Отаџбински рат Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Отаџбински рат

Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН

22. децембар 2025.

ДЕСИЛО СЕ 21. ДЕЦЕМБРА 1995. ГОДИНЕ Ујутру, кад сам устао да идем у школу, мама ми рече. -Кад дођеш данас из школе иди код бабе и ђеда, види како су и донеси јаја и млијека! Климно сам јој главом и отишао у школу. У школи сам био до великог одмора и вратио се кући, чим је мами прошла пауза за доручак, да ме не би затекла кући. Од краја новембра у школу идем само да старцима замажем очи. Селимо и никако ми не паше тишина на часу. Донесе ми неке црне мисли о поновном избјеглиштву. А таква бједа ме онерасположи. Знам како је то и никако не желим поново да

Сјећање на Горана Милошевића – херојство које вријеме није избрисало

22. децембар 2025.

Припаднику Војске Републике Српске Горану Милошевићу, који је погинуо 1994.године, у Јагодини је прошлог викенда одржан помен, коме су присуствовали његови ратни другови из Републике Српске и чланови јагодинског удружења ,,Ослободиоци“. Горан Милошевић из Јагодине, припадник Јуришног батаљона Треће сарајевске бригаде, погинуо је 7. априла 1994. године у рејону Златна Глава, на правцу Рогатица–Горажде. Указом тадашњег предсједника Републике Српске Радована Караџића, Милошевић је 28. јуна постхумно одликован Сребрном медаљом за храброст. Захваљујући вишегодишњем ангажману и напорима припадника Удружења Треће сарајевске бригаде, породица погинулог борца је пронађена, а одликовање им је уручено 21. децембра. Истог дана, на градском гробљу у Јагодини служен је парастос и одржан помен Горану Милошевићу, у организацији

Јово Бајић: КУПРЕШКИ СРБИ 1993. ГОДИНЕ ДОЖИВЕЛИ ЈОШ ЈЕДНУ ПРЕВАРУ, ЈОШ ЈЕДАН БОЛ (ВИДЕО)

22. децембар 2025.

ФИЛМ МИЛОРАДА БАЈИЋА, СНИМЉЕН У КУПРЕСУ 14. НОВЕМБРА РАТНЕ 1993. ГОДИНЕ ПОСЛЕ РАЗМЕНЕ ТЕЛА ХРВАТСКИХ ВОЈНИКА И УБИЈЕНИХ СРБА Утврђено је да је хрватска власт тадашње Херцег-Босне, уместо тела убијених купрешких Срба, у девет врећа послала делове костура људи који су умрли знатно пре 1992. године. Један костур распоређен у четири вреће. Четрдесетоминутни документарни филм Милорада Бајића, снимљен у Купресу 14. новембра 1993. године, на најбољи начин одсликава суштину верског рата који се од 1992. до 1995. године водио у Босни и Херцеговини, па и на Купрешкој висоравни. Он, пре свега, говори о моралу зараћених страна које су учествовале у том сукобу и страдању и трагедији купрешких Срба. Тога дана

Ђурђица Драгаш: Ма кажи ми, молим те, шта значи маћи

20. децембар 2025.

Да ли је и зашто је важна „Тврђава“?! Насмеја ме, ал’ некако и разнежи питање које ми пре неки дан постави пријатељица, рођена Београђанка. Знала бих откуд јој то и да ми није објаснила. Серију Тврђава гледали су и они којих се тематика лично не дотиче, они који домаће серије не гледају, што „из принципа“, што из чисте незаинтересованости, али и они који о Крајини, Книну и колони која је одвела читав један народ, не знају скоро ништа. Објасних пријатељици да је реч о детету, најчешће малом, али да је било и оних које су родитељи, бабе и деде, рођаци па чак и пријатељи тако звали читавог живота. Остајали су „маћи“

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ МАСАКР У МАШИЋКОЈ ШАРГОВИНИ: Како су „зенге“ без милости убијале Србе, мучиле заробљене и спалиле село!

20. децембар 2025.

