Стратишта НДХ Архиве - Страница 34 од 355 - Јадовно 1941.

Дејан Ристић опет заобишао Доњу Градину

14. април 2024.

Повести средњошколце из Србије, организовано од стране државе у Јасеновац а не посјетити и Доњу Градину, представља прворазредан скандал и историјску срамоту. Пише: Душан Басташић Музеј жртава геноцида из Београда, недавно је по други пут повео београдске гимназијалце пут Јасеновца. Овај пут је то била група ученика и наставника Петнаесте београдске гимназије ,,Патријарх Павле“. Чини се невјероватним да у студијско путовање, било у доласку или одласку није била укључена свега неколико километара удаљена Доња Градина, највеће стратиште јасеновачке групе логора гдје је ликвидирано најмање 360.000 жртава. Како објаснити и разумјети да у, како се наводи „брижљиво припремљеној школској тури која треба да буде огледан примјер за будућа ђачка путовања“ организатори

Јасеновац је антитеза – све је смишљено да сакрије злочин

12. април 2024.

Спомен подручје Јасеновац налази се мање од десет километара од аутопута Београд-Загреб. Туда свакодневно прође више хиљада возила са српским регистарским ознакама. Мање од десетак се искључи код Новске и дође до обале Саве где се налазила најгрозоморнија фабрика смрти на тлу Европе у Другом светском рату. Немачки концентрациони логори били су неупоредиво мање страшни од Јасеновца. Немци су убијали индустријски. Германски хладно слали су људе у смрт. Без ичега лично у страховитом злочину. Усташка фабрика смрти била је сурова и крвава. Садистичка, лична. У њој су се сретали погледи убице и жртве. Маљеви, бајонети, србосјеци, крв, вриска. Јасеновац је данас место где можете да чујете тишину. Сава се лењо

Шта је ова власт позитивно урадила по питању српске историје и културе сећања и где још треба да се фокусира и на томе ради?

12. април 2024.

Много тога нисмо могли ни да помислимо да можемо да остваримо из културе сећања… много тога и немамо. Пише: Ђорђе Бојанић, сајт Српска историја ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ДАТУМА (које нисмо обележавали или нисмо смели) *По први пут обележавамо Дан српског јединства, слободе и националне заставе, 15. септембра. Застава је симбол наше победе, наш понос и наш бедем. Где се вије српска застава ту је и српство. Дан за понос, који нисмо имали. *Обележавање НАТО АГРЕСИЈЕ на државном нивоу и у школама 24.марта. *Обележавање годишњице битке на КОШАРАМА 9. априла. *Обележавање ПОГРОМА (страдање Срба на Космету од стране шиптара, који се десио 17. марта 2004.год) на државном нивоу и у школама 17. марта.

Свест о злу

11. април 2024.

У глобалној сваковрсној кризи која се, извесно, рефлектује на све државе, па и на нашу, размишљамо о ономе што нас професионално, али и људски, највише погађа. Пише: Слађана Илић Реч је о догађајима у оквиру академске и културне заједнице, као и медија, где се, сведоци смо ових дана, невероватно, али истинито, академске слободе мешају са говором мржње што, поред осталог, заиста много говори о пренебрегавању и/или неразумевању чињеница наше историјске прошлости, о невероватној склоности самозабораву и самопоништавању, као и о непоштовању једне од три чињенице српског културног обрасца ‒ Јасеновцу. Имајући то у виду, не можемо да се не запитамо какви смо ми то постали и да ли је могуће

Ђурђица Драгаш: Боли ли нас 10. април?

10. април 2024.

Ми, потомци жртава НДХ, носимо знак, крст који се преноси с генерације на генерацију, али жиг утиснут на српску кожу као да не боли читаво српско „биће“. Kао да смо га, као народ, заборавили, потиснули, прекрили наслагама опраштања. Помало збуњена временским (не)приликама објавих јуче на Фејсбуку фотографију воћке чији су се црвени цветови назирали испод наслага априлског снега. Kолико је коментар – живот је борба– који сам написала уз фотографију, уствари био тачан схватила сам увече пролазећи крај истог стабла. Снега више није било, воћка је била поново слободна, али цветови више нису били онако црвени. Њихови ожиљци сведочили су о невољи која их је тог јутра задесила. Рањена воћка

Резолуција о геноциду у НДХ у најави

6. април 2024.

