Отаџбински рат Архиве - Страница 5 од 501 - Јадовно 1941.

Бојан Вегара: СТУПНИК 26. маја1993.

25. март 2025.

Сјетих се на моменат да можда није истина да је Дарко погинуо и да му је и на Отесу живот од снајпера спасила кутија метака у џепу кошуље. А онда преко пруге се зачу кукњава и би ми јасно да је истина. Пробудио сам се кад је мама затворила врата и отишла у станицу милиције на посао. Остао сам да лежим на развученом двосједу у ходнику и гледао како се зраци сунца пробијају кроз жељезне греде на прозору. Дуго сам лежао и гледао ту игру свијетла. Онда се пробудио бураз, устао сам и убацио два дрвета у шпорет и ставио таву да нам испечем јаја. Двоје јаја њему, двоје мени

Споменко Гостић – годишњица погибије 15-годишњег јунака

19. март 2025.

Двадесетог марта обиљежава се годишњица како jе у одбрани родног села Јовића на Озрену погинуо Споменко Гостић, петнаестогодишњак коjи jе одбио понуду да се склони од ратних страхота и раме уз раме са комшиjама и приjатељима био борац ВРС. Споменков саборац Бране Миливоjевић сjећа се да jе дjечаку умрла маjка почетком 1992. године, а већ у септембру исте године граната jе пред кућом убила баку са коjом jе живио. Ратни вихор га jе омео и да настави школовање, jер jе било немогуће из Јовића ићи у средњу школу у Добоjу, па се момчић привио уз воjску, чиjи борци су га штитили, хранили и бринули о њему колико су могли. Споменко Гостић jе, сjећаjу се

Погледајте филм ,,КОШАРЕ” (видео)

19. март 2025.

У режији: Ђорђа Бојанића, проф. историје и ђакона Дејана Јовановића. Циљ овог документарног филма је да приближимо суштину и значај ове битке и јунаштва, који не улази у детаље битке и стратегију исте. Кроз причу нас води борац и јунак са Кошара Дарко Анђелковић и пензионисани генерал-пуковник Владимир Лазаревић. Цела прича је проткана кроз нараторски део и казивање песника др Данила Васојевића, брата јунака Ивана Васојевића Јагуара, наглашава Ђорђе Бојанић. Наш крајњи циљ је да овај филм понудимо свим школама у Србији да га и ђаци осмог разреда и средњих школа погледају 25. марта у понедељак или 11. априла 2024. год, у нади да добијемо препоруку министарства просвете. Наратор у филму је Бошко Козарски.

Бојанић: ДАН СЕЋАЊА НА 17. март 2004. Тај дан називамо ПОГРОМ, а може се назвати и ГЕНОЦИД

17. март 2025.

Пре 16. година на Косову и Метохији избили су највећи етнички злочиначки мотивисани сукоби од старне шиптара и доласка међународних снага у окупираној српској покрајини. Приредио Ђорђе Бојанић Тај дан називамо ПОГРОМ, а може се назвати и ГЕНОЦИД, ево и зашто… зар затирање свега Српског што је од античког доба грађено, те уништене цркве, манастири, гробља, споменици, ти писани документи, сва та старина, осликана, све те уништене фреске, та уништена култура, духовност и физичко уништење људи… зар то није ГЕНОЦИД над једним народом, који се нашао усамљен док је на сво то разарање и уништавање мирно гледала та демократска Европа? Питам се, какав је то народ који уништава гробља, који се и

Хаџи Мирјана Стојисављевић: Књига изласка

16. март 2025.

Није питање хоћемо ли или нећемо да се боримо, него хоћемо ли или нећемо да постојимо. Цар Лазар Сада већ у годинама када „извесни делови мога живота почињу да личе на испражњене дворане палате јер је сиромашни власник одустао да живи у целој палати” (М. Јурсенар), одлучих да на једном месту саберем сопствена размишљања о своме милом српском роду. Стога сам у својеврсну аудијенцију примила властите успомене на двадесетдвогодишњу борбу за српски језик, и то од оног часа када сам почетком маја 1992. године са реком Срба морала напустити Сарајево. „Књига изласка”, симболичног назива, садржи у другом делу приповест о томе како сам изашла из ратом захваћеног града, одбијајући да

Завет и исповест

16. март 2025.

