Priča o srpskom dječaku – jasenovačkom logorašu

Datum objave: petak, 4 septembra, 2020
Veličina slova: A- A+

Kroz gvozdenu kapiju u najveću i najstražniju fabriku smrti Drgog svetskog rata ušao je kao zdrav i jedar jedanaestogodišnjak, a iza sebe ju je ostavio kao nepuni četrnaestogodišnjak. Bolestan, gladan, oboleo od pegavog tifusa i sam – bez sestara koje su zauvek ostale u jednoj od grobnica jasenovačkog logora…

Srpska djeca u Jasenovcu

Prilazi mi lagano. Tromo vuče noge po betonskim pločama. Osam i po decenija teškog života puzi se za njim. Dogovorili smo se da se nađemo na otvorenom. Kaže, prija mu svež vazduh, zatvoren prostor mu sputava misli i sećanja. Prilazi mi, osmehuje se… sa sede glave skida beli šeširić i blago se naginje ka meni. Pružam mu ruku.

– Lepo je u ovo doba godine… volim rano proleće. Boje ožive, cvetovi polako počinju da mirišu, deca postaju sve bučnija. Volim decu. Ceo svoj život posvetio sam deci. Posebno onoj koju život nije mnogo milovao.

Ćutim. Slušam. Posmatram kako neuobičajno mladim očima iznova upoznaje svet oko sebe… Željan ga je. Čini mi se da ne propušta nijedan povišeni dečiji ton ka kojem užurbano okreće glavu… Smeškam mu se. Stidljivo pokušavam da shvatim njegovu fasciniranost dečijom bukom. Iščekujem obećanu priču. Znam njenu gorčinu, ali je u njegovim svetlim očima još uvek ne naslućujem.

Zamisli, prijatelju, zamisli

– Zamisli prijatelju, zamisli sada da svi ovi dečiji glasovi nisu nesumnjivi dokaz sreće, da svojim nespretnim i nekontrolisanim pokretima deca oko nas ne traže od svojih majki i očeva igračke, sladolede, ne mole da ih uzmu u naručje. Zamisli da su to krici umirućih, poslednji trzaji preklanih, uvaljanih u sopstvenu krv i iznutrice… Zamisli da ne dižu ruke ka majkama i očevima nego ka surovim ubicama moleći ih ne da ih uzmu u ruke, nego da ih iz čeličnog zagrljaja šake i kame puste u život i slobodu… Zamisli da ovo što čuješ nisu zvuci automobila, niti tandrljanje točkova dečijih kolica po kladrmi već udarci motora vojnih kamiona i lupanje točkova transportnih kolica kojima se ka Savi odvlače leševi…

Slušam. Bez smeška. Obećano počinje da se ispunjava. Đurađ Čičić, potkozarski Mitrovčanin rodom iz Kobatovaca, malenog sela smeštenog u blizini Laktaša skupa sa svoje dve sestre Smiljom i Radojkom i još 25.000 srpske dece odveden je 1942. godine u Jasenovac, u kojem je tokom naredne dve godine i osam meseci tuđom voljom proživeo bolnu i krvavu istinu koju od okončanja rata do danas Hrvatska u kontinuitetu odriče. Kroz gvozdenu kapiju u najveću i najstražniju fabriku smrti Drgog svetskog rata ušao je kao zdrav i jedar jedanaestogodišnjak, a iza sebe ju je ostavio kao nepuni četrnaestogodišnjak. Bolestan, gladan, oboleo od pegavog tifusa i sam – bez sestara koje su zauvek ostale u jednoj od grobnica jasenovačkog logora…

Priča… ćutim, slušam. Priča…

– Drugi svetski rat, barem što se mene tiče, započeo je na radio-stanici. Skupljali smo se, mi deca, zajedno sa starijima u seoskoj gostioni, gde smo u nedeljama pred početak rata slušali vesti. Znali smo mi da će biti rata i pre nego što smo šestog aprila čuli da je Beograd pod bombama. Donosile su nam Sava i Una teške glasove sa Korduna, Banije i iz Slavonije da se tamo nešto gadno sprema iza leđa svih nas. Međutim, kada smo šestog aprila svi mi koliko nas je bilo sabranih oko tog malenog radija počeli da plačemo, a neki i da dižu glavu u nebo i da se krste, znali smo da je đavo odneo šalu. Đedovi su bili zabrinuti, mnogi od njih su ionako bili nepoverljivi prema „šokadiji“ i nisu bili oduševljeni činjenicom da zemlju dele sa onima koji su ih vešali 1914. Naši roditelji bili su više zbunjeni i u to vreme, manje uplašeni, dok smo mi – deca – sve to posmatrali sa strane, nadajući se da nemamo razloga da brinemo o tuđim brigama. Naša briga tih godina bile su livade, igre i mogućnost da se izostane iz škole, dok smo sve drugo prepuštali onima koji su zapravo bili pravi vlasnici našeg sveta…

