Ре­дитељ Жарко Драгоје­вић напустио комисију Филм­ског цен­тра Ср­бије јер је про­ценио да филм Лордана За­фра­новића неће добити средства. – Не знам на основу чега је то рекао, јер је про­је­кат ушао у нају­жи избор, каже Бо­бан Јевтић, дирек­тор ФЦС-а Вест да је ре­ди­тељ Жар­ко Дра­го­је­вић под­нео остав­ку на ме­сто пред­сед­ни­ка кон­курс­не ко­ми­си­је Филм­ског цен­тра Ср­би­је (ФЦС), ко­ја од­лу­чу­је о фил­мо­ви­ма с на­ци­о­нал­ном те­ма­ти­ком – по­ди­гла је про­те­клих да­на пра­ши­ну у јав­но­сти.  Дра­го­је­вић је овај гест обра­зло­жио лич­ном про­це­ном да филм „Дје­ца Ко­за­ре” ре­ди­те­ља Лор­да­на За­фра­но­ви­ћа не­ма до­вољ­ну по­др­шку ко­ми­си­је. С дру­ге стра­не, Бо­бан Јев­тић, ди­рек­тор Филм­ског цен­тра Ср­би­је, ка­же за „По­ли­ти­ку” да је раз­го­ва­рао с Дра­го­је­ви­ћем, али да му и

Режисерз за наш лист о глуми, пројектима, филмовима: Глобализација и политика наметнулe су данас човеку праву самоцензуру. Човечанство заборавља зверства које му је учинио Други светски рат. Фашизам и мржња опет освајају Европу Данас у свету више нема конфликта, осим социјалних и ратних, нема ни идеологије која би забрањивала ствари због којих би људи морали да освајају слободу. Привидно, све се може и све је допуштено, а заправо, глобализација, капитализам и политика наметнули су човеку самоцензуру, која је страшнија од цензуре – толико су га осиромашили да ни о чему не може да размишља осим да егзистенцијално преживи. Избагателисани су системи вредности, нема ауторитета за које би се ухватили, а

Режисер Лордан Зафрановић изразио је наду да ће радити филм “Дјеца Козаре”, јер има дубоку потребу да укаже на страхоте Другог свјетског рата. “Криком се обратити овој средини и човјечанству које је заборавило шта је донио Други свјетски рат, какву мржњу је побудио, какве геноциде починио, каква звјерства, а нека сила тог фашизма се поново јавља у Европи”, рекао је Зафрановић за “Блиц”. Он је нагласио да страхује и стрепи да би поново неки мутни типови могли да успоставе нове трагедије. “`Дјеца Козаре` је један од најбољих сценарија које сам имао у рукама. Арсен Диклић је написао класичан сценарио који би се могао приказивати студентима као примјер како се пишу

Јоцо Марјановић, студент из Приједора, који је радио на организацији оружане борбе на подручју Драготиње, приликом поласка са својом групом на задатак, задржао се у селу Црној Долини код Рајка Радетића, да би сутрадан кренуо у Горњу Драготињу. Међутим, у току ноћи, букнуо је устанак. У своме сјећању он је записао: „Те ноћи смо дуго разговарали Рајко и ја, комбинујући како ћемо боље извршити задатак… Пробудила нас је пуцњава, галама, вика. Чула су се звона, клептала. Стравично, језиво је бучало… Устајте, људи… Устанак! Питали смо се какав устанак? Двориште је, међутим, било пуно сељака. Дошли су по Рајка, јер је он дјеловао у том крају. А када смо се нашли

Прије напада на Приједор вршене су припреме иако нама одборницима ништа није било речено. Овдје су били виши партизански руководиоци (међу којима и Коста Нађ). Они су долазили у наше село и одатле осматрали Приједор и вјероватно правили план напада. Уочи напада смо ми позвани и обавјештени. Мени је речено да пронађем водича за Подгрмечку чету, која ће одавде нападати Приједор. Командир је био Јовић. Био је низак и лијепо грађен. Речено  ми је да би требало одредити човјека који добро познаје Приједор и да буде сигурнији и смјелији. Одредио сам Душана Тубина, а пошао сам и ја. Јединица коју смо водили добила је задатак да са сјеверне стране уђе