Kapija zloglasnog austrougarskog logora Vuksanlekić nadomak crnogorsko-albanske granice pre 101 godine, poslednjih dana 1917, zanavek je zatvorena. Među jedva pedesetak onih koji su tog sumornog dana izašli na slobodu iz logorskih žica, koji su preživeli ovaj deveti krug pakla i ostali da kazuju kako je bilo, bila je i Milica Minić sa Gostilja kod Danilovgrada, ojađena majka koja je sa sedmoro dece dospela u ovo mučilište, a vratila se samo sa ćerkom Milušom. – Kad nadjača Švaba i bi kapitulacija šesnaeste godine, nas bila puna kuća – ispričala je svojevremeno potpisniku ovih redaka, već dvadesetak godina pokojna Miluša Minić, udata Lakić, sećajući se strahota koje je preživela. – Bili otac

O Srbinu sahranjenom u Hrušovanu kod Brna saznalo se na osnovu pisma zamenika gradonačelnika tog češkog grada poslatog u Užice Užice – Uprava češkog grada Brna namerava da obnovi spomenik Srbinu, ratnom zarobljeniku Tripku Markoviću, rodom iz Ponikovice kod Užica, umrlom 1917. u selu Hrušovanu kod Brna. I dok su kod nas spomen-obeležja junacima Velikog rata neretko prepuštena zaboravu i zubu vremena, Česi posle jednog veka, evo, ne zaboravljaju ni nedovoljno znane srpske ratnike koji su kratko kod njih živeli. Priču o sudbini zarobljenika Tripka otvorilo je prošle godine pismo iz Brna upućeno užičkom gradonačelniku Tihomiru Petkoviću. Napisao ga je Pavel Kadlec, zamenik gradonačelnika ovog drugog po veličini češkog grada

San o Velikoj Bugarskoj probuđen u San Stefanu 1878. godine nikada nije prestao i on je važan uzrok bugarskih nepočinstava u oba svetska rata na teritoriji istočne i južne Srbije. Dobro su znali da ta ideja nikada nije prihvaćena u ovim oblastima, ali su imali razrađen plan šta treba činiti ako se dočepaju tih krajeva. Tako, čim su uz pomoć Nemaca ušli na ovaj prostor početkom novembra 1915. godine, počeli su nasilnu bugarizaciju porobljenog stanovništva. Već su do 11. novembra pokupili sve popove u okolini Niša i pod izgovorom da ih vode u zatočeništvo u Bugarskoj, poterali su prvu grupu prema Beloj Palanci. U predvečerje su stigli u ovu varošicu,

Udruženje linijskih pilota danas u beogradskom aero-klubu uručuje zahvalnicu francuskom narodu. Romantični junaci i heroji neba letačko iskustvo sticali su u Gradu svetlosti PRVI srpski piloti, vazduhoplovni inženjeri i tehničari školovani u Francuskoj uoči i tokom Velikog rata bili su romantični junaci, avanturisti i izumitelji, heroji jedne generacije, koju su u Beograd doneli odsjaj Grada svetlosti. Udruženje linijskih pilota Srbije želi da podseti na izuzetne ličnosti koje su pre jednog veka stvarale srpsku “avijatiku” i duh vremena. – Na kulturni identitet srpskih pilota i cele društvene elite Srbije jednog vremena dosta su uticali francuski uzori. Piloti su bili deo kulturnog miljea Pariza, središta razvoja kulture i tehnologije tog doba. Oni

Potomak Solunca, dede Miladina, Ljiljana Stevanović već deceniju čuva kičicom uspomene na velikane naše istorije SAMO je Prvom svetskom ratu i oslobodilačkim ratovima na srpskim teritorijama slikarka Ljiljana Stevanović posvetila više od 100 dela, a izbor od 25 slika biće u Legatu Milića od Mačve u Kruševcu, sve do 26. marta. Već je 34 grada obišla ova neumorna umetnica izlažući deo kolekcije “Velikani naše slavne prošlosti”, dodajući da je to njena obaveza, i kao slikarke i kao, potomka solunaca. Jer, Ljiljanin deda Miladin preživeo je kao pešadinac Solunski front, a njegov rođeni brat Vlada obreo se u konjici. – Sa stricem se dogodila neverovatna stvar, njegov konj stigao je u

Mladi pisac o zapaženom romanu “Lager”. Жeleo sam da progovorim o iskustvu izopštenosti. Pozornica dešavanja je internirski logor u Aradu PAЖNJU kritike i čitalaca mladi pisac Ljubomir Koraćević (1982) skrenuo je na sebe romanom “Lager” (KOV), koji je dospeo u uži izbor za Ninovu nagradu i nagradu “Biljana Jovanović”. Pozornica najčešćih dešavanja u knjizi je Carski i kraljevski internirski logor u Aradu, ali se, osim njega, pominju još neka mesta u kojima su ljudi bivali internirani tokom Prvog svetskog rata. – Arad je, inače, grad u kojem još uvek stoje srpska crkva i zgrade Tabakovića i koji je značajan za našu istoriju umetnosti, bar koliko i Trst. Osim toga, to

Najveličanstveniji, a ujedno i najstrašniji trenutak burne srpske istorije bio je Prvi svetski rat. O njemu su pisali brojni novinari, književnici i istoričari, a najveća pohvala junaštva i hrabrosti našeg naroda došla je sa neprijateljske strane. Srpska istorija puna je primera velikih pobeda i slavnih trenutaka. Mnogi zaljubljenici u prošlost će vam reći da je najveličanstveniji, a ujedno i najstrašniji trenutak burne srpske prošlosti bio Prvi svetski rat. O njemu su kasnije pisali novinari, književnici i istoričari… Ipak, možda najveća pohvala junaštva i hrabrosti našeg naroda tokom te krvave četiri godine početkom 20. veka došla je sa neprijateljske strane. Kada je krajem leta 1914. godine daleko nadmoćnija Austrougarska napala Srbiju,

Najveće ratno odlikovanje zasijalo na grudima 329 ratnika iz užičkog kraja, ali su neki podaci pogubljeni i potisnuti iz sećanja JUNAČE, stekao si je svojom krvlju i ranama – rekao je oficir kačeći Karađorđevu zvezdu sa mačevima na grudi Radiše Gojgića, iz Negbine, kaplara 1. čete 3. bataljona 4. pešadijskog puka Drinske divizije, u dvorištu bolnice u Bizerti. U logor daleke Afrike Radiša je stigao iz Soluna, posle četiri teške rane od kuršuma na Crnim čukama podno Kajmakčalana u septembru 1916. Drugovi su ga, pod okriljem mraka, izneli sa razbojišta, gde je prethodne noći kršni delija ispod Murtenice prvi krenuo u ljutu i krvavu borbu, komandujući: “Odšarafi bombe!” U jedinicama

Kraljevina SHS nastala je kao plod najtežeg i najkobnijeg rata koji je Srbija vodila u svojoj celokupnoj istoriji. Od samog početka rata srpska vlada i političke elite uzele su za cilj ujedinjenje svih Jugoslovena u jednu demokratsku državu pod skiptrom dinastije Karađorđevića. Bio je to logičan cilj. Ideološki i politički, srpske elite odgajane su na zapadnoevropskim tradicijama koje su propisivale da jednu naciju čini narod koji govori istim jezikom. Sve do 1910. u Srbiji nije objavljen udžbenik koji u nacionalnom pogledu razdvaja Srbe i i Hrvate. Srpsko-bugarski sukob oko Makedonije pokazao je generacijama srpskih političara kako je jedinstvo bolje od „sitničavog“ spora oko granice. Konačno, pragmatični razlozi motivisali su srpske

Ratnik i oficir Stevan Sokolović iz Lapotinca dva puta napuštao lečenje kako bi se pridružio svojoj jedinici, da bi ga u proboju Solunskog fronta raznela neprijateljska granata Početkom 1915. godine, srpska komanda vozom šalje ranjenike s fronta i položaja u nišku bolnicu. Kad se pročula vest o ranjenicima, narod iz južne Srbije pohitao je prema Nišu da dočeka svoje sinove i ratnike. U trenutku kada se pojavio voz sa ranjenicima, peronom su se razlegli kuknjava i plač žena. Kada se voz zaustavio, vojnici su počeli da iznose ranjenike iz vagona. Na čuđenje prisutnih, iz jednog vagona je dopirala pesma ranjenika Stevana Sokolovića. Radoznali narod je prišao da vidi tog junaka

U Pionirskom parku, u centru Beograda, nalazi se replika Kajmakčalanske osmatračnice Srpske vojske sa Solunskog fronta. Postavljena je u čast pobedničkog juriša Srpske vojske, koja je probojem Solunskog fronta ušla u istoriju ovenčana slavom. U ovo vreme, u kome su pojačane aktivnosti na prekrajanju istorije i umanjivanju uloge i zasluga Srbije u Velikom ratu, stanje spomenika je sledeće: 1. Osmatračnica nije zvanično proglašena spomenikom kulture od značaja za Srbiju (čak ni za Beograd). 2. Osmatračnica je samo deo „značajnog prirodnog dobra Pionirski park“ – celina pod prethodnom zaštitom. Rešenjem Skupštine grada („Sl.list grada Beograda 43/2007) „Pionirski park“ je poveren na upravljanje odn. staranje JKP Zelenilu Beograd i ne spominje Osmatračnicu.

„Moja vojska stoji danas pred najžalosnijim svršetkom. S nadom i uverenjem da će se na jadranskom primorju snabdeti i reorganizovati na miru uz obećanu pomoć saveznika, ja sam je preveo preko albanskih i crnogorskih planina. Ništa od obećanog što je potrebno za izdržavanje i reorganizaciju ovde nismo našli …“ – tako je regent Aleksandar Karađorđević započeo pismo koje je decembra 1915. godine uputio ruskom caru Nikolaju Drugom Romanovu. Srpski vojnici su očekivali da će u Skadru naići na magacine sa hranom i da će njihovoj muci, posle pređenih skoro 500 kilometara peške, napokon doći kraj. Ta očekivanja nisu bila nerealna, takva obećanja dobili su od saveznika na početku povlačenja. U