arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Саво Штрбац: Коме је и зашто хрватска влада отписала дугове

Влада Републике Хрватске је на 274. седници, одржаној 28. децембра 2023. године, усвојила Одлуку о отпису тражбина трошкова парничног поступка досуђених Републици Хрватској, тражбина с наслова накнаде штете и других тражбина досуђених Републици Хрватској, у одређеним поступцима. Информација о усвајању ове одлуке под истим датумом објављена је на службеном сајту хрватске владе, на којем је објављен и предлог текста одлуке. „Веритас” је дан касније на свом сајту објавио вест о усвајању и текст поменуте одлуке, док хрватски медији првих девет дана ни слова нису посветили овој одлуци. Тек 5. јануара 2024, на порталу бранитељског форума, под насловом „Влада опрашта дугове припадницима српске националне мањине на име изгубљених судских спорова против

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

Борба још траје за сваки педаљ ове земље, за историју, за грб и заставу. Траје борба и Србин је увијек у Босни било тешко бит`, то сам добро научио у сваком времену и у сваком систему. Послије Олимпијаде у Сарајеву 1984. године, сазнао сам да сам Србин. Нису хтјели да се играју са мном и говорили су ми да сам Србо. Нисам знао шта је то и уплакан сам дошао кући. Имао сам само четри године. Када сам испричао ђеду и баби због чега плачем, сјели су ме и објаснили. Ђед је то урадио просто и рекао да ми нисмо као они и да су они издали Бога. А Бог

Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА

Била је то једна од наших игара налик руском рулету, због чоколаде коју нико окусио није.. Некад, крајем маја ’94-те било неко дуже примирје и стигле су чоколаде у Хаџиће. Чоколаде из Кисељака које су коштале право мало богатство. Ми тадашањи клинци користили смо то примирје и вуцарали се по читав дан. Сунце и лијепо вријеме измамили су доста људи напоље, јер свима је било доста станова и затворених просторија без трунке свијетла. Тог дана кад је стигла чоколада, ми смо се задесили на крају града, гдје је пробијено брдо за заобилазницу око Хаџића. Било нас је можда петнаестак и били смо клинци без трунке мозга и мудима до пода.

ИЗМЕЂУ УСТАШКОГ ЗАГРЕБА И АУТОШОВИНИСТИЧКОГ БЕОГАДА

НАД ЗАПИСИМА О ЈАСЕНОВЦУ У „БЕРЛИНСКИМ ДНЕВНИЦИМА“ НИКОЛЕ ЖИВКОВИЋА КО ЈЕ НИКОЛА ЖИВКОВИЋ? Рођен 28. августа 1952. године у селу Драгошевци, у једном од најзападнијих српских завичаја, ускочком Жумберку у данашњој Хрватској, Живковић је од 1970. до 1972. био морнар, да би 1977. дипломирао философију и историју на Загребачком универзитету. Од 1979, живи у Берлину, где употпуњава своја знања на тамошњем Слободном универзитету. Један од најбољих познавалаца немачко – српских односа, аутор драгоцених књига, међу којима је и она о слици Срба у немачким медијима деведесетих година 20. века, преводилац Швикертове повести о унијаћењу православног Жумберка, као и мемоара високих Хитлерових повереника, Хермана Нојбахера и генерала Глеза фон Хорстенауа, Никола

Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР

Богу душу, Бог је неће.. Данима су падале гранате. Није било струје и воде. А још од средине октобра осим риже и хљеба нисмо ништа друго уста ставили. Тог јутра нисам могао да једем рижу. Повраћало ми се од ње и нисам могао ни да гледам у њу. Рекао сам мами. -Ја ово не могу да доручкујем, гади ми се. Трпићу до ручка, а можда буде данас и следоваље у Црвеном Крсту. Мајка је само раменима слегла, направила неку тужну фацу и рекла. -Немам ништа друго, а ти ако не можеш трпи глад. Отпухно сам гласно, узео импровизовано кандило направљено од разрезаног чепа, вате и филџана, упалио га и узео

