arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

Прошле су године, стасале генерације које се не сећају рата, које до Бањалуке путују најбржим путем, преко Хрватске. Радујем се због тога, али у име свих нас којима је Коридор заиста био пут живота још једном кажем – хвала онима који су нам га подарили! Нека је вечна слава свима који су на њему заувек остали! Година 1992., Лика, Република Српска Крајина. Прелепо мајско јутро мирише на расцветале воћке и траву окупану росом. Возимо се добро познатим путем, аутомобил као по навици лагано сече кривине. Не бринемо о томе да ли ће нам неко доћи у сусрет. Већа је вероватноћа да на овом путу сусретнете неку зверку него аутомобил. Нема

Milan_Bastasic_1.jpg

Милан Басташић: Оружани прогон Срба са Билогоре

Напад паравојних формација међународно непризнате Хрватске на Билогору почео је концентричном ватром и наступањем из правца Велике Писанице, Великог Грђевца, Грубишног Поља, Д. Рашенице и Вировитице. Најжешћи окршај одвијао се и збио на ужем подручју источне Билогоре 31. октобра 1991. године на прилазима Зрињској и Горњој Ковачици, на сјеверном врху Грубишног Поља и на прилазима Горњој Рашеници и Лончарици. Нити један обрамбени положај Срба тога дана није пао у руке нападача. У току вечери и ноћи из готово свих села кренуле су колоне трактора са приколицама, приватних камиона, комбија и особних аутомобила. Оне су се од почетка Дапчевачких Брђана слијевале у једну колону која је касније сезала од Мале Ператовице

Веритас: Прије 33 године хрватске власти евакуисале и етнички очистиле српска села у Пожешкој котлини

Прије 33 године, 29. октобра 1991, хрватске власти су почеле евакуацију Срба из 26 села Пожешке котлине, након чега је извршено систематско пљачкање, паљење и минирање српских кућа, да се Срби више никада не врате, док је дио старијег становништва, које је остало у кућама, настрадао у тој акцији. За спроведено етничко чишћење 26 села Пожешке котлине, од којих су 23 потпуно уништена, по писаној наредби државног органа, првој и јединој у Европи послије Другог свјетског рата, још нико није процесуиран ни пред међународним нити пред домаћим судовима, саопштено је из Документационо-информативног центра “Веритас”. Тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и полиције Хрватке почели су спроводити

bilogora-parastos-2012-1.jpg

Парастос за страдале Билогорце 02. новембра 2024. у Београду

У цркви Светог апостола и јеванђелисте Марка у Београду у суботу 02. новембра 2024. са почетком у 11:00 часова биће служен парастос за страдале цивиле и погинуле борце у околностима грађанског рата и пораћа у Хрватској 1991 – 1997 године, поријеклом са источне Билогоре, те преко 100.000 павославних Срба, рођених и сахрањених на Билогори и другдје од 1552 до 2022. године. Иницијативу за обележавање страдања Срба из овог краја покренуло је и организује и ове године, Завичајно удружење „Билогора“ са седиштем у Београду. На подручју источне Билогоре, смештене на северозападу Хрватске у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице, током и после рата, од 1991. до 1997. године, колико је до сада

Ђурђица Драгаш: ЛИЧКО МИЉЕ

Лика ме јадом ојади, рану ми рањена отвори. Лика ме миљем помилова.Лика ме златом озлати.Водом напоји.Лика ме сузом засузи.Лика ме жалом ожали. Лика ме зелена озелени.Лика ме цветом расцвета.Снагу ми снажна даде.Лика ме каменом окамени.Лика ме јадом ојадиРану ми рањена отвори. Лика се светом расветли.Лика га светлом осветли.Лика се мраком замрачи.Лика се јамом зајами. Лика се песмом опева.Сузом ка небу вину. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Мирко Рапаић: Разговор у возу 1989. године

