Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица у сарадњи са Удружењем “Тузлака” из Бијељине објавиће наредне године публикацију о страдању Срба у Тузли у 20. вијеку са посебним акцентом на страдање у “Тузланској колони”, рекао је Срни директор овог Центра Милорад Којић. “Страдање у `Тузланској колони` обиљежило је почетак сукоба на ови просторима и почетак протјеривања Срба из такозване `мултиетничке Тузле` и ова публикација се темељи искључиво на чињеницама, а никако на манипулацијама”, навео је Којић. Према његовим ријечима, публикација о страдању Тузлака у 20. вијеку биће основа за снимање документарног филма. Којић је рекао да би рецензент ове публикације требао бити главни историчар израелског Института

У Великом Паланчишту код Приједора данас је обиљежена 75. годишњица покоља у том селу, гдје су усташе за само једну ноћ на звјерски начин убиле 342 становника српске националности, међу којима 226 дјеце. У ноћи између 22. и 23. октобра 1942. године, група усташа, припадника Друге усташке сатније Осме усташке бојне, предвођена поручником Батинићем, извршила је покољ над мјештанима Великог Паланчишта. Преживјели мјештанин Мићо Бановић каже да је са непуних 10 година био у групи која је ноћу успјела побјећи, јер их је чувао само један усташа, и да се сјећа да су данима након покоља свиње и пси разносили дијелове тијела која нису била закопана него само прекривена гранама.

„Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.“ Некако, на данашњи дан, увек размишљам о онима који су своје младе животе положили 1990-их година. Младићи, који су одрастајући у једном антисрпском систему – социјализму, без икакве духовне вертикале, од клинаца „џинса, рокенрола и кока-коле“, постајали такви хероји, да можемо да кажемо, да су у рангу јунака са Кајмакчалана, Цера, Колубаре, Мојковца. Да би одбранили српску нејач која је по ко зна који пут у 20. веку доживела страшна страдања, за собом су остављали своје младалачке снове, жеље и надања. За нас у Србији, ратови деведесетих година прошлог века добили су етикете „изрежираних сукоба“, „рата

Београд – За време рата мој старији син је погинуо, а млађи, који је са мном био мучен и заробљен, никад није преболео трауме, убио се 19 година после тортуре, рекла Слободанка Младић. Жене, жртве рата из Републике Српске, везиване су косом за тенкове и вучене по путу, забадани су им ексери по телу и остављане су да висе на дрвеним оградама… Једна од жена које су преживеле тортуру и силовање је и Слободанка Младић, рођака генерала оптуженог за ратне злочине Ратка Младића. „Заробљена сам у Сарајеву 18. маја 1992, са својим млађим сином, који је тада имао 15 година. Малтретирали су нас сваког дана. Били смо затворени, спавали смо