Колаборационистичка штампа: Убити све голубове писмоноше (1)

Од првог до последњег дана окупације Србије окупатор је настојао да контролише све информације које су јавно емитоване

Александар Стојановић

Александар Стојановић је научни сарадник Института за новију историју Србије. Дипломирао је на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду 2010, где је одбранио и докторску дисертацију „Идеје, друштвенополитички пројекти и пракса владе Милана Недића (1941–1944)”. Био је секретар редакције часописа „Токови историје” и члан уредништва часописа „Караџић: часопис за историју, етнологију, археологију и уметност”. Објавио је више од двадесет научних чланака и расправа и монографски зборник грађе „Српски цивилни/ културни план Владе Милана Недића”. Истраживачки се бави историјом колаборације, Другим светским ратом, историјом политичких идеја и покрета и међуратном десницом. Сарађује на изради „Српске енциклопедије” и хонорарно предаје у гимназији „Руђер Бошковић” на IGCSE и IB програмима.

После вишемесечног истраживања, први пут у српској историографији, колаборационистичка штампа сагледана је у потпуности и у целини похрањена у дигиталном формату. На првој књизи о колаборационистичкој штампи сарађивао је тим историчара који су чинили др Зоран Јањетовић (научни саветник, ИНИС), др Маријана Мраовић (Војни архив), др Љубинка Шкодрић (Архив Србије), др Драгомир Бонџић (виши научни сарадник, ИСИ), Небојша Стамболија (ИСИ), Дејан Зец (ИНИС), Раде Ристановић (докторанд Универзитета у Новом Саду) и др Александар Стојановић, као аутор и приређивач.

Ратне околности по својој природи нужно утичу на ограничавање слободе јавне речи и информисања. Ратна пропаганда представља појаву која прати историју ратовања до дубоко у прошлост, али су њени пуни потенцијали остварени тек у 20. веку, с појавом масовних медија и повећаним могућностима вођења психолошког рата. Други светски рат представљао је својеврсну прекретницу у погледу природе и обима ратне пропаганде, која је, у условима тоталног рата, и сама добила тотални карактер. На већини територија окупираних од сила Осовине у Другом светском рату становништво је било изложено минуциозно организованој ратној пропаганди окупатора, те идеолошким и репресивним утицајима на слободу изражавања и извештавања, које су окупатори остваривали уз помоћ колаборационистичких управа. Окупирана Србија у периоду од 1941. до 1944. године ни у којем погледу није била изузетак од овог правила.

После победе у Априлском рату, нацистичка Немачка је, противно међународном праву, прогласила престанак државно-правног субјективитета Краљевине Југославије и отпочела дуг низ војних, политичких и економских активности чији је крајњи циљ била интеграција „Југоистока” у Хитлерову „Нову Европу”, као својеврсни вид новог светског поретка. Српски народ нашао се у самом средишту овог процеса и био једна од његових највећих жртава. Прекрајањем граница, стотине хиљада Срба биле су изложене геноциду у НДХ, на простору Косова и Метохије и у областима под бугарском окупацијом, а „Србијом” је проглашена територија под управом немачког Војног заповедника у Србији. На овој територији, која је, уз

одређене измене, грубо одговарала територији прекумановске Краљевине Србије, нацистичка Немачка завела је строг окупациони режим. Тај режим подразумевао је ограничавање слободе кретања, укидање политичког живота у земљи, интензивну експлоатацију српске привреде, увођење расних одредаба и Холокауст који је окупатор спровео над Јеврејима Србије, прогон идеолошки неподобних лица и успостављање потпуне контроле над јавним информисањем и јавном речи уопште.

Немачки „Пропагандни отсек Југоисток” (Пропагандни отсек/одељење „С”) био је кровна установа вишеструке и изузетно разгранате цензуре у окупираној Србији 1941–1944. године. Ова окупациона установа издавала је дозволе за бављење новинарским позивом, али и другим јавним садржајима: за рад и репертоаре позоришта, уметничких ансамбала, биоскопа, кабареа и варијетеа. Низом посебних уредаба, „Пропагандни отсек Југоисток” имао је могућност да цензурише сваки штампани садржај у Србији, а и само поседовање машина за штампање било је могуће једино уз дозволу окупационих власти. Од првог до последњег дана окупације Србије, окупатор је настојао, и у великој мери успевао, да у целини контролише све информације које су се јавно емитовале, а до које мере се тежило онемогућавању слободног протока информација, сведочи и уредба према којој је чак наложено и убијање свих голубова писмоноша на окупираној територији. Исписивање, објављивање или растурање садржаја које није одобрила окупациона управа подразумевало је кривичну одговорност и кажњавало се затвором, слањем у логоре у земљи или Немачкој, а у појединим случајевима чак и смртном казном.

(Наставиће се)

Извор: ПОЛИТИКА, четвртак 16 јун 2016., стр. 14

Везане вијести:

Колаборационистичка штампа: Списак режимских новинара (2)

Колаборационистичка штампа: Априлска шала против лажног писања (3)

Колаборационистичка штампа: Преношење порука окупатора (4)

Колаборационистичка штампа: Манипулације информацијама (5)