Како су Аустроугари покушали да пређу Дрину с Баном Јелачићем док их Брка није ухватио у потковицу која се и данас проучава као генијални маневар. У јулу 1914. године, Аустроугарска је објавила рат Србији. Као повод за објаву рата моћна царевина је искористила атентат у Сарајеву у коме су српски завереници убили надвојводу Франца Фердинанда. Протестна нота аустроугарске владе нашла се на столу српске владе у Београду 10. јула по старом календару, а само пет дана касније стигла је и формална објава рата Србији. За државу и народ које су већ измучила два тек завршена Балканска рата чинило се да ће почетак новог, за који се испоставило да ће бити

„Чим сам скинуо цивилно одело осетио сам да постајем обично оруђе у рукама Аустроугарске”, написао је у својим мемоарима Светислав Света Радуловић, син протојереја панчевачког Душана Радуловића и мајке Јелене Бикар, непосредно пред неизвестан и дуг ратни пут, све до Сибира. Та прича почиње августа 1915. године, кад Светислав добија позив за војску. Бива распоређен у Бечкерек, у 29. регименту, а отуда је после двонедељне обуке требало кренути на исток. „На железничкој станици око мене сваког је неко испраћао, а мене баш нико. Снагу су ми једино давале очеве речи при нашем последњем сусрету: ’Сине, уздај се у Бога, јер је он стално са нама’, које је заменило клопарање фургона

У Културном центру “Пале” вечерас је отворена изложба “Добојски логор, култура сјећања 1915-2015”, коју су припремили Регионални музеј Добој и Православно архијерејско намјесништво добојско. Аутор поставке, виши кустос и историчар музеја у Добоју Милка Ћосоћ истакла је да се на изложеним документима и фотографијама налазе подаци о великом броју страдалих у добојском логору са подручја Сарајевско-романијске регије. “Кроз логор од 1915. до 1917. године прошао је 45.791 логораш, од тога 16.673 мушкарца, 16.996 жена и 12.122 српска војника. Међу њима је било старијих грађана, жена и дјеце”, нагласила је Ћосићева. Према њеним ријечима, јавност не зна много о том логору, али историја каже да је то први сабирни логор у

У Културном центру “Пале” данас ће бити отворена изложба “Добојски логор, култура сјећања 1915-2015”, коју су припремили Регионални музеј Добој и Православно архијерејско намјесништво добојско. На изложеним документима налазе се подаци о великом броју страдалих у добојском логору са подручја Сарајевско-романијске регије. Из општине Пале је најављено да ће на изложби говорити аутор поставке Милка Ћосић, која је виши кустос и историчар добојског Музеја. Отварање изложбе заказано је за 17.30 часова. Извор: СРНА Везане вијести: Сјећање на страдање Срба у добојском логору прије 100 година …  

Док запад јури за материјалним и док му се прикључују оне маловерне душе са истока подела постаје све видљивија. Свет је све јасније поларизован на оне верујуће који воле људе и оне који брину само о себи а љубав имају само ка новцу. Онима који брину само о себи и материјалном овај земаљски живот омогућава да грабећи добију нешто више.  Само живот је кратак а оно у њему приграбљено не може се однети. Човек на крају са собом може понети само душу. Када дође неизбежни тренутак истине за пресек овоземаљских рачуна наша вера, љубав, праведност, великодушност и искреност коју смо носили у души биће оно једино што ће нам одредити

Аријус ван Тинховен, лекар који је пре др Рајса открио истину о аустроугарским злочинима 1914. године, поделио је судбину српског народа у свим борбама на почетку 20. века – Првом и Другом балканском, те Великом рату Ретко коме није познат допринос др родолфа Арчибалда рајса о ширењу истине о непријатељским злочинима почињеним у Србији током Великог рата. Али, мање је познато да чувени форензичар не би био у стању да сачин прецизан и стручан извештај да на располагању није имао налазе хирурга Ваљевске болнице, холандског лекара Аријуса ван Тинховена (1886­1965) и доктора руске санитетске екипе Петроградског словенског комитета, Николаја Ивановича Сичева (1878­1954). За нас је посебно значајан допринос доктора Тинховена;

У храму Светог цара Лазара у Андрићграду вечерас је одржана академија у знак сјећања на Србе који су страдали у добојском логору који је основала Аустроугарска прије 100 година. Кроз добојски логор прошло више од 50.000 људи, подсјетио је протојереј Душко Недић. “Циљ Аустроугарске био је да раздвоји границу између Србије и БиХ, односно да исели српски живаљ са подручја Подриња, а насели муслимански”, истакао је Недић. Он је додао да су у добојском логору остале кости 12.000 људи и да је веома битно да се говори о њиховом страдању. Свештеник Средоје Андрић навео је да је важно помињати страдања српског народа у протеклим ратовима, како се она не би