Данима сам крстарио од села до села моjе кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мjесеца 1989. године, у возу, на личкоj прузи Госпић-Грачац. На жељезничкоj станици у Госпићу испратио ме jе моj добри ратни друг Петар Штулић, у чиjоj сам кући боравио и уживао гостопримство неколико дана, сакупљаjући податке о усташким злочинима у Госпићу и околини. Колико год да jе наш сусрет, послиjе много година, био радостан, толико jе и растанак био тужан. Као да се никад више нећемо видjети. Можда и нећемо? Петар jе ускоро са фамилиjом морао да бjежи из госпићког пакла. Једва су живу главу извукли, а кућу су им Хрвати спалили до темеља, као и све остале српске куће. Његовог рођеног брата Бранка

veritas2.jpg

Саопштење поводом годишњице страдања резервиста ЈНА на Коранском мосту у Карловцу

Припадници Министарства унутрашњих послова и Збора народне гарде (ЗНГ) Републике Хрватске 21. септембра 1991. године, испред моста на ријеци Корани у Карловцу, зауставили су два војна камиона у којима су се, из касарне “Мекушје” у касарну “Логориште”, превозили припадници активног и резервног састава ЈНА, који су, након преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени, одложили оружје. Одмах по предаји, једна група заробљеника, углавном активних припадника ЈНА, одвежена је у просторије полиције, а друга група од 17 војника српске националности, углавном резервиста из кордунашког села Крњак, спровођена је пјешице преко Коранског моста. Чим су ступили на мост, појавила су се униформисана лица са фантомкама на главама и над њима

Хрватски напади на ЈНА 1991. године

У септембру 1991. године, хрватске паравојне снаге и наоружани цивили напали су касарне и остале објекте Југословенске народне армије стациониране у Хрватској. Најжешћи напад је уследио након што су из јединица ЈНА отпуштени војници најобученије септембарске генерације војника и морнара на одслужењу војног рока. Хрватска власт је већ 27. 12 .1990. године направила план напада на објекте ЈНА, под називом „Заробити војарне”. Операционализација тог плана предвиђала је оружане нападе на касарне са већ спремних 60.000 наоружаних и обучених људи уз пропагандно доказивање свету да је Хрватска нападнута, како би Хрвати добили морално и политичко оправдање и подршку за оружану сецесију. У плану је процењено да ће сва борбена техника ЈНА

amifibija.jpg

Марко Јанковић: Одбрана западно крајишких општина септембра 1995. године

Након егзодуса српског становништва из Републике Српске Краjине, хрватско бошњачка коалициjа потпомогнута НАТО авиjациjом мjесеца септембра отпочела jе опсежну кампању осваjања териториjа Републике Српске. Амерички изасланик за Балкан Ричард Холбрук у своjим мемоарима „Завршити рат“ пише да jе наговарао Туђмана и Изетбеговића да jош енергичниjе крену у обрачун са Србима. Након успjешно проведене операциjе „Маестрал“ у Западноj Босни, хрватски воjни и државни врх одлучио jе да изврши форсирање риjека Уне и Саве и тако развуче Воjску Републике Српске што jе више могуће. Зелено свjетло за извођење операциjе „Уна 95“ дао jе сам предсjедник Фрањо Туђман. Операциjа „Уна 95“ jе у хрватским документима шифрована и као операциjа „Дрина 95“, по чему

20 година Друштва пријатеља манастира Светих Архангела код Призрена

Ове године навршава се 20 година постојања Друштва пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена и неуморног рада чланова и сарадника Друштва на очувању културно-историјског наслеђа Манастира Светих Архангела, царског Призрена, Свете косовско-метохијске земље, духовног и националног идентитета Срба на Косову и Метохији. Од свог оснивања и првог циља – обнова манастира и помоћ монаштву да остане и опстане у њему, до данас, Друштво је својим активностима било ангажовано у обнови светиња и културног наслеђа, укључивање расељених са Косова и Метохије, деце, младих и многих других у духовни живот на простору Призрена и Косова и Метохије, реализовало бројна ходочашћа, богат културно-уметнички програм и више манифестација и фестивала локалног и међународног домета.

