Јасеновац Архиве - Јадовно 1941.

Ослобођени Јасеновац

12. октобар 2026.

Ишао сам у логор Јасеновац да опишем то што ћу тамо видјети. Били су посљедњи дани априла, лијепи дани, небо ведро, сунце грије. Година је 1945. А ријека… то је ријека Уна низ коју идемо. Аутор: Ћамил Сијарић Оно неколико градића и насеља низ ову ријеку ослобођено је од усташа и Нијемаца: Босански Нови, Двор на Уни, Костајница и Дубица. Са лијеве стране пута низ који идемо брда су, а тамо иза брда топови су – чују се некако као испод земље. Знамо да је пут пред нама миниран, али никако не можеш знати на којем су мјесту постављене мине, па идеш онако на своју срећу… Испред подне – а

Сама смрт, чин умирања – то ми није било јасно, о томе нисам имао никакве предоџбе

8. октобар 2026.

Навршило се десет година од упокојења Милана Басташића, мог оца, некадашњег једанаестогодишњег дјечака, јасеновачког логораша. ENGLISH VERSION Тим поводом, преносим дио његовог свједочења, објављеног 2010. године у књизи “Билогора и Грубишно Поље 1941-1991.” чији је аутор. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, марвеним вагоном из родног Грубишног Поља, превезен је у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели дјечак јасеновачки логораш са Билогоре. Идем у смрт, тога сам свјестан, али тај пут у смрт нема завршног „чина”. А, у ствари, он, тај „чин” – то је смрт. Ујутро устајемо, хладно, све је влажно,

Умро је Милан Басташић

7. октобар 2026.

Прошло је десет година како је 7. октобра 2016. у Београду умро Милан Басташић. Рођен је у Грубишном Пољу 30. јануара 1931. године у породици Луке и Евице (р. Ђукић), као треће дијете. Отац му је био солунски добровољац. Тадашњу четворогодишњу основну школу је завршио у Грубишном Пољу. Крајем априла 1941. године хрватске усташе му хапсе оца и осамнаестогодишњег брата Стеву и потом их убијају у Јадовну на Велебиту. Послије масовног масакра српског народа на Билогори и у Грубишном Пољу концем септембра и почетком октобра 1942, Милана су са мушкарцима усташе отјерале у Јасеновац, а мајку и сестру Јованку у Сисак. Игром случаја се спашавају из логора. Крајем рата, по

Басташић: Свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац

6. октобар 2026.

Стигао октобар. И мада вријеме лети, он се никада не пришуња, никада ме не изненади. Већ крајем септембра почињу навирати мисли, сјећања на очева свједочења о усташком масакру над Србима Билогоре у то вријеме 1942. године. О чудом избјегнутом стријељању у властитом дворишту. О одвођењу у логоре свих до тада преживјелих. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, отац је отјеран у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели јасеновачки логораш са Билогоре. Почетком октобра 2016. се упокојио. Како тада тако и данас, узимам у руке његову књигу, окрећем обиљежену страну 139, поглавље „Комшија

„Рука правде“ стиже на ФЕСТ: Историјски трилер о Благоју Јововићу и атентату на Павелића

6. октобар 2026.

Филм „Рука правде“, редитеља Немање Ћеранића, биће приказан 10. октобра 2026. године на овогодишњем 53. Међународном филмском фестивалу ФЕСТ, у оквиру Гала програма. Филм доноси причу о Благоју Јововићу, припаднику Југословенске војске у отаџбини, и догађајима који су довели до атентата на Анту Павелића у Буенос Ајресу. Прича о човеку који је потражио Павелића „Рука правде“ спаја елементе историјског трилера и личне драме. У средишту приче налази се Благоје Јововић, који након завршетка Другог светског рата живот наставља далеко од Европе, у Аргентини. Његов живот добија нови ток када сазнаје да се у Буенос Ајресу налази Анте Павелић, један од најодговорнијих људи усташког покрета и Независне Државе Хрватске. Павелић је

Драган Хамовић: НОЖ ОД ЗУБНОГ ЗЛАТА

5. октобар 2026.