Đurađ Čičić
Đurađ Čičić

Sve se promenilo

Vetar lagano duva… deca se sve glasnije smeju. Jedni idu u školu, drugi se iz škole vraćaju. Susreću se blizu nas. U parku. Zadirkuju jedni druge, sa nadom da će naići na neko seljačko dete podesno za zbijanje šala raspituju se odakle je ko, dok oni koji se poznaju jedni drugima dobacuju neodmerene reči koje dečija nekontrolisanost još uvek ne shvata kao uvredu… Smeška se. Prati ih pogledom i teško uzdiše. Ja ćutim… ćutim i čekam da ponovo progovori.

–  Sve se brzo promenilo. Rat je završio i pre nego što je počeo. Bilo ih je koji ni poziv čestito nisu dobili. Država je nestala, a mi smo se preko noći probudili u tuđoj – kao noć crnoj državi… na svojoj zemlji. I počelo je… prva ubistva, hapšenja, odvođenja. Sve smo mi to gledali, još uvek neshvatajući da se to dešava nama. Čini mi se da se čitav srpski narod tada nije razlikovao od nas dece i da podjednako nismo ni pomisliti mogli da će nas se satirati sekirama, kamama, maljevima, da će nas bacati u jame i reke, da će nas katoličiti i pretvarati u robove. Porodice su počele da nestaju. Prvi veliki pokolj koji sam upamtio iz priča bio je u neposrednoj blizini Kobatovaca, u Laktašima, gde su pripadnici Crne Legije iz Hercegovine poklali gotovo čitavo selo, a među njima i moju tektu Kosu Kojić, njenog muža Miloša i njihovo sedmoro dece. Držali su straže u selu, kako nikome ne bi palo na pamet da poklane pokopa, a u želji da naše mrtve dodatno opogane puštali su na njih uzgladnelu stoku iz obora i štala. Taj pokolj bio je toliko težak i njegov zadah osetio se sve do Banje Luke da su moji roditelji odlučili da mene i dve sestre pošalju kod rodbine zabačenije selo Bakince. Kako su sve to bila siromašna sela i kako je bilo i starih o kojima je trebalo voditi računa, oni su ostali u Kobatovcima, nadajući se da ćemo se mi, ukoliko do ponavljanja zločina dođe, spasiti i da ustaše neće ići u zabačenija sela.

Pogrešili su…

Zastaje. Dečija graja se primirila. Tišinu narušava udaljena buka automobila. Gleda iznad mene. Traži granicu. Misli, sećanja, bola… nerado se seća onoga na šta ga zadata reč nagoni… skuplja usne, traži vazduh. Uzdiše duboko.

– Pogrešili su. Partizani probili obruč na Kozari, a ustaše i Nemci počeli da sakupljaju nas, obične ljude. Te 1942. godine prvi put sam lično posvedočio istinu koju Hrvatska danas izbegava. Kao mrak kada se spušta na zemlju, tako su se iz naših zelenih junskih i julskih šuma put sela spuštali crnokošuljaši. Bili su besni, puni gneva. Gonili su ljude iz kuća kao stoku. Udarali ih, vukli po prašnjavim putevima, klali na kućnom pragu, psovali majku srpsku i pravoslavnu. Opšta gužva, užas i metež na sve strane. Sećam se da su mene i sestre isterali iz kuće u kojoj smo se krili i doslovno odvukli i bacili na izbezumljenu ljudsku gomilu koja se lagano pretvarala u kolonu. Više se nije znalo ni ko je kome rod, ni ko poznanik… Pognute glave polako smo krenuli praćeni udarcima i pogrdim povicima stražara. Rečeno nam je da idemo skelom preko Save, u Jasenovac. Nije nam tada to značilo gotovo ništa, posebno ne nama deci. Oni koji su kraj sebe imali roditelje tiskali su se uz njih, a nas troje, kako smo bili sami, čvrsto smo se držali zagrljeni rešeni da se više nećemo razdvajati. Izmoreni i namučeni, stigli smo do Srpske Gradiške i reke Save. Skela je uveliko radila, pa nam je rečeno da odmorimo dok ne krenemo dalje, odnosno dok ne dođe naš red na utovar. Ne sećam se više koliko je to trajalo, ali smo u jednom času svo troje bili na skeli. Znam i pamtim još samo to da me je oduševila ta količina vode koju ja ranije nisam imao mogućnost da vidim. Bili smo lancima vezani jedni za druge, pa za skelu. Da nije bilo tako, skočio bih u reku iako nisam znao da plivam…