Документационо-информативни центар „Веритас“ подсетио је јавност на 34. годишњицу страдања Срба у селу Шаговина Машићка код Нове Градишке, једном од најтежих и до данас некажњених злочина над српским цивилима током ратова деведесетих. Тим поводом, „Веритас“ је објавио детаљно саопштење о догађајима из децембра 1991. године, које преносимо у целости, без икаквих измена: „Ноћу 18/19. децембра 1991. године, припадници 108. и 121. бригаде Збора народне гарде (ЗНГ) и специјалци из групе “Свилени”, укупне јачине од 363 војника, извршили су пјешадијски напад на српско село Шаговина Машићка код Нове Градишке, смјештено на јужним обронцима Псуња, којег је бранило укупно око стотинак бранилаца, припадника ТО из овога и сусједних српских села и добровољаца

АМНЕЗИЈА СУДБИНЕ ЈЕДНОГ НАРОДА ИЛИ ЗАШТО ЗАБОРАВЉАМО

17. децембар 2025.

Нисам срео – а срећем их свакодневно јер су мој народ, моји, браћа – Крајишника који је у негативном поменуо Србију. Међутим скоро свако од њих у негативном помиње тадашњу политичку врхушку са СДБ као продуженом батином исте. Пише: Немања Зивлак Баба Мара: „Ако о некој теми не знаш довољно, ако ниси упућен или ниси сигуран –питај и слушај! Није срамота не знати, срамота је не питати, срећо!“ Нисам случајно за увод у ову колумну искористио савјет жене која ме је својом мудрошћу васпитала за будући живот. А ево и зашто сам га искористио као увод. Наиме, о серији „Тврђава“ која је ових дана изазвала буру емоција чули смо и

Хрватска на корак од признања Павелићеве „православне цркве“ – озбиљна опасност за Србе

17. децембар 2025.

У Хрватској је у току рехабилитација усташтва и у таквој ситуацији лако може да се деси да ХПЦ коју води рашчињени бугарски свештеник добије од хрватске државе и званично признање, каже директор Центра „Веритас“ Саво Штрбац. Ко год да је ових дана видео најаву да ће за божићне празнике у Загребу у популарној дворани „Лисински“ наступати православни хор из Бугарске, помислио би како, наизглед, Хрвати примерено пазе на своју православну браћу Србе као мањинску заједницу у овој држави — свако ко не зна да је бугарски хор и божићни концерт уприличила тзв. Хрватска православна црква, коју је основао злогласни Анте Павелић и усташка Независна Држава Хрватска за време Другог светског

Судбина Ливањског поља у време НДХ

15. децембар 2025.

„Крици и одјеци Ливањског поља“ У југозападном делу Босне и Херцеговине, под широким обронцима Динаре и Цинцара, отвара се Ливањско поље – пространа крашка равница, која се пружа између Ливна, Гламоча и Купреса. Породица Цвијетић, која се у ливањско село Лиштане доселила из Далмације у 19. веку, генерацијама је чувала приче о свом пореклу и опстајању на ветрометини Ливањског поља. У време Независне Државе Хрватске 1941. године, у усташким злочинима страдало су чак 54 члана те породице. Породично сећање очувала је Сава Цвијетић, која је пуком срећом преживела. Иако јој је супруг у међувремену страдао, Сава је остала у Срему, где се после рата скућила. Упркос опасностима у ратном времену,

Српска Рамонда: Годишњица страдања Срба у Бјеловцу, Сикирићу и Лозничкој Ријеци

15. децембар 2025.

Навршило се 33 године од масакра над Србима у братуначким селима Бјеловац, Сикирић и Лозничка Ријека. Муслимански злочинци из Сребренице предвођени Насером Орићем убили су 14. децембра 1992. године у ова три села 68 мјештана, а укупно током Одбрамбено-отаџбинског рата њих 109. „Тог 14. децембра 1992. муслиманске снаге тзв. Армије БиХ из Сребренице под командом Насера Орића у раним јутањим часовима извршиле су напад на српска села Бјеловац, Сикирић и Лозничка Ријека, која се налазе на лијевој обали Дрине једно поред другог. Становнике ових села је пробудила рафална паљба и повици са околних брда: „Ћетници, све ћемо вас поклати! Предајте се! Хватај живе!…“, а који су се чули при нападу

Београдска промоција књиге Крици и одјеци Ливањског поља

13. децембар 2025.

У сали парохијског дома Храма Светог Саве на Врачару, а по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, представљена је књига Гордане Достанић, Крици и одјеци Ливањског поља. Издавач књиге је Манастир Жича, по благослову Његовог Преосвештенства Владике жичког Јустина. Књига је збирка прича о животу, сеобама, страдању, осећањима, сећањима испричаним кроз стварне историјске догађаје и стварне личности блиске ауторки. У овим причама бројни српски родови могу препознати своје породичне догађаје и своје осећаје и размишљања. Проф др Слађана Миленквић, у свом поговору књизи, између осталог каже, да то није родослов, нису ни сећања, нису ни историографска факта, него приче у којима су ликови психолошки осликани… Сурова стварност се нашла

Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

12. децембар 2025.