Поводом филма Лордана Зафрановића „Златни рез 42: Дјеца Козаре“ Као да ме је рецнуо тај златни криви нож. Други дан мислим о томе шта сам видео гледајући филм Лордана Зафрановића. Мислим на то без воље да о филму судим као уметничком чину, као иначе, са више или мање смисла и знања. Неописивост и разуђеност јасеновачког незамисливог збивања није лако згуснути, још мање поднети. Јер, уметност јесте згушњавање које уму дозначи више од онога што нам се приказује. Мисао о ономе шта смо могли видети у синеастичком делу нанизаном у венац покретних слика, у којима промичу зликовци и страдалници – као и они што су донекле и једно и друго –

Ковић: Српска дјеца су у 20. вијеку затварана у логоре да би се уништио читав народ

5. октобар 2026.

Историчар Милош Ковић изјавио је Срни да су Срби били прве жртве концентрационих логора у Европи и да је српска историја 20. вијека историја логора. Ковић је констатовао да је посебно страшно што су у тим логорима у Првом свјетском рату масовно умирала српска дјеца, док су у Другом свјетском рату у НДХ постојали посебни логори за њих, што говори о намјери да се уништи читав народ. – Није забележен такав случај у историји савременог човечанства јер су концентрациони логори проналазак савремене историје. Деца су масовно затварана у логоре, постојали су логори за децу и у тим логорима она су мучена, убијана или су умирала од болести, глади и изнемоглости

Све је тако било, па и горе!

28. септембар 2026.

Потресна пројекција Лордановог филма — пред преживелима усташког зла. Највише ме је погодило када су растављали децу од родитеља – све погађа: шта су нам само радили, прича кроз тешке уздахе Анка Ранђеловић, једно од деце која су преживела усташке логоре смрти, после пројекције филма Лордана Зафрановића „Златни рез ’42 – дјеца Козаре“. Све је тако било, само још и горе, додаје она. Када је дошла у логор 15. августа 1942, Анка је имала свега дванаест година. Са њом у логору били су и њени млађи брат и сестра. Многи од њих изгубили су све рођаке, браћу сестре и родитеље у Јасеновцу. Њих дванаестро, више од осам деценија касније, присуствовало

С. Аврамов: Негирање наших жртава већ јако иритира Србе, оснивамо Меморијални центар

27. септембар 2026.

Пред крај живота, проф. др Смиља Аврамов је била свјесна снажног и континуираног процеса извртања и негације истине о Покољу, геноциду почињеном над Србима од стране НДХ. Ангажовала се око идеје о формирању Мемориjалног центра за српске жртве. Сматрала је немогућим да се у Београду, на мјесту Старог Саjмишта формира Мемориjални центар jевреjских жртава jер се, како је рекла, зна колико jе тамо Срба страдало. Данас, када је очито да се на том мјесту подиже Музеј Холокауста а да Срби нису смогли снаге, памети и историјске одговорности да подигну Музеј Покоља, вриједи се подсјетити њених ријечи. ОВАКО ЈЕ ГОВОРИЛА СМИЉА АВРАМОВ Без обзира на стварност да су Срби балкански народ

У Библиотеци града Београда промовисано капитално дело Анђелка Анушића

25. септембар 2026.

СРАМОТА АКАДЕМСКЕ ЕЛИТЕ И БОРБА ЗА НАЦИОНАЛНО БИЋЕ НАРОДА У препуној сали Библиотеке града Београда, 17. септембра, одржана је изузетно посјећена и узбудљива промоција нове књиге књижевника Анђелка Анушића — „Време ће проћи, али срамота наша неће проћи“. Ово дјело није само историјски и књижевни запис; оно је драматичан крик и анатомска студија вијековног страдања српског народа — од средњовjековног Косова и Метохије, до усташког погрома у Јасеновцу и Јадовну, преко крвавог разбијања Југославије, спаљене и етнички очишћене Републике Српске Крајине, одбрањене Републике Српске, и обратно ‒ до привремено окупираног Косова и Метохије и наших савремених искушења. Сваки од говорника на промоцији освијетлио је ово капитално дјело из свог угла,

Филм “Дјеца Козаре“ стиже пред публику: Премијера 2. октобра у Београду, дан касније у Бањој Луци

21. септембар 2026.