Delili su nas

– U Jasenovac smo stigli umorni i gladni. Umesto hrane i vode, odmah po ulasku u logor dobili smo dobre batine. Neko manje, neko više, zavisno od toga ko se našao bliže ustašama. Posle batina usledilo je razdvajanje. Deleli su nas. Decu su na silu otimali od roditelja. Tu su počela i prva ubistva u samom logoru. Onaj ko se previše bunio ili je preglasno jaukao, bio je na licu mesta likvidiran. Majke su čupale kose, vrištale, deca su plakala, zapomagala, ali džaba… Smilja, Radojka i ja bili smo tada po prvi put posle dugo vremena, ako ne srećni, a ono barem zadovoljni činjenicom da kraj sebe nismo imali roditelje od kojih bi nas razdvajali. Odveli su nas na neku livadu, ispred velikih hala za koje će se kasnije ispostaviti da će nam biti novi dom… crn, krvav, mučan… ali dom.

Slušam. Ne progovaram. Šta reći čoveku čije su patnje na pragu novog doma tek počele. Šta reći detetu čiji bol ni sam ne bih mogao da savladam. Ćutim. Slušam…

Pobijena djeca

– Ni prva noć nije prošla, a već su do nas dopirali užasni krici logoraša pomešani sa povicima i vriskom raspamećenih ustaša. Podvriskivali su kao kada se nadjačava tamburaški bećarac. Te večeri, kao i nekoliko narednih nismo spavali. Nismo ni pričali, nismo ni plakali. Tiskali smo se, tražili rođake i poznanike, još uvek neznajući šta se tačno dešava oko nas. Bili smo deca od svega nekoliko godina pa do trinaest, četrnaest. Prestrašeni, napušteni, gladni, umorni, bez ikoga ko bi mogao da nam pruži reč utehe. Slomljeni i napušteni od svih. Tih prvih dana, sećam se i sada toga, sanjao sam roditelje i rodno selo. Činjenica da smo bili razdvojeni davala mi je nadu da su živi, zdravi i da nas čekaju na kućnom pragu. Te snove, kako su prolazili dani, nedelje, meseci i godine smenjavila je krvava java koju nikakvo skretanje misli nije moglo da sputa. Kućni prag zamenile su rake i peći, a nasmejane roditelje otkinute glave i iskopane oči.

Živeo Poglavnik Ante Pavelić!

– Jutra su počinjala postrojavanjem. Ulazili su kad-kad pijani, kad-kad trezni, ali jednako besni i krvavi, šutirajući i pljujući nas. Dan smo započinjali sa uzdignutom rukom i povikom: „Živeo Poglavnik Ante Pavelić!“ Mi mlađi, već propisno uplašeni i iskreno da kažem, nedovoljno svesni kome kličemo, to smo lako radili. Oni nešto stariji su odbijali, a kazna za taj prestup bilo je javno sakaćenje. Izveli bi nas napolje, postrojili ispred mučenika, nagonili da iz sveg glasa kličemo Poglavniku, dok bi za to vreme izvršitelj kazne detetu sekao uši, nos, prste, vadio oči ili sekao jezik. Ista krvava kazna koja je pri svakom pokretu ustaške ruke ostavljala na našim licima i odrpanoj garedorbi topli i krvavi trag, bila je primenjivana i kada neko od nas, obično zbog gladi i bolesti, ne bi ustao sa poda na kojem smo spavali. I nikada nisu sekli oba uha ili vadili oba oka, već jedno po jedno, za opomenu, a i da bi „drugi put imali šta da rade“. Za dve i po godine takvom kažnjavanju prisustvovao sam ni sam ne znam koliko puta. Što bi dete glasnije jaukalo, to bi mi morali jače da kličemo Paveliću.

