Отаџбински рат Архиве - Страница 7 од 501 - Јадовно 1941.

КРВАВИ БОЖИЋ 1993. године …

7. јануар 2025.

На дан највећег хришћанског празника српско село Кравица у општини Братунац завијено у црно. Спомен обиљежје погинулим борцима и цивилним жртвама одбрамбено отаџбинског рата и српским жртвама Другог свјетског рата регије Бирач и Средњег Подриња Републике Српске. Од 1992. до 1995. године 3267 српских жртава – Од 1941. до 1945. године 6469 српских жртава. Текст на споменику: „Мир вашим костима Крај друмова прашних, Покој вашој души, После мука страшних. Спавајте крај друма Сном предачких сенки, Спавајте младићи Невини во вјека“. ++++++++++++++ Пише: Славко Јовичић Славуј (1953 – 2022. ) 07. јануара 2019. На православни Божић, 7. јанара 1993. године, муслиманске снаге из Сребренице приредиле су крвави пир убивши 49 Срба

Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

6. јануар 2025.

Чудили смо му се, ја и брат, што увијек стоји пред иконом увече и ујутру. Онда нас је научио да се и ми молимо. То је вјероватно, нешто највриједније, што ме је неко научио. Још нисам срео човјека, који је више волио дјецу и животиње од мог ђеда Драге. Више је личио на неког лика одбјеглог из бајке, већ на људе који данас живе. Рођен је у Пазарићу код Сарајева 1918. године. Други свјетски рат дочекао је као војник у Мостару. Из Мостара је побјегао одмах по капитулацији и дошао кући. Кући је био све док је имао дувана и кад му је нестало отишао је да га купи. Ту

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

3. јануар 2025.

Хљеб је тијело Христово, рекао ми је давно ђед. Упамтио сам то и вјерујем у то читав свој живот. А ђед је увијек мео мрвице и стављао на прозор да се и птице засладе. Говорио нам је да се хљеб увијек дјели са људима који га немају и са осталим живим створовима, јер нама га Бог даје и ми смо дужни дати га свима који га немају. Остало ми је у сјећању, кад баби дође сестра Јелка уочи Никољдана, да шарају Крсни хљеб. Скоро ритуално би опрале руке, иако су до тада њима само остала јела правиле и онда би се кратко помолиле и почеле да шарају хљеб. Радиле су

Ђурђица Драгаш: Знам да сам поносна што си био мој ђидо

30. децембар 2024.

Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано… И како да те не боли, како да заборавиш и затвориш та врата?! Гледам ове слике већ данима….и размишљам … Деда је био стваралац, мајстор, столар који је својим рукама градио живот и школовао децу. Сви прозори, врата, све дрвено што је постојало у овој кући и дворишту, његово су дело, његова мука и зној. И не само то! Оставио је мој вредни ђидо свој поштени и стваралачки траг и у селу… на кућама, шталама, у подрумима, на кацама (дрвеним бурадима) које је

ВЕРИТАС: Саопштење поводом годишњице страдања Срба у Горњим Граховљанима 29.12.1991.

28. децембар 2024.

Крајем 1991, након повлачења припадника територијалне одбране са ширег подручја пакрачке општине, у страху да им се не понови 1941, већина српског становништва напустило је своја огњишта склонивши се у Србију, Босну или дијелове пакрачке и окучанске територије, које су још биле под српском контролом. У неким селима, међутим, мањи број, углавном старијих мјештана, одлучио је да не напушта куће, надајући се да им нико неће наудити јер никоме нису учинили зло или какву неправду. Припадници Збора народне гарде (ЗНГ), паравојске у то време још непризнате државе Хрватске, 29. децембра 1991. у рано јутро ушли су у Горње Граховљане, опколиле село и сакупили све житеље, њих 18 (16 из Горњих

Саво Штрбац: Шумови на вези између САНУ и “Веритаса”

24. децембар 2024.

