Katolički sveci – 11 tačaka protiv Alojzija Stepinca (3): Oda poglavniku u Hrvatskom saboru

Odgovori na nekoliko ključnih pitanja, među kojima je i to da li je hrvatski kardinal Alojzije Stepinac rizikovao svoj život i položaj za spasavanje žrtava režima Nezavisne države Hrvatske i dizao glas protiv ustaškog bestijalnog sprovođenja genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima – glasi: ne.

Pitanja zapravo predstavljaju 11 tačaka zašto Stepinac nema ni moralnu, ni etičku osnovu da bude proglašen za sveca, piše istoričar dr Dario Vidojković u ime Međunarodne ekspertske grupe istoričara GH7 – Stop revizionizmu sa sedištem u Izraelu.

Nasilno pokrštavanje

Prvo: Stepinac je bio promoter netolerancije prema drugim verama, javno je podržavao rasne zakone. Nakon što je u NDH zabranjeno ćirilično pismo i zatvorene sve škole SPC, Stepinac u svojim beleškama kao pozitivnu osobinu Pavelića ističe da „u svemu ide naruku hrvatskoj Rimokatoličkoj crkvi, kao i da neće tolerisati SPC“.

Drugo: bio je od 1942. ustaški vojni vikar i član Hrvatskog sabora. Na otvaranju Sabora drži govor u kome slavi Pavelića rečima: „Poglavniče! Obnova Hrvatskog sabora dokazom je vaše duboke i žive svijesti, odgovornosti, koji golemi teret želite podijeliti sa svojim suradnicima.“ Kao član parlamenta NDH bio je deo njenog političkog sistema i sistema odlučivanja, dajući tako otvorenu podršku i legitimitet ustaškom režimu.

Treće: odgovoran je za podršku nasilom pokrštavanju pod parolom: „Pokrsti se ili umri.“ Stepinac je znao za nasilno pokatoličavanje Srba, od kojih su mnogi i posle toga ubijeni od ustaša, pa je čak od Biskupske konferencije bio izabran u novembru 1941. godine u tročlani odbor za rukovođenje tim pokatoličavanjima!

Četvrto, bio je branitelj ustaškog režima. U prepisci s kardinalom Maljoneom od 23. maja 1943, povodom pritužbi koje su stizale u Vatikan zbog zločina u NDH, Stepinac negira ulogu Katoličke crkve u zločinima, ukazujući da je Rimokatolička crkva zapravo štitila progonjene, zločine karakteriše kao incidente neodgovornih pojedinaca, mimo znanja i u suprotnosti s voljom rukovodstva NDH. Takođe, u pismu govori o „srpskoj propagandi“, a spominje i srpska zla i to u jednom osetljivom momentu kada se Srbi u tadašnjoj NDH brutalno zatiru.

Peto: odgovoran je za izbegavanje i oklevanje u spasavanju dece iz logora smrti u NDH. Zagrepčanka Diana Budisavljević, koja je spasla više od 15.000 dece, u prvom redu srpske, ali i jevrejske i romske iz Jasenovca i drugih ustaških logora, ogorčeno je u svom dnevniku tada zabeležila, kako se Stepinac nije uopšte zanimao za tu decu, pa je tek od 1943. godine počeo pružati ozbiljniju pomoć, a da se pre toga ili pravdao da ne može pomoći ili u prazno obećavao.

Šesto: imao je selektivan odnos prema žrtvama u NDH. Tek kada je postalo jasno da se ratna sreća okrenula protiv Hitlera i njegovih saveznika, Stepinac počinje i javno da iznosi kritike na račun nacista i ustaša i njihovih ideologija.

Molitve za Antu

Sedmo: odgovoran je za oportunizam i kalkulisanje bez javnog suprotstavljanja i osude ustaškog režima.

Stepinac kritikuje Pavelićev režim i posle toga, ali tek nakon što je uvideo da će Hitler i njegovi saveznici izgubiti rat, što se može okarakterisati kao oportunizam.

Jer, bojao se da će posle rata, u obnovljenoj Jugoslaviji, NDH, koju je tako zdušno dočekao i pozdravio, nestati, pa je bio spreman na „prestrojavanje“, ali do toga nije došlo.

Osmo: krajem marta 1945. kada je bila jasna pobeda saveznika, još jednom izražava podršku ustaškom režimu.

Ipak, tokom rata se Stepinac molio za Pavelića, i još pred sam kraj rata, krajem marta 1945. godine, saziva novu Biskupsku konferenciju, tokom koje još jednom formalno izražava svoju podršku ustaškom režimu.

Lično pokrstio decu na Kaptolu

Alojzije Stepinac je govorio da se pokatoličavanjem životi Srba „spasavaju“, iako su mnogi i posle toga ipak bili ubijeni. Čak je filmskom trakom ovekovečen trenutak kada Stepinac i sam pokrštava desetine srpske dece u Kaptolu, kojima je lično Ante Pavelić bio kum i koja su dobijala nova imena, Ante i Antonija, a 10. april – dan proglašenja zloglasne NDH – upisan kao njihov novi datum rođenja!
U maju 1943. godine, Stepinac u jednom pismu Rimu navodi da je već na prostoru NDH pokatoličeno oko 250.000 pravoslavnih Srba. Što se do tada nije javno izjašnjavao protiv ove ustaške antisrpske politike, Stepinac se pravdao tako da bi potom od Vatikana bio poslat u jedan manastir odakle ne bi više mogao da spase 7.000 uglavnom srpskih siročića. Na primeru nemačkog biskupa Galena smo videli da je bilo ipak moguće izneti javno svoje kritike protiv jednog nacističkog režima, a da Galen nije izgubio ni položaj ni život, i da su mnogi životi bili zbog njegove javne osude spaseni.

Protest zbog slovenačkih kolega

Kada se već naslućivao krah Trećeg rajha, i Alojzije Stepninac, do tada član vlasti NDH, počeo je da kritikuje nacističku i ustašku ideologiju. Prvi put se javno oglašava tek 1943. u vezi sa ubijanjem u Jasenovcu. Međutim, ni tom prilikom se osvrće na pokolj Srba, Jevreja i Roma u tom logoru smrti, već protestuje zbog pogibije sedam slovenačkih sveštenika, koji su bez sudskog procesa ubijeni u Jasenovcu.

Autor: M. Đorđević

Izvor: Vesti online

Vezane vijesti:

Katolički sveci – 11 tačaka protiv Alojzija Stepinca (1): Nacisti proganjali heroje vere

Katolički sveci – 11 tačaka protiv Alojzija Stepinca (2): Hrvatski kardinal pao na svim