Српско војничко гробље у Мензел Бургиби у Тунису, где почива 1.200 војника, прошле године је потпуно обновљено. После деценија небриге, Србија је издвојила средства, па су беле сабље части замениле крстове. У години када се обележава век од завршетка Великог рата, српско војничка гробље и спомен-костурница, достојни су ратника који у њима почивају. Двадесетак километара од града-луке Бизерте у Тунису је Мензел Бургиба, насеље на периферији града где је међународно војничко и хришћанско гробље. Гробље је у веома лошем стању. Гробови су порушени, надгробне плоче попуцале, зарасле у траву… Али, при дну гробља блиста обновљени споменик са куполом и натпис „Французима и Србима умрлим за отаџбину“. Недалеко је Српско војничко

Уз одавање почасти славном земљаку нововарошани су положили венце у част и славу ратника Српске војске који су ослободили овај крај пре 105 година од Отоманског царства Нова Варош – На споменик војводи Петру Бојовићи на истоименом тргу, поводом 1. новембра Дана општине, венце су положиле делегација општине Нова Варош и Удружења потомака ратника 1912 – 1920. године. Уз одавање почасти славном земљаку нововарошани су положили венце у част и славу ратника Српске војске који су ослободили овај крај пре 105 година од Отоманског царства. Подсећајући на тај историјски дан кад је Новој Вароши сванула слобода председник општине је говорио о одуживању дуга према славним предцима. Тако ће најлепши део града на

Петар Мариновић – Pierre Marinovich (Париз 1.08.1898. – Брисел 2.09.1919.) је био француски војни пилот српског порекла, са преко 22 ваздушне победе убраја се у асове Првог светског рата. На гробу Петра Мариновића је постављена спомен-плоча на којој пише: „Потпоручник Пјер Мариновић, авијатичар, најмлађи ас Великог рата, 25 званичних победа, Легија части, Војна медаља, Ратни крст са 14 палми, рођен 1. 8. 1898. у Паризу, погинуо 2. 9. 1919. у Бриселу. Жртва храбрости и љубави за отаџбину“. Петар (Пјер) Мариновић је био син Велизара, а унук Јована Мариновића, првог српског посланика у Француској после званичног признавања Србије као независне државе. Јован је био ожењем Персидом, ћерком капетана Мише Анастасијевића –

Чланови Удружења за неговање и чување српске баштине „Кајмакчалан“, у склопу реализације годишњег програма активности, боравили су у Чешкој од 5. до 10. априла 2017. године. Поред обиласка културно историјских знаменитости Чешке (Праг, Карлове Вари) и Дрездена (Немачка), чланови Удружења су посебно занимање поклонили обиласку места Јиндриховице, у којем се налази маузолеј са земним остацима 7.100 Срба, страдалих у аустроугарском логору за време Првог светског рата и Олшанског гробља у Прагу где се у православном храму Успенија Пресвете Богородице налази костурница са земним остацима наших страдалника. Аутор: Станоје Стојковић За ова стратишта Срба мало ко у Србији зна. Званична српска историја скоро да их не помиње. Познато је да смо

У Првом светском рату, који је трајао од 1914. до 1918. године, учествовале су 32 нације. Ови сукоби драстично су променили границе и изменили мапу Европе. Аустроугарско царство подељено је на Аустрију, Мађарску, Чехословачку и Југославију; након пропасти Османског царства формирана је Турска; Немачко царство изгубило је велики део територије ван граница Европе и постало Немачка, док је крај Руског царства проузроковао настанак Пољске, Финске и балтичких земаља. Магазин „Бизнис инсајдер“ објавио је анимацију која сликовито приказује промене на карти Европе. Извор: СПУТЊИК

У част устанка и борби од 1941.- до 1945. деценијама су подизани монументални споменици док су жртве Великог рата заборављане и често намерно свим могућим средствима брисане из сећања српског народа Кости српских страдалника – ратних заробљеника, рањених и болесних и цивилног робља из оба светска рата, расуте су и покопане, најчешће не знајући где, широм Европе. Многи знани и још више незнаних, сокончали су своје животе и на тлу Африке. Све џаве настале после оба рата које су на својим плећима и уз огромне људске жртве створили Срби, поготово она последња, социјалистичка Југославија, нису се превише старале о спомен-обележјима српским жртвама Великог рата. То је посебно важило за Титову

Пре сто година, у тренутку док је Руска Империја као активни учесник Првог светског рата стајала пред победом над германским дивизијама које су кренуле на њу, пета колона руске историје организовала је „Фебруарску револуцију“ чије се катастрофалне последице осећају и после читавог једног века. Пре него што нешто кажемо о том догађају, неопходно је укратко дати неке напомене о монархизму, како би неке закључке са историјске дистанце од једног века, уопште било могуће схватити. Руска идеологија утемељена је у ствари Православном вером, јер је практично од Крштења Русије до те несрећне револуције, живот руског човека у свим његовим пројавама, на тој вери и био заснован. Због те преданости Православној вери,