Gurajući kolica sa dvoje blizanaca, kraj nas prođe mlađa žena. Ćuti. Gleda ispred sebe i lagano gura dvoje zadovoljne dece. Sa proleća, Mitrovica se prosto napuni mladim majkama i decom. Kao da grad na Savi ne vodi borbu protiv bele kuge…

– Dovodili su roditelje da gledaju klanje dece i decu da gledaju klanje roditelja. Po smeštanju u logor, uredno smo popisani pa im nije bio problem da spoje porodice. Odvodili su nas bez ikakvog reda, kao kada domaćin uđe u svinjac ili kokošinjac da ugrabi prase ili kokoš. Samo ulete među nas, povuku za noge ili glavu koga hoće i zatvore vrata. Izvodili su nas da gledamo kako otsecaju deci glave, donosili otkinute delove tela i bacali među nas. Mi smo sve to gledali, ledili se i najčešće ćutali. Znate, to se desi kada se mnogo uplašite. Obično se tada ukočite i ne možete da reagujete. Tukli su ljude kamama, lopatama, krampovima, maljevima, čime god su stigli. Svakoj novoj grupi dece koja je dovođena nama priređivan je „doček“. Ustaše bi te novajlije pitale da li neko hoće bonbon ili kocku šećera. Ko bi se javio, dobio bi ili udarac ili bi bio ubijen, zavisi od toga šta zlikovac misli da je mučenik zaslužio. Mi smo naravno znali šta ih čeka, ali nismo smeli bilo šta da kažemo. To je bilo strašno, jer me je kasnije, kada sam već odrastao, dugo mučila pomisao da sam možda i sam bio dželat tim mališanima…

Dim i pepeo

– Viđao sam i Luburića i Šakića i Ljuba Miloša. Dolazili su često da nas obiđu. Kao i svi, psovali su nam srpsku i pravoslavnu majku, šutirali nas u stomak, pretili da će nas poklati. To vam je onaj Šakić koga je demokratska Hrvatska sahranila sa svim počastima u ustaškoj uniformi. Sećam se da je jednom Luburić rekao da na sve treba poklati jer će jedino tada hrvatski narod biti slobodan. Znate, tih godina Luburić je napunio tridesetu. To su vam godine kada čovek može najviše da pruži svojoj zajednici, kada može najviše da koristi dobru. Izgleda da se kod njega, kao i kod mnogih njemu sličnih u Hrvatskoj tih godina sve okrenulo naglavačke. Sve što je on umeo i znao, uložio je, na našu veliku žalost u Jasenovac. Tako su verovatno i došli na ideju da otvore krematorijume. Noću bi dovodili ljude, gurali ih u vatru, a ujutru bi Romi metlama sakupljali pepeo i nespaljene ostatke i sve to odvozili u Savu ili rasipali ko zna gde. Večeri su nam bile zatrovane dimom, noći užasnim kricima, a jutra neverovatnim količinima pepla koje su tamni romski prsti prosto upijali kao sunđer vodu. Sećam se da mnogi od njih posle tog posla nisu smeli ni da se dodirnu, znajući da na vrhovima prstiju imaju ne pepeo nego ostatke bivših ljudi i logoraša, kao što su i sami bili. Ljudi su leteli u vazduh, nošeni vetrom, kao u filmovima. Lepili su nam se za kosu, ulazili u uši, sakrivali se u nozdrvama.

Vetar pronese miris lipe. Nije li to lepše od teškog zadaha spaljenog tela? Kome na duši trebaju izbezumljeni pogledi i zgrčeni prsti? Kakva je to duša koja na sebe prima tolike smrti?

– Gledao sam kako živi iz raka mole da ih ne prelivaju gašenim krečom. Te zgrčene šake koje vire iz nezatrpanih raka nikada neću moći da zaboravim. Kada im je i Jasenovac postao mali, ovi crni i krvavi cvećari, svoje cveće smrti počeli su da seju u na našoj strani Save, tamo kod Gradine, gde i danas na hiljade Srba iz zemlje motri na Jasenovac.

