Баниjа jе, као и цела Српска Краjина, и све наше Краjине расуте по свету, моj завичаj у jезику. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 8 . октобра 2015. године. А од моjе родне куће у Градини, на Сувоj Међи, нема одавно ни трага, ни пухорне прашчице, као ни од многих других коjи деле прогнаничку судбину. Неки, немачки педантни људи постарали су се добро за то. Али, срећом у несрећи, завичаj се одавно преселио у моjе књиге. Идем тамо, путуjем свакога дана и ноћи, из ретка у редак, речи у реч, у завичаjне даљине, и враћам му се све ближи са даровима коjима ме

Када ми jе амерички воjник понудио парче белог хлеба коjе jе умочио у конзерву с медом, схватио сам да сам преживео! Од колико њих сам jедини jа жив остао… Присећа се тренутака ослобођења Љубиша Летић, крепки осамдесетшестогодишњак, бивши заточеник броj 30.313 у концентрационом логору Флосенбург у Немачкоj. Једини jе он од 3.500 Срба заточених у овом логору коjи jе жив дочекао краj Другог светског рата. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 29. марта  2016. године. Чика Љубиша спрема се да у суботу по шести пут обиђе Флосенбург и поклони се сенима оних коjи су кости оставили у jедноj од десет масовних гробница у

Затварање круга дехуманизације Срба са Запада у последњим балканским ратовима при насилном распаду друге Југославије Етаблирано јавно мњење на Западу, као што је познато, апострофирало је искључиво „агресорску и злочиначку великосрпску идеологију“ као јединог узрочника, тј. кривца ове последње балканске трагедије, ратова при насилном распаду друге Југославије. Тај став је био праћен масивном дехуманизацијом (српског) противника, која је фактички идентична дехуманизацији циљних група жртава пре и у време великих геноцида у европском XX веку (Холокауста над Јеврејима, Порајмоса над Ромима и Србоцида хрватске државе 1941-1945). У студији се овој теми посвећује више од 30 страница, овде ћемо тематизовати само пример једног врло самосвојног редефинисања позитивне историјске науке од стране тадашњег

Ако не знате превише о мађарској историји, можете се као ја изненадити ако вас у Будимпешти шетња нанесе на ред гвоздених ципела, дечјих, мушких и женских, распертланих и изувених уз саму ивицу дунавског шеталишта. Ципеле делују обично, свакодневно, као да се ту случајно изуо неко ко је ујутро кренуо у школу или на посао. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 27.априла  2016. године. Гвоздени споменик оставио је на мене снажан утисак. Застала сам крај табле на којој пише: „У знак сећања на жртве стрељане у Дунаву од полиције стреластих крстова 1944/45”. Помислила сам да је реч о Јеврејима, иако то на табли није

Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приједора у октобру 1942. године, када су у једној ноћи, без испаљеног метка, убијена 342 житеља села, међу којима 226 дјеце. Документарни филм “Да се њима никад не деси”, аутора Зорана Радоњића, доноси приче четверо свједока усташког покоља у Великом Паланчишту у октобру 1942. године. “На премијеру филма, која је одржана 22. децембра у Музеју Козаре у оквиру изложбе `Година страдања – 1942`, од четверо мојих саговорника дошло је троје. Четврти, Душан Бабић, тога истог дана је умро”, каже Радоњић Срни. “Одем у подрум и лежем пред волове, у јасле. Дошла

Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приједора у октобру 1942. године, када су у једној ноћи, без испаљеног метка, убијена 342 житеља села, међу којима 226 дјеце. Командант Друге сатније осме усташке бојне поручник Иво Батинић преживио је покушај самоубиства пет дана након што је његова јединица у ноћи између 22. и 23. октобра 1942. године масакрирала 342 житеља Великог Паланчишта код Приједора, међу којима 226. дјеце. “Ожалошћен догађајима, који су се десили као награда за све жртве и напоре, пуцао је себи у уста с намјером да се убије…Зрно је промашило и изишло ван крај лијевог

Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приjедора у октобру 1942. године, када су у jедноj ноћи, без испаљеног метка, убиjена 342 житеља села, међу коjима 226 дjеце. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 8. октобра  2015. године. Похорине, jедно од стратишта у Великом Паланчишту, у коме jе у Другом свjетском рату страдало jе 536 становника српске националности, или половина од укупно 1.080 становника. Читави засеоци били су спаљени, а броjна огњишта у потпуности угашена.  На пет мjеста у Великом Паланчишту, на коjима су усташе поклале мjештане, до октобра прошле године, значи

Осамдесеттрогодишња Ирена Проскауер рођена је у Бечу од оца љекара Фрица из Катовица, у Пољској, и мајке Илзе из Леотена, у Њемачкој. Од Беча до Шамца прошла је два рата и запамтила много страхота. Приредила: Светлана ПАВЛОВИЋ Осамдесеттрогодишња Ирена Проскауер, учитељица у пензији, једина је преостала особа из малене јеврејске колоније у Шамцу, која је почела да нестаје након њемачке и усташке окупације током Другог свјетског рата. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 7. септембра  2017. године. Можда се за њу не би ни знало да 2015. године историчар Никша Незировић није написао књигу „Јевреји у Босанском Шамцу од 1863-1942. године“ о времену када

Већина страдалих српске, ромске или јеврејске националности убијена је у својим селима или на путу ка логорима смрти, каже економиста Мирослав Здравковић који је истраживао податке о породицама и родовима жртава рођених на територији НДХ Уместо полемика о броју страдалих у Другом светском рату, стручна јавност све чешће истиче потребу да жртве добију своја имена и и да њихово страдање буде представљено на такав, много личнији начин. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 13. август  2016. године. Тако се и бројне поставке у спомен-комплексима, попут Шумарица или Маутхаузена, допуњавају поименичним списковима жртава, чак и њиховим кратким биографијама и фотографијама. Један такав, поименични, списак страдалих

Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приједора у октобру 1942. године, када су у једној ноћи, без испаљеног метка, убијена 342 житеља села, међу којима 226 дјеце. Када имате документе гдје страна која је починила покољ сама говори о детаљима злочина – онда сте сигурни да нико не може оспорити објективност нити приписати субјективност или пристраност, истиче за Срну аутор изложбе “Година страдања – 1942” Ведрана Адамовић. У Музеју Козаре у Приједору по први пут јавности су приказани документи Оружништва НДХ о усташком покољу у Великом Паланчишту у октобру 1942. године. Међу десетинама докумената и фотографија који

Причу о Милоју Павловићу, хероју и директору Крагујевачке гимназије који је остао уз своје ђаке чије су животе узели нацистички куршуми и који је рекао “Пуцајте, ја и даље држим час” знају сви. Да је са друге стране, оне која је наредила и спроводила стрељање био такође један професор, али као зли негатив крагујевачког професора хероја, мало ко зна. Тај злотвор не само што је био професор, већ је био и свештеник – мајор Паул Кениг. Ни 76 година након великог нацистичког злочина у Крагујевцу, када су 19, 20. и 21. октобра у знак одмазде за погибију 21 немачког војника у нападу партизана и четника код села Думаче, по принципу