У тексту “Неопходна историјска дистанца за научни скуп” (објављен 9. јула 2024. на овим страницама), објавио сам одговор Извршног одбора Српске академије наука и уметности (САНУ) на Иницијативу “Веритаса” да се у тој научној установи, половином идуће године, одржи Међународни научни скуп под називом „30 година по завршетку рата на подручју РХ 1995–2025”. Одговор САНУ објавио сам првенствено због става њеног Одељења историјских наука (ОИН) да због “неопходне извесне историјске дистанце” и “селективности документације” “у овом тренутку није могуће да се задовоље научне основе оваквог једног научног скупа како би се САНУ укључила у његову организацију”, очекујући реакцију и других релевантних научних институција и појединаца из Републике Србије (а и

И ФИЛМОМ СЕЈУ ЛАЖИ О ЗЛОЧИНИМА У ЛОРИ

22. децембар 2024.

Скандалозно остварење хрватског редитеља Седлара које говори о злогласном логору у Сплиту. Пише: Јурица Керблер, од сталног дописника – ЗАГРЕБ Ако је судити по недавно премијерно приказаном филму познатог редитеља Јакова Седлара „72. бојна Војне полиције“, злочина у злогласној сплитској Лори – није ни било. Није било ни мучења и убистава Срба, због чега су суђени и осуђени припадници те јединице. Један од актера у филму, Златко Чипчић, председник Удружења ветерана те јединице отворено тврди: „Знам истину, ратног злочина у Лори није било. Прекорачења овласти да, али ратног злочина не. На свим подручјима где се водио одбрамбени и ослободилачки рат, припадници хрватске војске осуђени су за ратне злочине да би

Јово Бајић: КУПРЕШКИ СРБИ 1993. ГОДИНЕ ДОЖИВЕЛИ ЈОШ ЈЕДНУ ПРЕВАРУ, ЈОШ ЈЕДАН БОЛ (ВИДЕО)

20. децембар 2024.

ФИЛМ МИЛОРАДА БАЈИЋА, СНИМЉЕН У КУПРЕСУ 14. НОВЕМБРА РАТНЕ 1993. ГОДИНЕ ПОСЛЕ РАЗМЕНЕ ТЕЛА ХРВАТСКИХ ВОЈНИКА И УБИЈЕНИХ СРБА Утврђено је да је хрватска власт тадашње Херцег-Босне, уместо тела убијених купрешких Срба, у девет врећа послала делове костура људи који су умрли знатно пре 1992. године. Један костур распоређен у четири вреће. Четрдесетоминутни документарни филм Милорада Бајића, снимљен у Купресу 14. новембра 1993. године, на најбољи начин одсликава суштину верског рата који се од 1992. до 1995. године водио у Босни и Херцеговини, па и на Купрешкој висоравни. Он, пре свега, говори о моралу зараћених страна које су учествовале у том сукобу и страдању и трагедији купрешких Срба. Тога дана

Злочин у селу Јошаница: Цивили и дјеца нису преживјели Никољдан 1992

15. децембар 2024.

Молитвеним сјећањем на страдале српске цивиле и борце и полагањем вијанаца данас су обиљежене 32 године од злочина над 56 свирепо убијених у Јошаници на Никољдан 1992. године, а преживјели су послије три деценије дочекали да починиоцима почне суђење. На дан када је требало да сломе крсни колач, тада је мучењем и одсијецањем дијелова тијела муслиманска војска из Горажда звјерски масакрирала више стараца, 21 жену и троје дјеце. Милости нису имали ни за двогодишњу Данку Тановић, Драгану Вишњић од десет година и њеног три године млађег брата Дражена. Најстарија жртва у овом покољу био је деведесетогодишњи старац Раде Пљеваљчић. Парастос је служен код споменика у јошаничком засеоку Хоџићи за 73

Неки погубљени пред очима родитеља: Међу жртвама рата у Хрватској 87 д‌јеце до 18 година

15. децембар 2024.

Међу жртвама рата у Хрватској, као и у акцији хрватске војске у БиХ у регистру Документационо-информационог центра “Веритас” води се 87 д‌јеце до 18 година, а посебно је потресно то што су неки погубљени пред очима родитеља, који су потом убијени. Директор “Веритаса” Саво Штрбац је рекао да јавност највише зна о убиству дванаестогодишње Александре Зец и њених родитеља Михајла и Марије у Загребу у децембру 1991. године, али да то, нажалост, није усамљен случај. Осим породице Зец у којој је отац био Србин, а мајка Хрватица, погубљене су и четворочлане мјешовите породице Козбашић у Петрињи у новембру 1991, Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992. и Олујићи у Церни код

Нисмо заборавили: Страдање породице Зец у Загребу

6. децембар 2024.