Smiljo, Radojka…

Neko kraj nas pronese miris sladoleda. Izgleda da Mitrovčani ne haju za vremensku prognozu i ne misle da je za još uvek rano za ledenu poslasticu. Iz obližnjih pekara mirišu peciva. Razgovor se odužio. Moj sagovornik rešen je da poslednji put kaže sve čega se seća. Moj um nije bio spreman da prihvati bol srpskog dečaka – jasenovačkog zatočenika…

– Bili smo gladni. Stalno. Jeli smo ugalj. Znate li kako je strašno jesti ugalj? Što za doručak pojedete, za ručak povratite. Nismo dobijali vodu, pa smo sabirali krvave lokve ili zahvatali od leševa i krvi uprljanu savsku vodu. Ni to nam nije dozvoljavano, pa smo se trudili da se sakrijemo od ustaša. Kada bi nas videli, besno bi nas udarali, prosipali vodu i vikali: „Šta je, bi li vode, majku li ti srpsku!“ Glad, zima, zapara, miris leševa i krvi, iznemoglost, izbezumljenost od straha i neka nenormalna ravnodušnost koja nas je sa vremena na vreme opijala, doveli su nas do pred smrt. Bili smo izobličeni. Koža se slepljivala za kost i to je proizvodilo velike bolove. Vene su se opirale stiscima kože, ali uzalud. Bolelo je jako, toliko da smo bukvalno puzali i vukli se po podu. Ustaše su se smejale, nazivale nas svojim psima i jednako udarale i vređale. A bili smo deca. To nikada ne zaboravite. Nismo imali više od četrnaest godina! Posle godinu dana robovanja u Jasenovcu oboleo sam od pegavog tifusa. Za mnom su obolele i Smilja i Radojka. Mučio sam se tri meseca onako gladan, udaran, izložen svakojakom šikaniranju, ali sam ipak izdržao. Sestre, kao i mnogi drugi nisu. Jedno jutro sam samo video da su umrle. Mislim da nisam ni plakao. Samo sam ih prozvao po imenu – „Smiljo, Radojka..“. Nisam imao snage za bilo šta drugo. Bilo je to poslednje moje obraćanje njima. Ustaša je ušao, mene protresao, video da sam živ, njih dve i još nekolicinu druge dece je pokupio, nabacao na neka kolica i izveo napolje. Ni danas ne znam da li su završile u Savi, u nekoj od jama ili peći. Tek, ostao sam sam.

Djete - prkos

Setih se brata. Obećao sam mu da ćemo se videti. Nestrpljiv je da sa mnom što pre podeli svoja nadanja u vezi prvog svešteničkog pokloničkog putovanja u Rusiju koje mu predstoji. Ne mogu da zamislim da ga nema. „Siroti Đurađ“, pomislih dok gotovo sleđeno posmatram kako sa nekim čudnim mirom priča svoju životnu priču. Da li čovek posle toliko bola ogugla ili pronađe pravi smisao života?

Sat mog spasenja

– Tri meseca pre oslobođenja Jasenovca, došao je u logor Josip Samardžić iz Zagreba koji je tražio decu koja bi izučavala sajdžijski zanat. Ustaše su imale običaj da nas decu poklanjaju hrvatskim porodicama kako bi bili njihovi robovi. Odvođeni smo žirom tadašnje Hrvatske, pa je tako u logor došao i Josip. Sećam se, istina kao kroz maglu, da je ušao u logor, da su nas nekolicinu postrojili i da se predstavio. Kada je pitao ko bi hteo sa njim, niko nije smeo da se javi. Plašili smo se da nas to javljanje ne odvede u sigurnu smrt. Ipak, nas nekolicina, mislim da nas je bilo pet ili šest, pri čemu nas troje iz Kobatovaca, podgili smo ruke i javili se. Izdvojili su nas, saopštili da idemo za Zagreb. Bio sam presrećan. Po prvi put nakon dve i po godine užasa. Nisam razmišljao ni o roditeljima, ni o gladi, bolesti, halucinacijama, klanjima, sestrama… U mislima već sam bio daleko od užasa u koji su me drugi doterali. Na izlazu iz logora poslednji put, tek toliko da ne zaboravim odakle odlazim, ustaša me je „počastio“ udarcima kundaka po glavi. Posle dužeg putovanja na kojem nismo imali nikakvih problema, stigli smo u Zagreb. Ispostavilo se da je Josip bio dobar čovek i da mu je jedini cilj bio da nas spase. Nismo učili nikakav zanat, živeli smo sa njim i čekali kraj rata. Lečio nas je, hranio i vodio računa da slučajno ne izađemo na ulicu kad i koliko ne treba. Njegov dolazak u logor i naš izlazak iz jasenovačkog pakla kasnije sam sabrao u „sat mog spasenja“. Već posle nekoliko nedelja, u san su ponovo počeli da mi dolaze roditelji. Istina, njihovi likovi bili su mi nepoznati, glasovi još manje, ali sam znao da su to oni. Dozivali su me da se vratim kući i bivao sam sve nestrpljiviji. U meni se ponovo rodilo dete. Plakao sam. Noćima najčešće. Sve što se godinama sakupljalo prosto je morao da izađe iz mene: svi ti noževi, krv, svi ti demoni u ljudskom obliku, njihovo zlo i želja da nas pokolju. Josip nas je tešio, molio da se strpimo i obećavao da će nas čim se rat okonča vratiti porodicama.