Узрастање без завета, мора створити слабе, перверзне и користољубиве људе. Нарцисе и егоцентрике. Често потпуно поремећене. Пише: Мирослав Пушоња Налетех синоћ на интервју са академиком Јованом Јовом Рашковићем. У том разговору пред свануће политичких па потом ратних сукоба, Јова рече да смо у једном периоду времена живели изнад наших могућности (страни кредити о којима се није причало пре осамдесетих), да смо зборили изнад наше памети (идеолошко слепило за стварни свет у нама и око нас) и да смо одлучивали изнад наших знања (органи самоуправљања). То нас је довело до стања свести да нам нема равних, и да ништа не треба мењати. У том сјајном интервјуу Јова још рече да је

Бојан Вегара: Срђан и Сташа су погинули испред зграде, а имали су само 12 и 13 година

11. март 2025.

Свако примирје је однијело неколико дечијих живота и баш свако су они прекршили. Данас је Дан сјећања на страдалу дјецу Српског Сарајева и обузе ме нека језа и хладноћа. Сјећам се дана кад су убијене Наташа и Милица, свирала је узбуна и прекинута је школа, јер је 50 метара од прве линије. Касније нам је јављено да су на Грбавици убијене из снајпера Наташа и Милица. Наравно било је примирје, а од примирја највише нас је страдало. Свако примирје је однијело неколико дечијих живота и баш свако су они прекршили. Свијет ми нисмо много интересовали и тај свијет није хтио да зна за нас. Били смо гладни, жедни, бједни. Нагутали

Линта позива Тужилаштво за ратне злочине да у свом раду користи 250.000 докумената о злочинима над Србима

10. март 2025.

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта позива Тужилаштво за ратне злочине да да у свом раду коначно почне да користи 250.000 докумената о злочинима над Србима. Тужилаштво за ратне злочине преузело је 2009. године архиву бившег Савезног комитета за прикупљање података о повредама међународног хуманитарног права и злочина против човечности на територији бивше Југославије од 1991. до 1999. године. Одлуку о оснивању наведеног Комитета донијела је Скупштина бивше СФРЈ 18.марта 1992. године. Током свог постојања прикупио је више од 250.000 докумената о злочинима над Србима. Комитет, који је једно време предводио тадашњи патолог са ВМА др Зоран Станковић, истраживао је ратне злочине над Србима у Госпићу, Медачком xепу, Пакрачкој

Срби не заборављају нелегални референдум, убиство Гардовића и спаљену српску заставу

28. фебруар 2025.

Након изгласавања референдума у скупштини бивше СР БиХ и прегласавања српских представника, затим новог прегласавања 29. фебруара и 1. марта 1992. године на нелегалном референдуму, Срби су у БиХ имали само двије опције – да прихвате мајоризацију и референдум и дочекају нови геноцид, или да се организују и бране. Референдум – 1. март 1992.Фото: РТРС У суботу, 1. марта, навршавају се 33 године од нелегалног референдума о унитаризацији и прегласавању Срба у БиХ, иако је дотадашња, бивша „социјалистичка БиХ“ од 1945. године функционисала стриктно по принципу да се не смије дешавати прегласавање ниједног народа. Након што је 1990. године у БиХ изабрана скупштина са вишестраначким саставом, од почетка функционисања видљива

Бојан Вегара: ДАН КОЈИ ЈЕ МИРИСАО НА ПОБЈЕДУ У РАТУ

26. фебруар 2025.

Наши су напредовали и гледали смо кроз двоглед као муслимани бјеже оним Игманским путем у колонама. Причало се, да нам треба 500 метара да се спојимо са Ђенералом и да је то крај рата. Мама само што је изашла из стана и отишла на посао, а ми устали и молили се Богу. Неко залупа на врата и прекидох молитву. Бураз оста у соби да се моли, а ја отворих врата. Испред стоји баба сва запухана и рекох јој: -Одкуд ти баба овако рано? -Ма јутрос наишле Муње, свратио Владо да види ђеда и одоше на Игман. Рече баба и прође у ходник и сједе сва успухана. Брише зној и пуше

Oтjeрaнa у грoб

25. фебруар 2025.

