Филм о Јасеновцу треба да буде образовни – довољно историјски прецизан, али и умјетнички заокружен да би постао врста „визуелне читанке“ за генерације које долазе. Нешто попут сјајног „Марша на Дрину“ Жике Митровића Послије скоро 80 година /умјетничког/ ћутања, један од најстрашнијих логора смрти из Другог свјетског рата, усташки концентрациони логор Јасеновац, постаје тема српске и регионалне кинематографије. Прослављени српски режисер Емир Кустурица најављује филм о једном од највећих стратишта Срба на основу подстицаја и документације које је донио познати јеврејски историчар Холокауста Гидеон Грајф. Чувени југословенски и хрватски режисер Лордан Зафрановић већ дуго чека да сними „Дјецу Козаре“ према сценарију Богдана Диклића /написао сценарио за „Не окрећи се, сине“/.

Невенка Станковић рођена је у селу Сјеверовци изнад Босанске Дубице. Кад је почео рат имала је седам година, а њена породица седморо деце. Рат је преживело троје најмлађих. Невенка је била сведок када су мушкарце из њеног села одвели на рад у Немачку. Недуго затим, другу групу одвели су на стрељање на Дубичко поље, којим је седам дана текла река крви. Након тога, усташе се се вратиле по жене и децу, утоварили их на запрежна кола као стоку и повезли негде. У емисији “Живот прича“ Невенка говори о Јасеновцу. Невенка је била са мајком и двојицом браће. Допремљени су Јасеновац, раздвојили су мајке од деце. Пуким случајем, Невенка је преживела.