Александра Зец била је кћи загребачког месара Михајла Зеца, и вјеројатно сасвим обична дванаестогодишњакиња, која по ничем не би заслужила да се о њој пише, – да је нису свирепо убили. Увече око 23 часа, 7. децембра 1991. у њен дом у Пољаничкој улици 22. на загребачкој Трешњевци, банули су Синиша Римац, Муниб Суљић, Игор Микола, Небојша Ходак и Сузана Живановић (припадници Мерчепове јединице) са намјером да ухапсе Михајла Зеца, због његових наводних веза са побуњеним крајинским Србима. Он је некако успио је истрчати на улицу, и покушао побјећи, али га је Синиша Римац устријелио на удаљености од тридесетак метара.[1] Након тог су свезали 12 годишњу Александру и њену мајку

Годишњица страдања Срба из села Кип и Клиса

29. новембар 2024.

Недавно су се навршиле 33 године од страдања Срба из западнославоских села Кип и Клиса током рата у Хрватској 1991. године, који су одведени у импровизовани затвор у Марином Селу гдје их 18 није преживјело мучења, саопштено је из Документационо-информативног центра “Веритас”. У саопштењу се подсјећа да су у периоду од 12. до 18. новембра 1991. године припадници хрватске војне полиције похапсили 24 српска цивила у селима Кип код Дарувара, под сумњом да скривају оружје, и Клиса код Пакраца, ради “измјештања” становништва. Српски цивили су одведени у Марино село, гдје су затворени и држани у подруму импровизованог затвора “Рибарска колиба”, психички и физички малтретирани, а најчешће методе мучења су биле

О Месићу и Госпићу

24. новембар 2024.

СВЈЕДОЧЕЊЕ БРАЋЕ ДРАШКА И БОЈАНА КАЛАЊА ИЗ ГОСПИЋА, ЧИЈИ СУ РОДИТЕЉИ ЂОРЂЕ И МИРЈАНА УБИЈЕНИ 18. ОКТОБРА 1991. НАКОН “СМРТОНОСНОГ САСТАНКА” НА ЛИПОВОЈ ГЛАВИЦИ Госпићка баjка Боjан Кад сам дошао на ВМА на препознавање, само знам да jе био jако ружан дан, jануар, деведесет и друге. Дошао сам тамо, jа и jедна тетка, препознао сам га по том каишу… Отац jе често ишао у куповину. Баш се сjећам тога каиша. Купили смо га скупа у Дерми у Госпићу, у кожарскоj радњи. Маму сам препознао… Она jе радила зубе код доктора Јохмана, препознао сам зубе. Кад ми jе доктор Станкови рекао, мени jе било тешко. Једноставно, нека тежина у плућима. Нисам

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

16. новембар 2024.

Кроз главу иду мисли у низу и теку ми сузе од неке чудне среће. Помислих. Нису нас заборавили кумови. Нико нас није заборавио. Пробудила ме експолозија гранате близу зграде. Чујем мајку у купатилу. Устала је и спрема се. Усправљам се и гледам у прво јутарње свјетло, које допире кроз врата од кухиње и хвата метар ходинка. То је једино свјетло које улази у ходник и разбија потпуну таму. А, та тама је иста и по дану и по ноћи. На свим другим прозорима поставњене су жељезне плоче и греде. Само је у кухињи жељезна плоча до пола прозора и улази то мало свјетла. То нам је свјетло већ данима једини

Трагедија у Вуковару почела српским жртвама

15. новембар 2024.

Три деценије од када су снаге ЈНА и српски територијалци протерали хрватске паравојне снаге из града на Вуки и Дунаву, у Хрватској се спремају да гламурозно и уз домољубни декор обележе „пад Вуковара“, а Срби жале за битком изгубљеном за дипломатским столом. Вуковар није и не може бити град херој. Може једино да буде град жртва! А истински хероји, уз 1.100 житеља настрадалих током те 1991, јесу његови становници који су преживели све страхоте у борби за голи живот. Данас ће се сви они, као и читав свет, сетити како је пре тачно 25 година завршено тромесечно систематско уништавање града. Трагедију једног града Хрвати су вешто искористили да добију признање