Двадесети век са много историјских оправдања можемо назвати веком ратова. Поред два светска, вођено је и безброј регионалних, локалних, дугих и исцрпљујућих сукоба. Срби су један од ретких народа који је преживео бар пет ратова и у њима тешко страдао. Претрпели су масовна цивилна страдања, посебно током Другог светског рата, када су по основу расних закона у НДХ масовно страдали обични људи. У систему концентрационих логора усташке државе убијено је на стотине хиљада људи, жена и деце. Историографија и наша и страна, деценијама готово да се није ни бавила злочинима над Србима. Од пропасти Југославије, српска јавност покушава да предочи истину о злочинима у НДХ, али још увек о томе

Ликвидација команданата који су хтели да ослободе Јасеновац

5. април 2024.

Владимир Дедијер: За политику скривања истине о губицима српског народа у Другом светском рату, а посебно у Јасеновцу, Јосип Броз сноси највећу одговорност.“ Готово сви планери партизанског напада на Логор Јасеновац, усташку индустрију смрти, временом су почели да нестају. Први се за ликвидацију нашао Никола Демоња, славни партизански командант Славоније и Барање. О његовом смишљеном убиству оставио је сведочење првоборац Милан Кевић звани Баћо, најмлађи официр НОБ, Баћо је рођен 1930. у селу Милошево Брдо испод Козаре, код Босанске Градишке, а партизански курир је постао крајем јуна 1941. кад је имао једанаест година. Његових око осамдесет(!) рођака Кевића из Подкозарја већином је заклано у Јасеновцу. Ево шта је Баћо сведочио много година касније: „Био

Прича о српском дјечаку – јасеновачком логорашу

4. април 2024.

Кроз гвоздену капију у највећу и најстражнију фабрику смрти Дргог светског рата ушао је као здрав и једар једанаестогодишњак, а иза себе ју је оставио као непуни четрнаестогодишњак. Болестан, гладан, оболео од пегавог тифуса и сам – без сестара које су заувек остале у једној од гробница јасеновачког логора… Прилази ми лагано. Тромо вуче ноге по бетонским плочама. Осам и по деценија тешког живота пузи се за њим. Договорили смо се да се нађемо на отвореном. Каже, прија му свеж ваздух, затворен простор му спутава мисли и сећања. Прилази ми, осмехује се… са седе главе скида бели шеширић и благо се нагиње ка мени. Пружам му руку. – Лепо је

Десет година учења о Холокаусту, није још увијек довољно да се пређе на Покољ?

4. април 2024.

Као еквивалент Холокаусту је предложен Покољ, али су то анонимни и крајње нестручни запосленици у државним институцијама напали, што је заправо био највећи труд који су предузели у смислу рада на овом историјском периоду и теми. Објављено на www.Frontal.rs : 9 априла, 2021. – актуелно и данас Након што су стотине хиљада марака утрошене на слање изабраних професора историје и српског језика на курс у Израел, управо да би учили о методологији изучавања жртава Холокауста, те обавезних предавања о истом професорима истих предмета у Српској, то очигледно још никако није довољно да би се бавили страдањем српског народа сада и одмах. Осим што је дио страних лобиста инфилтриран у институције

Милош Ковић: Никад више 1941.

3. април 2024.

Историчар Милош Ковић изјавио је да је смисао постојања Републике Српске у томе што је она посљедњи гарант права на постојање српског народа. Овде није реч о било каквој политици, овде је реч о једном народу који неће да мре, који хоће да живи, хоће да гледа своју децу како расту, хоће да остане у завету, у заветној светосавској вери својих предака. И то је све – рекао је Ковић на научном скупу у Бијељини посвећеном историји овог подручја у 20. вијеку. Професор на Филозофском факултету у Београду каже да је ријеч о првом у циклусу научних скупова о историји Бијељине чији је циљ да објасни чему Република Српска, не

Милан Басташић – свједочење

29. март 2024.