Усташки симболи на православној цркви у Петрињи

На Цркви Светог Спиридона Чудотворца и управној згради црквене православне општине у Петрињи данас су осванули графити са усташким симболима. У ноћи између 10. и 11. септембра 2024. године, храмови Св. Спиридона Чудотворца у центру града Петриње и Св. оца Николаја на православном гробљу у Петрињи, нашли су се на мети вандала, који су исписивањем графита упутили поруке мржње и нетрпељивости. Храм Св. Спиридона, чија је изградња започела 2019. године, седми пут је мета скрнављења, овога пута исписивањем графита на звонику, док је храм Св. оца Николаја из 1798. године, након конструктивне обнове оскрнављен исписивањем графита на западној фасади. Парох Саша Умићевић рекао је да је огорчен због овог вандалског

У Београду служен парастос Србима масакрираним у хрватској акцији “Медачки џеп” [Фото]

У Цркви Светог Марка у Београду јуче је служен парастос и прислужене свијеће за 88 Срба које су пред очима Унпрофора масакрирали хрватски војници на данашњи дан прије 31 годину на подручју села Дивосело, Читлук и Почитељ у акцији “Медачки џеп”. Директор Документационо-информационог центра Веритас Саво Штрбац рекао је да је најтрагичнија посљедица тог свирепог чина то што на том подручју више готово и нема Срба, а да је врло мало злочинаца одговарало. – Жалосно је то. То су данас њихови хероји. Као Мирко Норац који је одлежао тих симболичних шест година. Најстрашније, најтрагичније јесте то што је 1991. године у та три села било око 800 Срба, а данас

veritas2.jpg

Годишњица страдања Срба из Медачког џепа 1993.

Деветог септембра 1993. године Хрватска војска је изненада извршила агресију на српска подвелебитска села Дивосело, Читлук и Почитељ, смјештена јужно и југоисточно од Госпића у тзв. Медачком џепу, која су се до тада осамнаест мјесеци налазила под заштитом УН-а. Хрватска војска је у наступању пљачкала, палила, рушила куће, тровала бунаре, убијала и масакрирала цивиле, војнике и милиционере. Оно што нису успјели у наступању, побили су и уништили у повлачењу, које је, уз посредовање УНПРОФОР-а, потрајало до 17. септембра исте године. Трагедија “Медачког џепа” одвијала се пред очима припадника УНПРОФОР-а, који овај пут нису били само пасивни посматрачи, већ су узели и активног учешћа у покушају да преузму контролу над овим подручјем и спријече убијање преосталих Срба

Мирослав Максимовић

Мирослав Максимовић: Јаме бола никад нису закопане

Мање познати усташки масакр из августа 1941. у западној Босни, када је сеоска јама Безданка прогутала десетине Срба и, између осталих, затрла породицу његове мајке Стоје Узелац, која је као четрнаестогодишња девојчица, неким чудом успела да се спаси, подстакао је Мирослава Максимовића (1946) да испише потресне сонете. Књигу “Бол”, која не може оставити равнодушним ни читаоце који нису склони поезији, објавио је “Чигоја”. Место у самом врху савременог српског песништва Максимовић је изборио низом изузетних збирки (“Спавач под упијачем”, “Мењачи”, “Сонети о животним радостима и тешкоћама”, “Небо”, “Београдске песме”) за које је добио прегршт најпрестижнијих признања (Бранкова награда, “Милан Ракић”, Змајева, “Бранко Ћопић”, Дисова, Дучићева, “Десанка Максимовић”…). Са супругом Искром,

Дарко Ристов Ђого: Нема више било шта да се напише

Просто нема. Пишем овај текст у недјељу, 1.9.2024, након Свете Литургије, суочен са притиском сопствене савијести, немоћан као јединка да било шта учиним, немоћан да гледам коначне дане косовске издаје наше завјетне земље и најхрабријих од свих Срба – оних који су остали да живе на Косову и Метохији. Покушавао сам да живим достојно косовског завјета. Да изродимо Јелена и ја четворо дјеце, сви рођени на царски рез, сви – колико смо знали и умјели – васпитавани у духу свете вјере и завјетног Предања, сви окренути ослобођењу и уједињењу свих српских земаља а најприје Косова и Метохије. Покушавао сам – понекад само успјевао да стигнем и постигнем, да помогнем ријечју

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.