Сјећање на дане у којима све иза себе остависмо, сву муку, сав рат, све подвиге, све битке, сво херојство, те у колони живих и мртвих изађосмо из Српског Сарајева. Увијек у фебруару оживим у себи ону колону живих и мртвих, али и све битке и подвиге. А овај текст је један од оних, за које знам, да ћу их оплакат и сузама написат. Како и да не оплачем, кад пишем о таквој жртви и о толиком јунаштву, да му равног нема до оног на Кошарама и Паштрику? Како да не оплачем, кад пишем о Српском Сарајеву? Мало је данас људи, да и замислити могу тај подвиг, ту упорност и ту

Паулин Двор – мало место познато по великом злочину

11. децембар 2025.

Злочин у Паулин Двору годинама је био прикриван, а ни сада се о њему не говори. Управо се ноћас навршава 34 године од убиства 19 цивила у овом месту. Место Паулин Двор данас територијално припада општини Шодоловци иако путно није директно спојено са местима ове општине. Да бисте до Паулин Двора дошли из било којег дела ове општине неопходно је да прођете кроз Ернестиново или Храстин. Ово место као и већина која припадају поменутој локалној самоуправи насељено је двадесетих и тридесетих година прошлог века породицама солунских добровољаца и колониста из различитих крајева новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, махом из Лике. Ранија пустара у времену Аустроугарске монархије имала је осамдесетак

Ноћ када су хрватске снаге убиле 18 цивила

10. децембар 2025.

Посмртни остаци жртава побијених 1991. у Паулин Двору код Осијека, у покушају прикривања злочина после рата пребачени на Велебит, где су откривени 2002. године. У ноћи између 11. и 12. децембра, навршиће се 34 године од када је више припадника 130. бригаде Хрватске војске (ХВ) упало у кућу Андрије Буквића у селу Паулин Двор код Осијека и у знак одмазде због смрти саборца ликвидирали 18 цивила, 17 Срба и једног Мађара. Они су у поменутој кући били у некој врсти кућног притвора. Просечна старост ликвидираних била ј 64 година, а међу њима је било осам жена и четири брачна пара. Само из породице Катић убијени су Дмитар (82), његови синови Милан

Бојан Вегара: МИТИНГ НА КРАЈУ РАТА

9. децембар 2025.

Чули смо да је сутра на Илиџи митинг за останак у Српском Сарајеву и ту ноћ договорили да узбунимо обје школе и да блокирамо путеве. Разрадили смо тактику и отишли у Жуновницу да кажемо остатку раје и Зеничанима. Договор је брзо пао. Писале су се пароле. Шиле су се заставе. Искупљале тољаге, пендреци, димне бомбе и топовски удари. Максимално наложени да изазовемо пажњу свјетске јавности и да са свог не идемо. Договорисмо се, да послије великог одмора блокирамо пут СФОР-у за Игман и то код подвожњака у центру Хаџића. А онда да кренемо пјешке на Илиџу. Ујутру смо сви дошли у школу на први час. Нико није изостао. И нико

ЋОРОВИЋ: Kњига „Крајина која некад бејаше“ је споменик Гордани Јанићијевић и времену које не смије бити заборављено!

7. децембар 2025.

Недавно је постхумно објављена књига „Крајина која некад бејаше“, дјело преминуле београдске новинарке Гордане Јанићијевић. Издавачи – Архив Војводине и удружење „Култура без граница“ – уједно су и чувари јединственог свједочанства о времену распада Југославије, грађанског рата, настанка и слома Републике Српске Крајине и егзодуса стотина хиљада људи. Сабрани текстови Гордане Јанићијевић, објављивани у „Политици“, „Дуги“, „НИН-у“, на РТВ „Политика“, касније и на другим медијима, представљају не само публицистички рад, већ – како по оцјени рецензента историчара др Милана Гулића – „ванвременско сведочанство“. Саговорник Наде Вукелић у емисији „Србија на вези“ која се емитује на РТС био је Трифко Ћоровић, новинар, уредник „Српског кола“ и предсједник УГ „Култура без граница“,