Лаловић: Правда за Јошаницу угледаће свјетлост дан

Душанка Лаловић, свједок покоља Срба у Јошаници, рекла је да сјећања не блиједе ни 31 годину послије овог монструозног злочина, а да су сва дешавања око подизања оптужница против одговорних, првобитног одбијања Суда БиХ да их потврди, а онда накнадног потврђивања, додатно повриједила ратне ране преживјелих мјештана Јошанице. “Било је веома болно. Сви знамо шта се десило у Јошаници, а тамо неко једном оловком покуша да избрише тај злочин као да се није десио. Несхватљиво је да неко каже да је мала Данка, дијете од двије и по године, била војна мета. То су такве увреде за жртве, за нас преживјеле, за цијелу Републику Српску”, рекла је Лаловићева, која је

Сине! Ратниче! Жено! Мајко! Има Бога и за нас Србе.

Јавио се. Више нисмо сами, сједињени смо с Богом. На коридору негде код Модриче. Млад, покушавам све али осећам да га губим а он ме смирено пита: Докторе Србијанац на коју је страну Београд ? Тамо јуначе, показујем руком. Окрени ме Докторе тамо, хоћу да умрем гледајући у Србију. Радио сам као луд, као натчовек. Вероватно сам од самог Бога црпео снагу. Од Српства кроз векове пунио сам се силином и моћи. Крв и смрт, врисак туге, хропац одлазећих душа, и опет, радост победе над смрћу. Захвалност најближих, захвалан поглед спашеног, упијали су се у моју душу. Сине! Ратниче! Жено! Мајко! Има Бога и за нас Србе. “Докторе, људино, Бог

Саво Штрбац: Рођендан Републике Српске Крајине

На Правном факултету Универзитета у Београду, у организацији Клуба за друштвене односе, 14. децембра ове године одржана је трибина под називом „Правни субјективитет Републике Српске Крајине”, на којој сам, поред Бранка Ракића, редовног професора на том факултету, и историчара Милана Гулића, и ја био један од говорника. Организатори су пред нас говорнике ставили списак питања која би „волели да обухватимо”: околности које су довеле до формирања РСК, проглашење РСК, гаранције за опстанак, унутрашње уређење (државни органи, оружане снаге, привреда, Устав), свакодневни живот у РСК (демографија, култура и образовање, учешће становништва у одлучивању), статус РСК (међународно признање државе и владе, дипломатски представници), План З-4, крај рата, губљење територија, укидање РСК и

Покољ на празник, крвави Никољдан

На Никољдан, 19. децембра 1992. године муслиманска војска из Горажда на кућном прагу свирепо је убила 56 мјештана Горње Јошанице код Фоче, међу њима 16 Вишњића, а једна од ријетких преживјелих из ове српске фамилије Душанка Вишњић, данас Лаловић, прича да још памти лица злочинаца, довикивање и пуцњаву док су покушавали да је ухвате. Душанка, која је тада имала непуних 18 година, дан уочи Никољдана дошла је на село код бабе и дједа да заједно са њима дочека и прослави крсну славу. Присјећа се да је помагала баби и тетки да припреме славску трпезу, а када је запуцало у освит зоре нису били свјесни да је то напад. – Не

Живко Кораћ – Последњи активни војник Републике Српске Крајине

Писана прича о једном човеку који није хтео да се повуче са колоном избеглица 1995. у хрватској агресорској операцији ”Олуја”. Узео је оружје и одметнуо се у шуме где је био страх и трепет за хрватске бојовнике пуних 5 година. Живко Кораћ је рођен 29. октобра 1957. у Великом Шушњару у срцу Баније у породици великих верника, због православне свести и великог патриотизма никад није био члан комунистичке партије, што му је била препрека да добије посао у великим фирмама. Одмах на почетку ратних сукоба Живко се одазива позиву и ступа у одбрану српских села и градова на Банији. Такође је био јако поштован због своје благе нарави али и

Сјећање на страдале у Јошаници

На Никољдан ће се навршити 31 година од злочина у фочанској мјесној заједници Јошаница, када је муслиманска војска свирепо убила 56 мјештана српске националности. У освит никољданског јутра 1992. године, припадници војске која је себе називала Армијом БиХ ушли су из правца Горажда десном обалом Дрине у залеђе српских положаја и палећи све пред собом, на кућном прагу, док су се спремали да сломе славски колач, масакрирали српске жене, старце и дјецу. Десетак заселака Горње Јошанице избрисано је са географске карте, попаљене су не само куће, већ и помоћни објекти, уз нејач, убијана је и стока, а гдје су то стигли злочинци су чак посјекли и стабла воћака. Страдале су

ПОЖЕШKА KОТЛИНА: Сећање на 42-оје жена и стараца које су 1991. побили Хрвати

Навршило се 32 године од масовног злочина над 42-оје цивила српске националности у Пожешкој котлини. До данас нико није одговарао за овај масакр. У том етничком чишћењу 23 села потпуно су уништена, а, према још непотпуним подацима „Веритаса“, убијена је 71 особа српске националности, од којих су 33 биле жене, а 42 је било старијих од 60 година. Најстрашнији покољ се догодио се 10. децембра 1991. када је хрватска војска масакрирала 42 цивила – 25 жена и 17 стараца српске националности. За овај масакр још нико није процесуиран ни пред међународним ни пред домаћим судовима. „Веритас“ подсећа да су тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и

Сећање на убијене у пожешким селима

Код спомен обележја у Јеминовцу још једном су се окупили припадници српске заједнице како би одали почаст за више од 40 цивила који су убијени у три села која су била настањена српским становништвом. Молитвено сећање одржано је 10. децембра, а са скупа су упућене поруке мира, потребе проналаска свих несталих и заједничког комеморирања и одавања почасти страдању цивила. Присутнима су се обратили парох пожешки Никола Петровић, заменик жупанке Пожешко-славонске жупаније Никола Ивановић и заменик жупана Вировитичко-подравске жупаније Игор Павковић. Подсетимо хрватске власти донеле су још крајем октобра 1991. године наредбу о евакуацији 26 српских села Пожешке котлине: Облаковац, Вучјак Чечавски, Јеминовац, Шњегавић, Чечавац, Копривна, Расна, Пасиковци, Кујник, Орљавац, Црљенци, Слобоштина, Миливојевци, Подсреће, Вранић,

Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН

Читав дан није пуцало, те смо се послије ручка сви скупили у трпезарији за столом. Брат и ја смо сједили попола на табуреу, ђед, баба, ујна и рођак Новица сједили су за трпезариским столом, док је мама кувала кафу. Ујна и рођак прелетили до нас и доњели напуњене батерије за радио. Устао сам да скинем војнички џемпер, јер било је баш вруће и рекао мами: -Смањи мало ту ватру. Мораћу отворит ова врата од дневног, нек се мало расхлади. Мајка климну главом и прођара ону ватру. Ујна је причала о некој жени што сину није дала врећу брашна, те се наставило причати о односу родитеља према дјеци. Ђед само отпухну

СПЦ: Судска пресуда у Хрватској неправична, православна црква претрпела штету и неправду

Српска православна црква је после вишегодишњег суђења изгубила парницу у Хрватској, претрпевши двоструку штету и неправду. Наиме, штета почињена на резиденцији митрополита загребачких, која је током ратних збивања деведесетих година прошлог века срушена минама, није надокнађена, а пресуђено је и да црква држави Хрватској мора да надокнади судске трошкове у износу од 100.000 евра, наводе из Српске православне цркве. Поједини медији у Србији су објавили да је Трговачки суд у Загребу за 19. децембар заказао рочиште на којем ће се одлучивати о предлогу отварања стечаја над СПЦ у Хрватској, Митрополијом загребачко-љубљанском, а владика Кирило (Бојовић), администратор митрополије, треба да достави попис имовине и обавеза епархије. Поводом те парнице у СПЦ

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.