Стoja Tривкaнoвић (1950 – 2019) из Сискa изгубилa je свe судскe пoступкe пoкрeнутe збoг рaтнoг убojствa двojицe синoвa и мужa крajeм љeтa 1991. гoдинe. Стoja Tривкaнoвић (1950) умрлa je срeдинoм дeцeмбрa 2019. гoдинe у Сиску нe дoчeкaвши прaвду збoг убojствa синoвa Зoрaнa (23) и Бeрислaвa (18) тe њихoвoг oцa Никoлe Tривкaнoвићa (48). Tрojицa Tривкaнoвићa су присилнo, 25. aугустa 1991. гoдинe, oдвeдeнa у нeпoзнaтo из пoрoдичнe кућe у сисaчкoм нaсeљу Зeлeни Бриjeг. Злoглaснoм биjeлим кoмбиjeм, кojи je љeтa и jeсeни 1991. чeстo виђaн пo Сиску, унифoрмирaнe су сe oсoбe тoг дaнa oкo пoднeвa увeзлe у двoриштe Tривкaнoвићa. Oдвeдeни су виђeни нa OРA-и, пoзнaтoм сисaчкoм мучилишту, нaкoн чeгa им сe изгубиo трaг.

Саопштење поводом годишњице ликвидације породицe Радосављевић у Дарувару

24. фебруар 2025.

Дана 25. фебруара 1992. године у Дарувару припадник Хрватске војске, тада двадесетогодишњи Јожица Мудри, ликвидирао је четверочлану српску породицу Радосављевић: Радета (36), његову супругу Јованку (32) и њихове малољетне синове Дејана (14) и Ненада(10). Тога дана, око 19.15 часова, у кућу Радосављевића навратио је Јожица Мудри у униформи војног полицајца и у току вишечасовног разговора са власником куће, мотивисан чињеницом да су Радосављевићи српске националности, извадио пиштољ из футроле и из непосредне близине у њих испалио 11 метака пуцајући им у главе. Пошто је Дејан и након пуцњаве давао знакове живота, Мудри му је кухињским ножем задао још осам убодних рана по грудном кошу и стомаку. Затим је тијела мртвих Радосављевића посложио по поду трпезарије једно до другога,

Међу најмонструознијим ликвидација породице Олујић у Церни

24. фебруар 2025.

Припадници Хрватских одбрамбених снага (ХОС) су 17. фебруара 1992. године у Церни, код Жупање, убили четворочлану породицу Олујић због етничке припадности, саопштено је из Документационо- информационог центра “Веритас”. Убиство породице Олујић спада међу најмонструозније ликвидације у рату деведесетих година прошлог вијека, уз убиства трочлане породице Зец у Загребу у децембру 1991. године и четворочлане породице Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992. Све три породице биле су мјешовитог хрватско-српског састава. “Веритас” је навео да су породицу Олујић – Радомира (38), његову супругу Аницу (37) и малољетну дјецу Милену (16) и Марка (13) ликвидирали припадници извиђачко-диверзантске сатније (чете) ХОС-а, којом је командовао Томислав Мади. Додаје се да је у Комлетинцима

КО НАС ЈЕ КЛЕО НИЈЕ ДАНГУБИО

20. фебруар 2025.

Србину је гроб светиња и сви се боје да ће им гробове најмилијих неко оскрнавити те су се с тога одлучили да их носе на своју територију. Пише Станојевић Зоран Стојим пред кућом кад наилази Јовановић. Знам га заједно смо били у болници. Дан сунчан има и снијега који се топи. Јовановић је сав мокар и умазан блатом. Приђе ми, каже дај мало воде да се оперем да не идем кући овакав. Па гдје се тако упрља питам. Водим га до пумпе. Идем пријатељу са гробља замолили ме да помогнем при вађењу погинулих бораца. Мука жива друже мој, мука. Боље у рат још годину него ово радити. Сахраниш па опет

Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

12. фебруар 2025.

Сјећање на дане у којима све иза себе остависмо, сву муку, сав рат, све подвиге, све битке, сво херојство, те у колони живих и мртвих изађосмо из Српског Сарајева. Увијек у фебруару оживим у себи ону колону живих и мртвих, али и све битке и подвиге. А овај текст је један од оних, за које знам, да ћу их оплакат и сузама написат. Како и да не оплачем, кад пишем о таквој жртви и о толиком јунаштву, да му равног нема до оног на Кошарама и Паштрику? Како да не оплачем, кад пишем о Српском Сарајеву? Мало је данас људи, да и замислити могу тај подвиг, ту упорност и ту