Србија је, кажу историчари и демографи, у оба велика рата према некадашњем броју становника и у односу на све савезничке земље, имала највише војних и још више цивилних жртава Док су се после Другог светског рата па све до тзв. демократских промена 2000.г. војне и цивилне жртве тог рата редовно помињале, разне делегације су на њихова спомен-обележја полагале венце и цвеће, држани су говори, виђени, преживели ратници, често окићени генералским знамењима, су деци и ученицима причали о партизанским и спственим херојским борбама итд., дотле се о многим историјским биткама у I светском рату, често и значајнијим борбама од паризанских, ћутало. Бројне жртве Првог светског рата биле су једноставно игнорисане, можда

Иако су били на супротним странама, војници су се и те како поштовали, а у прилог томе иде и чињеница да су припадници царске Немачке војске 1918. подигли споменик преминулим српским заробљеницима из логора Кенигсбрик код Дрездена. Немци су нас тада поштовали зато што смо волели своју слободу и идеју, а какви смо данас? Велики рат, који се тако звао када је избио, однео је много жртава, али је било и прича које никога не остављају равнодушним. Иако су били на супротним странама, војници су се и те како поштовали, а у прилог томе иде и чињеница да су припадници царске Немачке војске 1918. подигли споменик преминулим српским заробљеницима из

Након 100 година од када је школа у Единбургу прихватила дечаке из Србије, који су бежали од страхота Првог светског рата, њихови потомци ће се ове недеље састати у том шкотском граду како би им одали почаст. Дечаци и младићи, старости између 12 и 27 година, дошли су у школу Џорџ Хериот 1916. године, након што су успели да побегну из Србије која је тада била у рукама непријатељске аустроугарске војске. Неке од избеглица пронашле су уточиште и у Глазгову, Дандију и Абердину. Они су били срећници који су преживели повлачење преко Албаније где је живот изгубило око 8.000 дечака. Умирали су од хладноће, глади, болести, а неке су убили

Према проценама Арчибалда Рајса, кроз логор у Маутхаузену од 1914. до 1918. прошло је око 30.000 Срба, а кроз онај у Ашаху 25.000. – Нису депортовани само ратни заробљеници, јер се сматрало да је све мушко становништво између 18 и 50 година потенцијално опасно Од нашег специјалног извештача Линц, Маутхаузен – „Hier ruhen 1.149 Serbische soldaten aus dem welt kriege 1914–1918”. Невелики камен неправилног облика са натписом посетиоца Савезничког гробља у Маутхаузену упућује да ту почива 1.149 српских војника из светског рата 1914–1918. године, један је од пет надгробних споменика на овом гробљу врло сличног облика и са готово истоветним текстом. Разликују се само уклесане цифре: 1.662, 1.600, 1.149, 1.066.

„Ово је био логор за српску елиту, за све оне од којих је Аустроугарска стрепела.“                                                                                       Миладин Николић Расински Обала Нежидерског језера. Северни део аустријске покрајине Бургенланд. Периферија насеља званог „Ново насеље на језеру“. На само 15 километара од садашње мађарске границе, крајем лета 1914. године основан је логор Нежидер који је за циљ имао масовно уништење Срба. По намени се није разликовао од других места овог типа

Положен камен-темељац храма Светих новомученика српских на гробљу ратних заробљеника у Маутхаузену у Аустрији На Крстопоклону недељу, 3. априла 2016. године, на војном заробљеничком гробљу у Маутхаузену, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј освештао је, заједно са свештенством архијерејског намесништва аустријског, темеље спомен-капеле Светих новомученика српских, уз учешће многобројног верног народа и у присуству Преузвишеног Бискупа града Линца г. Манфреда Шојера и Председника покрајинске владе Горње Аустрије г. Јозефа Пирингера, многих високих представника државе, културе и друштва Републике Аустрије, дипломатских представника и других високих званица. Протоколом су у име Епископа руководили сви чланови Грађевинског одбора на челу са г. Жељком Малешевићем из Линца. У историји Српске Православне Цркве остаће крупним

Уз 100-годишњицу Првог светског рата Руска штампа о узроцима „бугарске издаје“ Главна тема о којој је дискутовано  на страницама руских новина у октобру 1915. је био рат између Русије и Бугарске, тј. међу земљама које су дуго сматране  за „братске“. Без обзира што је још од почетка Првог светског рата било очигледно  да се  Бугарска, из више различитих разлога, нашла увучена у орбиту немачког утицаја, руска политика и публицисти нису губили наду да ће Софија да се уздржи  од непосредног утицаја у војним дејствима против Србије и да ће сачувати неутралност за коју се изјаснила још 1914.године. Међутим, тим надама није било суђено да се остваре. 1/14. октобра 1915. Бугарска