Католички свеци – 11 тачака против Алојзија Степинца (4): Високи орден од Павелића

У преостале три од једанаест тачака, које наводи као разлог због којег Алојзије Степинац, усташки викар и члан парламента НДХ, не може никад бити канонизован, историчар др Дарио Видојковић говори о признањима које су нацисти и усташе одавали овом свом сараднику из врха католичке цркве.

Озлоглашени фратар

Под деветом тачком, он наводи орден који је Степинац 1944. године примио од усташког поглавника Павелића. Степинац је одликован високим орденом за заслуге „Велеред са звијездом“, а његова подршка усташком режиму била је и оправдање за велики број хрватског клера који је лично учествовао у усташким покољима и који су чак били у њиховим редовима као злогласни фра Мирослав Филиповић Мајсторовић, који је чак био командант „Аушвица на Балкану“, како је називан Јасеновац, један од укупно осам логора смрти у Другом светском рату.

Десето: без гриже савести одржавао је „срдачне односе“ са нацистичким режимима. У извештају амбасаде Велике Британије у Београду од 1953. указано је да је Степинац одржавао „непотребно срдачне односе“ с немачким и италијанским окупацијским властима, као и са усташама, те да није протестовао нити заузео јаван став против масакра над Србима, Јеврејима и Ромима.

Једанаесто: Јад Вашем, меморијални центар јеврејских жртава у Израелу, два пута је одбио доделу награде „Праведник међу народима“. За процес канонизације релевантно је мишљење и Јевреја и Рома, јер су и они поред Срба и антифашиста, такође, били жртве усташког режима у НДХ. Зато, посебно треба узети у обзир чињеницу да, иако је два пута (1970. и 1994) поднет предлог Меморијалном израелском центру Јад Вашем да се Степинцу због тога што је спасао одређени број Јевреја додели награда Праведник међу народима, оба предлога су одбијена, јер је за ову награду потребно да је приликом спасавања спасилац у опасност доводио сопствени живот.

Не канонизацији Алојзија Степинца је једини могући суд и одговор историје и морално-етичких принципа хришћанства. Супротно би значило бруталну замену теза, по којој се починилац сврстава и поистовећује са жртвом, и чиме се жртве убијају по други пут и тако њихова жртва потпуно обезвређује, а рехабилитују извршиоци и саучесници у масовним злочинима! Такав исход би значио вид ревизије историје, и водио би ка оправдању усташког режима и усташки злочини би се тиме сапрали и аминовали, а крајња логика једног таквог евентуалног исхода, дакле проглашењем Степинца за свеца би могао, не дај Боже, да доведе и до постављања питања проглашењем за свеца и самога Анте Павелића, кога је Степинац толико пута „благословио“, од кога је усташко ордење примао и поздрављао као вођу хрватског народа!

Надбискуп Алојзије Степинац није само јавно подржао проглашење НДХ, него се ставио активно у службу усташког злочиначког режима уживајући неоспоран верски ауторитет, а као члан парламента НДХ био је неспорно и део њеног политичког система.

Одлучно „не“ канонизацији

Усташки војни викар и Загребачки надбискуп Степинац крај рата доживљава нетакнут на својој дужности као једна јавна и кључна личност усташке НДХ, чијим држањем је дао подршку католичке цркве у НДХ усташком режиму, а не у неком концентрационом логору или у интернацији, као један Руперт Мајер, или Мартин Нимелер, примера ради.

И после свега тога, да ли Степинац заиста заслужује да буде проглашен свецем Католичке цркве, и да се тако стави у исти ранг истинских мученика и хероја Католичке цркве и антинацистичких бораца као што су Едит Штајн или Руперт Мајер, или бискуп Гален или великомученик Вукашин Мандрапа из Јасеновца? Ваљда је одговор више него јасан и у овом случају крајње недвосмислен и једино може бити: Не! – закључује др Дарио Видојковић.

Апел међународних историчара

Међународна експертска група историчара ГХ7 апелује на светску јавност, а посебно на РКЦ и њене вернике, да се уваже све ове непобитне историјске чињенице и морално-етички основ по којем и сама РКЦ беатификовала истински заслужне борце против нацизма уз уважавање на стотине хиљада невиних жртава српског народа, али и јеврејског и ромског народа и антифашиста.
Зато, питање канонизације Степинца није питање само две локалне цркве Српске православне цркве и хрватске Римокатоличке цркве, нити два народа, Срба и Хрвата, јер жртве су били и Јевреји и Роми и антифашисти из реда других народа. Зато је то и питање заштите основних и фундаменталних принципа Уједињених нација и Универзалне декларације о људским правима и Дурбанске и свих других декларација и резолуција о спречавању нео-нацизма и фашисоидних идеологија, а усташтво то свакако јесте, које исто тако треба осудити као што се већ чини у случају нацизма и фашизма, наводи у име Међународне експертске групе историчара ГХ7-Стоп ревизионизму портпарол др Дарио Видојковић.

Ради ти, дијете, свој посао

Вукашин Мандрапа, српски сељак из села Клепци у Херцеговини, канонизован је 1998. године за светитеља, добивши име Свети Новомученик Вукашин Јасеновачки, који се слави 29. маја. Старца Вукашина је након свирепог мучења, јануара 1943. године, заклао усташа Жиле Фригановић, који је након тога полудео. Усташки кољач, наиме, према сопственим исповестима, никад није могао да заборави небески мир на лицу старца и смирени поглед због којег те ноћи више никога није могао да убије, иако је већ заклао преко хиљаду људи. А чувене Вукашинове речи, упућене Фригановићу непосредно пред егзекуцију: „Ради ти, дијете, свој посао“, сваки пут би га прекидале кад би се изнова дохватио каме.

К  Р  А  Ј

Аутор: М. Ђорђевић

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Католички свеци – 11 тачака против Алојзија Степинца (1): Нацисти прогањали хероје вере

Католички свеци – 11 тачака против Алојзија Степинца (2): Хрватски кардинал пао на свим 

Католички свеци – 11 тачака против Алојзија Степинца (3): Ода поглавнику у Хрватском сабору