Najsrećnijeg dana svog života, povratka u roditeljski zagrljaj, Đurađ se ne seća. Kaže, tako to obično biva kod „tih malobrojnih dana u kojima ničega nema osim sreće“. Bio je, govori mi sa osmehom, „lep dan… ili ipak nije?“

– Zar je to sve i važno kada ste ponovo u naručju svojih roditelja koji su vas pri tome otpisali i smatrali mrtvim. Mojim povratkom kući, muke su bile konačno završene, barem što se mene tiče. Dugo godina posle rata, tačnije sve do svoje smrti, roditelji su jecali i govorili da su sestre i mene poslali u smrt i muke. Znate, Kobatovci nisu bili satrveni od ustaša, dok je selo u koje su nas sklonili, verujući da ćemo biti zaštićeni, poklano i raseljeno. Ali eto, život je i pored svih onih koji su želeli da ga zaustave ipak pobedio! Ta istina neka bude za nauk svima koji misle da mogu da zaustave život, a moja bol i patnje neka budu na umu svima koji danas u novoj ustaškoj državi smanjuju broj žrtava Jasenovca i NDH. Neka znaju oni, čak i da je tako kako lažu, da moja sudbina ostaje nepromenjena. Ne dao Bog da oni i njihova deca i pored svega što su radili i u poslednjem Otadžbinskom ratu, prožive ono što sam ja proživeo. Neka nije stradalo 700.000 ljudi, nega nije stradalo ni 7.000, ali da li jedno zaklano, obezglavljeno ili osakaćeno dete ustašu čini manjim zlikovcem? Ovde se ne radi i nikada se nije radilo samo o broju, nego o spremnosti dobre većine jednog naroda da sa uživanjem i nenormalnom bestijalnošću satire druge narode, srpski pre svega. U krajnjem, nisu li se i nacistički oficiri i službenici u toj Hrvatskoj zgražavali nad metodama koje su u likvidaciji Srba primenjivale ustaše? A setimo se samo šta su ti isti Nacisti radili u svojim logorima.

Đurađ Čičić je čitav svoj život posvetio deci. Posle završetka Osnovne škole u Kobatovcima, upisao je Nižu realnu gimnaziju u Bosanskoj Gradiški, a potom Učiteljsku školu. Defektologiju je završio u Beogradu na Višoj školi, kao i Fakultet odbrane.

Kao defektolog radio je sa slepim i slabovidim, kao i sa decom ometenom u razvoju. Odbranu i zaštitu predavao je generacijama Mitrovčana koji su ga upamtili po dobru.

Danas je prvi čovek Streljačkog društva „Živko Relić-Zuc“ u Sremskoj Mitrovici. Klub radi sa dosta uspeha i okuplja veliki broj dece. Đurađ, malo u šali, a malo u zbilji, kaže da ih rado obučava u rukovanju oružjem, kako bi pružili otpor onima koji pokušaju da im učine ono što su ustaše uradile njemu, njegovim sestrama i 25.000 srpske dece sa Kozare.

Đurađ Čičić ima četvoro unučadi i ovo je, kaže, njegovo poslednje sećanje na Jasenovac.

S. Lapčević

(Novi srpski socijalizam)

Izvor: SRBIN INFO

Vezane vijesti:

” href=”https://jadovno.com/premijera-s-povodom/” target=”_blank” rel=”bookmark noopener noreferrer”>VIDEO: Pogledajte film „Irodovi sinovi“

” href=”https://jadovno.com/drago-h-colakovic-jasenovac/” target=”_blank” rel=”bookmark noopener noreferrer”>DRAGO H. ČOLAKOVIĆ: JASENOVAC

POKOLj - Naziv za sistematski državni zločin genocida počinjen nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata od strane Nezavisne Države Hrvatske na cijelom njenom teritoriju.
POKOLj – Naziv za sistematski državni zločin genocida počinjen nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata od strane Nezavisne Države Hrvatske na cijelom njenom teritoriju.

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top