Дуго очекивани филм Лордана Зафрановића „Златни рез 42: Дјеца Козаре“ коначно ће бити приказан пред публиком. Београдска премијера заказана је за 2. октобар у Сава центру, док ће дан касније филм бити приказан у Бањалуци, у дворани „Борик“. После година рада на једном од најзахтевнијих филмских пројеката у региону, редитељ Лордан Зафрановић приводи крају пут свог дуго очекиваног остварења посвећеног страдању становништва Козаре током Другог светског рата. Према најави, прва премијера биће одржана 2. октобра у Београду, у Сава центру, а већ сутрадан, 3. октобра у 19 часова, филм ће бити приказан у бањалучкој дворани „Борик“. Информацију о премијери у Бањалуци објавио је Милорад Додик након сусрета са Зафрановићем у

У 120 гробница 550.800 мртвих, још неистражено око 70 стратишта

21. септембар 2026.

ДОКУМЕНТ О ЈАСЕНОВЦУ ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ ВЛАДИМИРА ДЕДИЈЕРА Пише: Никола Милованчев У српској православној гимназији „Катарина Кантакузина Бранковић” у Загребу одржан је септембра месеца прошле године, симпозијум посвећен јасеновачким жртвама. Том приликом је, у расправи, споменут број од 700.000 јасеновачких жртава, на шта је реаговао владика г. Јован Ћулибрк изјавом: „Не смијемо се набацивати бројкама јер вријеђају жртве, њихове породице и потомке.”. С обзиром на то да је, пре тога, један од историчара у својем излагању говорио о 100.000 јасеновачких страдалника (проф. И. Голдштајн), јасно је на шта г. Ћулибрк мисли када каже „набацивање жртвама”. Са чуђењем могу да констатујем да се на ове симпозијуме под окриљем наше СПЦ у Загребу

Потписан споразум између “Спомен-подручја Доња Градина” и “Меморијалног центра Старо сајмиште”

19. септембар 2026.

Велики број људи из подручја које гравитира ка Козари и Поткозарју депортован је у логор на Сајмишту, где су страдали. Меморијални центар “Старо сајмиште” и Јавна установа “Спомен-подручје Доња Градина” заједнички ће чувати сећање на жртве усташког злочина геноцида у НДХ, као и злочине над Србима, Јеврејима и Ромима за време Другог светског рата на читавој територији бивше Југославије. Ово стоји у Споразуму који су јуче потписале директорке “Старог сајмишта” и “Спомен-подручја Доња Градина” Кринка Видаковић Петров и Тања Тулековић, а документ је потписан Другог дана манифестације “Дани Српске у Србији”. Кринка Видаковић Петров рекла је да су два логора на простору сајмишта била повезана са Доњом Градином, јер је

Хроника темељно припреманог злочина

16. септембар 2026.

Јасеновац је место које је постало синоним националне трауме. Али без сећања и на жртве на осталим стратиштима, будуће генерације неће моћи да сагледају трагедију и размере злочина над Србима у НДХ Пише: Марко Лакић Јасеновац је најстрашнија српска реч. То је била фабрика смрти на балкански начин. Брутална и примитивна. Потпуна супротност немачкој индустрији смрти која је била педантна, административна и хладна. Јасеновац је био сушта супротност. Тамо је све било лично. Злочине су вршили појединци. Они су жртве гледали у очи. Такмичења у клању, маљеви, будаци, бајонети… Због тога је то место постало синоним националне трауме. Али, бавећи се Јасеновцем и одбраном обима трагедије на том месту, коју

Српска православна црква прославила Свете новомученике јасеновачке

14. септембар 2026.

Српска православна црква је 13. септембра прославла Свете новомученике јасеновачке, у знак сећања на Србе и друге жртве страдале у систему усташких логора Јасеновац током Другог светског рата. Јасеновачки новомученици су међу најбројнијим страдалницима које Српска православна црква литургијски прославља. Свети архијерејски сабор СПЦ канонизовао их је 2010. године, а њихов празник установљен је за 31. август по јулијанском календару, односно грегоријанском 13. септембра. Централна прослава празника одржава се у манастиру Јасеновац, где се служи Света архијерејска литургија и одржава помен жртвама. Систем усташких логора Јасеновац постојао је на подручју тадашње Независне Државе Хрватске током Другог светског рата. У њему су заточени и убијани Срби, Јевреји, Роми и припадници других