, i čitavih porodica, o kojima nije imao ko da svedoči. Manji deo fizički sposobnih u početku je otpreman u Nemačku (i zahvaljujući tome, neki su ostali u životu).

Ivo Goldštajn nije naveo osnovnu činjenicu da je Jasenovac bio „protočni logor”, tj. koliko je stanovništva doterano, toliko je istog dana logoraša pobijeno, računa se da je 300–400 svakog dana odvoženo na Gradinu, ili čak pobijeno ispred ulaza u logor, „jer nije bilo mesta ”, a vrhunac je predstavljao Božić 1942, kada je pobijeno više od hiljadu zatočenika (neki i ne ušavši u logor).

Treba pročitati knjige Nikole Nikolića, Dušana Jerinića, Dane Pavlice (tek nedavno obelodanjena svedočenja i dokumenta), pa spoznati sve razmere tih stradanja srpskog naroda na teritoriji Slavonije, Potkozarja i bosanske Posavine, ali i iz čitave NDH. Po toj prostoj, ali strašnoj računici, kada se zna da su čitava sela zapadne Slavonije i bosanske Krajine na taj način zbrisana sa karte (samo posle kozaračke ofanzive stradalo je oko 80.000 njenih stanovnika, civila, koji su uglavnom završili u Jasenovcu), mogu se zamisliti razmere stradanja, koja sada „pozitivistička nauka” (nema imena, nema žrtve), i ovom knjigom uvodi kao jedinu relevantnu činjenicu i istinu. Da je reč o minimalnim razlikama, ne bi bilo sporno, ali je reč o ozbiljnom razmimoilaženju, koje se razlikuje skoro deset puta od, nažalost, realnog stanja stvari. Čovek iz publike je dodao, a i sama se s njim potpuno slažem, da je posle rata bilo dovoljno (političke) volje da se uporede spiskovi stanovnika srpskih sela po popisu iz Kraljevine Jugoslavije pre 1941, i nakon rata 1945/46, moglo je da se vidi koja su sve sela zbrisana i koliko je njihovog stanovništva nestalo u ratu.

Da se od tog broja i polovina odnosila na ostala ustaška stratišta širom NDH, cifra stradalih samo u logoru Jasenovac višestruko bi premašila ovaj broj, koji, nažalost, protežira i nova knjiga o Jasenovcu dr Ive Goldštajna. I da se podvuče, uz čast i poštovanje za sve žrtve – Jevreje, hrvatske antifašiste i Rome – da je logor Jasenovac bio, pre svega, logor za uništenje Srba, u kojem je 95 odsto žrtava bilo iz redova srpskog naroda preko Drine, odnosno s obe strane Save i iz Srema, a u duhu doktrine o etnički čistom hrvatskom i katoličkom prostoru – geopolitici staroj više od sto pedeset godina, koja se nekažnjeno sprovodila i nakon Drugog svetskog rata, može se reći sve do kraja 20. veka.

Prof. univerziteta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Autor:  SLAVICA GARONjA RADOVANAC

Izvor: POLITIKA