Одговори на неколико кључних питања, међу којима је и то да ли је хрватски кардинал Алојзије Степинац ризиковао свој живот и положај за спасавање жртава режима Независне државе Хрватске и дизао глас против усташког бестијалног спровођења геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима – гласи: не.
Питања заправо представљају 11 тачака зашто Степинац нема ни моралну, ни етичку основу да буде проглашен за свеца, пише историчар др Дарио Видојковић у име Међународне експертске групе историчара ГХ7 – Стоп ревизионизму са седиштем у Израелу.
Насилно покрштавање
Прво: Степинац је био промотер нетолеранције према другим верама, јавно је подржавао расне законе. Након што је у НДХ забрањено ћирилично писмо и затворене све школе СПЦ, Степинац у својим белешкама као позитивну особину Павелића истиче да „у свему иде наруку хрватској Римокатоличкој цркви, као и да неће толерисати СПЦ“.
Друго: био је од 1942. усташки војни викар и члан Хрватског сабора. На отварању Сабора држи говор у коме слави Павелића речима: „Поглавниче! Обнова Хрватског сабора доказом је ваше дубоке и живе свијести, одговорности, који големи терет желите подијелити са својим сурадницима.“ Као члан парламента НДХ био је део њеног политичког система и система одлучивања, дајући тако отворену подршку и легитимитет усташком режиму.
Треће: одговоран је за подршку насилом покрштавању под паролом: „Покрсти се или умри.“ Степинац је знао за насилно покатоличавање Срба, од којих су многи и после тога убијени од усташа, па је чак од Бискупске конференције био изабран у новембру 1941. године у трочлани одбор за руковођење тим покатоличавањима!
Четврто, био је бранитељ усташког режима. У преписци с кардиналом Маљонеом од 23. маја 1943, поводом притужби које су стизале у Ватикан због злочина у НДХ, Степинац негира улогу Католичке цркве у злочинима, указујући да је Римокатоличка црква заправо штитила прогоњене, злочине карактерише као инциденте неодговорних појединаца, мимо знања и у супротности с вољом руководства НДХ. Такође, у писму говори о „српској пропаганди“, а спомиње и српска зла и то у једном осетљивом моменту када се Срби у тадашњој НДХ брутално затиру.
Пето: одговоран је за избегавање и оклевање у спасавању деце из логора смрти у НДХ. Загрепчанка Диана Будисављевић, која је спасла више од 15.000 деце, у првом реду српске, али и јеврејске и ромске из Јасеновца и других усташких логора, огорчено је у свом дневнику тада забележила, како се Степинац није уопште занимао за ту децу, па је тек од 1943. године почео пружати озбиљнију помоћ, а да се пре тога или правдао да не може помоћи или у празно обећавао.
Шесто: имао је селективан однос према жртвама у НДХ. Тек када је постало јасно да се ратна срећа окренула против Хитлера и његових савезника, Степинац почиње и јавно да износи критике на рачун нациста и усташа и њихових идеологија.
Молитве за Анту
Седмо: одговоран је за опортунизам и калкулисање без јавног супротстављања и осуде усташког режима.
Степинац критикује Павелићев режим и после тога, али тек након што је увидео да ће Хитлер и његови савезници изгубити рат, што се може окарактерисати као опортунизам.
Јер, бојао се да ће после рата, у обновљеној Југославији, НДХ, коју је тако здушно дочекао и поздравио, нестати, па је био спреман на „престројавање“, али до тога није дошло.
Осмо: крајем марта 1945. када је била јасна победа савезника, још једном изражава подршку усташком режиму.
Ипак, током рата се Степинац молио за Павелића, и још пред сам крај рата, крајем марта 1945. године, сазива нову Бискупску конференцију, током које још једном формално изражава своју подршку усташком режиму.
Лично покрстио децу на Каптолу
Алојзије Степинац је говорио да се покатоличавањем животи Срба „спасавају“, иако су многи и после тога ипак били убијени. Чак је филмском траком овековечен тренутак када Степинац и сам покрштава десетине српске деце у Каптолу, којима је лично Анте Павелић био кум и која су добијала нова имена, Анте и Антонија, а 10. април – дан проглашења злогласне НДХ – уписан као њихов нови датум рођења!
У мају 1943. године, Степинац у једном писму Риму наводи да је већ на простору НДХ покатоличено око 250.000 православних Срба. Што се до тада није јавно изјашњавао против ове усташке антисрпске политике, Степинац се правдао тако да би потом од Ватикана био послат у један манастир одакле не би више могао да спасе 7.000 углавном српских сирочића. На примеру немачког бискупа Галена смо видели да је било ипак могуће изнети јавно своје критике против једног нацистичког режима, а да Гален није изгубио ни положај ни живот, и да су многи животи били због његове јавне осуде спасени.
Протест због словеначких колега
Када се већ наслућивао крах Трећег рајха, и Алојзије Степнинац, до тада члан власти НДХ, почео је да критикује нацистичку и усташку идеологију. Први пут се јавно оглашава тек 1943. у вези са убијањем у Јасеновцу. Међутим, ни том приликом се осврће на покољ Срба, Јевреја и Рома у том логору смрти, већ протестује због погибије седам словеначких свештеника, који су без судског процеса убијени у Јасеновцу.
Аутор: М. Ђорђевић
Извор: Вести онлине
Везане вијести:
Католички свеци – 11 тачака против Алојзија Степинца (1): Нацисти прогањали хероје вере
Католички свеци – 11 тачака против Алојзија Степинца (2): Хрватски кардинал пао на свим