Син Луке и Евице, рођен 30. 1. 1931. године у Грубишном Пољу, Савска Бановина. Дотјеран у логор Јасеновац првих дана октобра 1942. године, а пуштен из логора 30. новембра 1942. године. 12. априла 2011. казује: Родитељи су се бавили пољопривредом. Имали су имање од осам јутара земље, а обрађивали су и земљу црквеног посједа на Мајди, близу Пољана. Поред куће, уз главну цесту Вировитица – Велики Зденци, величине 12×16 метара са гањком и бунаром под истим кровом, имали смо шталу, штагаљ, свињац, кокошињац и пољски заход. Осим великог дворишта постојала су два воћњака, претежно шљива, затим јабуке, крушке, дуд и два велика ораха. Виноград је био на крају окућнице –

СРЕТЕН ЈАКОВЉЕВИЋ: ТАЛОГ ИСТОРИЈСКИХ НЕИСТИНА

28. март 2024.

У ,,Новој Зори“, број 73-74 (пролеће-лето, 2022) објављен је прилог Дејан Медаковић (1922–2008) ДАНИ, СЈЕЋАЊА IV. Академик Медаковић у својим дневничким записима 23. марта 1983. године коментарише реакцију Батрића Јовановића, на емисије Загребачке телевизије (8. и 15. марта) поводом 40. годишњице Битке на Неретви. Наиме, Јовановић у Политици, 22. марта 1983. истиче своја запажања о емисији, а уредништву замера што су изоставили део његовог каракетристичног казивања, у којем је изнео аутентичне податке о тој бици у долини Неретве. Да подсетимо, прилоге за те две емисије су припремале ТВ Београд, Сарајево и Титоград. Али завршни посао, уобличавање емисије извршено је у загребачкој телевизији, која је ,,исецала“, брисала помињање усташа и домобрана. ,,Из емисије произилази да

Живот после НДХ

20. март 2024.

Велики број унесрећених који су некако преживели покољ компензовали су свој бол и трауму упадајући у ирационалне просторе ума, у асоцијалност и изолацију, у свет магијских обреда и мистичних ритуала. Пише: Милан Четник Судбина преживелих Срба на подручјима где је усташки геноцид био масован и монструозан само успут и фрагментарно помињана је у српској мемоаристици и публицистици, док је у историографији потпуно занемарена. Послератним комунистичким властима није падало на памет да ураде какву-такву менталну „асанацију терена”. Преживели су остављени да се, у материјалној беди, сами изборе са својим кошмарима и демонима. Велики број унесрећених који су некако преживели терор, рањени и прогоњени, сведоци злочина, припадници обезглављених или затртих породица или

Милан Ружић: Колико је Срба требало да убију у Јасеновцу да би се сматрали убицама?

19. март 2024.

Седми учесник нашег виртуалног округлог стола „Српска култура сећања и Јасеновац – изазови и одговори“ био је песник Милан Ружић. Серијал припрема Владимир Димитријевић Уместо увода С обзиром на чињеницу да се тема система јасеновачких логора и броја жртава у њима не тиче само појединих Срба, него целине нашег народа, и да је приликом обраде исте, веома важно имати у виду дијалошку природу потраге за истином, наш и ваш сајт се, са два питања (1. Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? 2. Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора?) обратио низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре. Понављамо: „Стање ствари“ неће улазити

Јован Мирић: Без коментара (четири слике из НДХ)

12. март 2024.

Не знају куд ће и шта ће са собом, без икога и без ичега, па моле Италијане да их приме: у ропство, или да их стрељају. Једно од то двоје биће за њих решење. 1. Јасеновац, логор III – Циглана. Крај новембра или почетак децембра 1941. године. Унутар жице логораши, одрпани, мршави, гладни, болесни, вашљиви, са непрестаном дизентеријом, једва се вуку по земљи. Неки носе и ланце на ногама. Већ их је много помрло и побијено. Погледују ка северу, где на неколико стотина метара пролази пруга Новска-Окучани. Наилази воз, у који упиру погледе чежње. Логор Јасеновац III – Циглана у зиму 1942. (Фото: ЈУСП Јасеновац) А на прозору једног купеа