У Храму Светог цара Лазара у Андрићграду данас ће бити одржана академија у знак сјећања на Србе страдале у добојском логору који је основала Аустроугарска прије 100 година. Програм, који организује Црквена општина Вишеград, најављен је за 20.00 часова. У програму ће учествовати Српско црквено пјевачко друштво “Богољубље” под диригентском палицом професора Александра Вукојевића и драмски студио “Прота Славко Трнинић” из Добоја. Кроз логор у Добоју, који је формирала аустроугарска власт 27. децембра 1915. године са намјером да српско становништво пограничне зоне горњег Подриња и источне Херцеговине буде уклоњено са вјековних огњишта, прошло је 45.971 Срба. Међу њима је било 17.000 жена и дјеце, од којих је 12.000 умрло од

У Војно-историјском музеју у Бечу отворена је изложба о Првом свјетском рату, а један детаљ узбудио је духове у српској јавности. У склопу изложбе налази се пуковска застава српске војске, а непознато је  како је музеј дошао у њен посјед, јер је увријежено мишљење да ниједна пуковска застава српске војске није заробљена током великог рата, што је готово невјероватна чињеница. Када је генерал Аугуст фон Мекензен извијестио њемачког цара Вилхелма о побједи над српском војском, овај је захтјевао да му се донесе једна заплијењена српска пуковска ратна застава као симбол побједе и ратни трофеј. Међутим, генерал Аугуст фон Мекензен морао је да разочара њемачког цара јер током двије године ратовања

У Ваљеву пале прве клапе филма “Љубовијски одред 1914” о борбама са аустрогарском војском код Пецке, у којој се био и „највећи син наших народа“ Ваљево –  На више локација у Ваљеву – у Медицинској школи, згради Вишег суда и старој градској чаршији Тешњар – ових дана снимане су сцене играног филма „Љубовијски одред 1914”. Реч је о ратној драми посвећеној херојима из истурене јединице српске војске који су пре више од једног века, у августу 1914, на превоју Прослоп код Пецке, у близини Дрине, зауставили продор аустроугарске ратне машинерије према Ваљеву, омогућивши војводи Степи Степановићу да заузме положаје на Церу, да спремно дочека непријатеља и у чувеној Церској бици

“Жарка љубав према отаџбини, која је том народу урођена, њихова вера, његов породични живот, његово природно и урођено оштроумље, чини га опасним непријатељем.” Пише А. фон В. старешина цензора српске цензoрне групе, 1915. а бележи  Владислав Пандуровић у књизи   Српска Писма из светског рата, објављеној у Осијеку (Спрска штампарија), 1923. Током рата В.П. био је ангажован у цензорском одељењу, ратних заробљеника, у склопу аустријског Црвеног крста.  Доцније је та хумана намера преточена и усавршена у шпијунску мрежу, Кундштрасе. Будући обрзован човек, и мада аустријски официр,  имао је свест о важности сакупљеног материјала, имао је осећај одговорности и обавезе према свом пореклу.  Писма која је сачувао и касније објавио, углавном су

Поред опште познатих чињеница о Првом светском рату, овај војни сукоб имао је и своју мистериозну страну. Многи догађаји из тог рата до данас су остали обавијени велом тајне, неразјашњени или тек делом објашњени, што их је временом учинило још загонетнијим и мистериознијим. Ово је прича која открива једну такву енигму везану за српску војску а тиче се несталих пуковских застава из Првог светског рата.Краљевина Србија је у првој ратној години Великог рата успела да се носи са далеко надмоћнијим непријатељем. Поред опште познатих чињеница о Првом светском рату, овај војни сукоб имао је и своју мистериозну страну. Многи догађаји из тог рата до данас су остали обавијени велом тајне,

„Био би прави грех”, пише новинар Р. Јовановић, „према српској националној свести бораца преко Дунава, Саве и Дрине, као и према осећањима Јужних Словена, ако би патње и муке националних бораца затајили од омладине и потоњих генерација, а све то правдајући каквом уображеном скромношћу. Никако не сме бити заборављено унапређивање и подстрек националног духа на одржању нације!” Тако он започиње причу сећања на „два паћеника” за време Великог рата и на њихов неуморног националног рада после ослобођења и уједињења. Реч је овде о учитељици Софији Јанковић и супругу јој Милану трговцу. Још за време Првог балканског рата 1912. године, овај пар националних бораца био је под сталним полицијским надзором. Јовановић