Краљевина СХС настала је као плод најтежег и најкобнијег рата који је Србија водила у својој целокупној историји. Од самог почетка рата српска влада и политичке елите узеле су за циљ уједињење свих Југословена у једну демократску државу под скиптром династије Карађорђевића. Био је то логичан циљ. Идеолошки и политички, српске елите одгајане су на западноевропским традицијама које су прописивале да једну нацију чини народ који говори истим језиком. Све до 1910. у Србији није објављен уџбеник који у националном погледу раздваја Србе и и Хрвате. Српско-бугарски сукоб око Македоније показао је генерацијама српских политичара како је јединство боље од „ситничавог“ спора око границе. Коначно, прагматични разлози мотивисали су српске

Ратник и официр Стеван Соколовић из Лапотинца два пута напуштао лечење како би се придружио својој јединици, да би га у пробоју Солунског фронта разнела непријатељска граната Почетком 1915. године, српска команда возом шаље рањенике с фронта и положаја у нишку болницу. Кад се прочула вест о рањеницима, народ из јужне Србије похитао је према Нишу да дочека своје синове и ратнике. У тренутку када се појавио воз са рањеницима, пероном су се разлегли кукњава и плач жена. Када се воз зауставио, војници су почели да износе рањенике из вагона. На чуђење присутних, из једног вагона је допирала песма рањеника Стевана Соколовића. Радознали народ је пришао да види тог јунака

У Пионирском парку, у центру Београда, налази се реплика Кајмакчаланске осматрачнице Српске војске са Солунског фронта. Постављена је у част победничког јуриша Српске војске, која је пробојем Солунског фронта ушла у историју овенчана славом. У ово време, у коме су појачане активности на прекрајању историје и умањивању улоге и заслуга Србије у Великом рату, стање споменика је следеће: 1. Осматрачница није званично проглашена спомеником културе од значаја за Србију (чак ни за Београд). 2. Осматрачница је само део „значајног природног добра Пионирски парк“ – целина под претходном заштитом. Решењем Скупштине града („Сл.лист града Београда 43/2007) „Пионирски парк“ је поверен на управљање одн. старање ЈКП Зеленилу Београд и не спомиње Осматрачницу.

„Моја војска стоји данас пред најжалоснијим свршетком. С надом и уверењем да ће се на јадранском приморју снабдети и реорганизовати на миру уз обећану помоћ савезника, ја сам је превео преко албанских и црногорских планина. Ништа од обећаног што је потребно за издржавање и реорганизацију овде нисмо нашли …“ – тако је регент Александар Карађорђевић започео писмо које је децембра 1915. године упутио руском цару Николају Другом Романову. Српски војници су очекивали да ће у Скадру наићи на магацине са храном и да ће њиховој муци, после пређених скоро 500 километара пешке, напокон доћи крај. Та очекивања нису била нереална, таква обећања добили су од савезника на почетку повлачења. У

У Музеју Семберије вечерас је отворена изложба фотографија првог српског ратног фоторепортера Ристе Марјановића, под називом “Немојте нас заборавити”. На око шездесет постављених фотографија приказани су ратни добровољци, страдање Шапца, збјегови по Мачви, Цер, повлачење преко Албаније, пробој Солунског фронта… Један од аутора изложбе Бранислав Станковић, кустос историчар Народног музеја у Шапцу, нагласио је да су ови радови били изложени 1916. године на Савезничкој изложби ратне фотографије у Паризу и на највјернији начин приказали дешавања у тадашњој ратној Србији. Изложба је плод сарадње Српске академије наука и уметности, Народног музеја у Шапцу, Музеја Новог Сада и Војног музеја у Београду и 2014. године била је најпосјећенија изложба у Србији. Изложба

Регент Александар је пут од Призрена до Скадра прешао јашући на коњу за два дана. У пратњи неколико својих гардиста успео је да пређе 115 км за тако кратко време и да међу првима стигне на север Албаније. Исцрпљујуће јахање оставило је последице на здравље главнокомандујућег српске војске. Почетком јануара 1916. године, регент је у Скадру имао веома тешку операцију. Иако болестан и исцрпљен, одлучио је да остане уз своје војнике. Одбио је да бродом буде превезен у савезничку поморску базу у италијанском граду Бриндизи. Дирљива је сцена која описује сусрет деде и унука, црногорског краља Николе и српског регента Александра до кога је дошло у раним јутарњим сатима 21.

Поводом обележавања 99. година од Топличког устанка, помоћник министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Милан Поповић, данас ће положити венац и одати почаст код Споменика Топличанима палим у ратовима 1912-1918. и жртвама Народног устанка 1917. године, у центру Прокупља. Церемонији ће присуствовати и представници Министарства одбране и Војске Србије, начелник Топличког управног округа, председник општине Прокупље, представници удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије и грађани, саопштено је из министарства. Устанак, који је крајем фебруара и почетком марта 1917. године захватио Топлицу, Јабланицу, а проширио се на остале делове под бугарском окупацијом, саставни је део ослободилачке борбе српског народа у Првом светском рату. Устанак је представљао природни продужетак

(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних