Отаџбински рат Архиве - Страница 11 од 501 - Јадовно 1941.

ПОЗИВ: Парастос Србима убијеним у Западној Славонији 1995. године

22. април 2024.

Вашим присуством изражавате саосјећање са нашим породицама које су изгубиле своје најмилије. И ове године породице несталих и погинулих Крајишника обeлежиће Парастосом 29. годишњицу страдања српског народа у акцији хрватске војске „Бљесак“, на подручју Западне Славоније. Парастос ће се служити у цркви Св Марка у Београду, 1. маја 2024. године, (среда) с почетком у 11 часова. Након парастоса у ташмајданском парку, биће положено цвеће на спомен плочу страдалим Србима. Вашим присуством изражавате саосјећање са нашим породицама које су изгубиле своје најмилије. С поштовањем, Председница: Драгана Ђукић

„Веритас” чува истину о 8.500 страдалих у Хрватској

12. април 2024.

Убице у највећем броју случајева нису процесуиране. База података Документационо-информационог центра „Веритас” чува истину о судбини око 8.500 лица страдалих током рата у Хрватској. Од тог броја, 38 одсто су цивили усмрћени и масакрирани најчешће на кућном прагу. Њихове убице у највећем броју случајева нису процесуиране, изјавио је директор „Веритаса” Саво Штрбац. Он је навео случај Анђе Катић (дјевојачки Мељанац, 73), која је убијена испред своје куће у селу Отишић код Сиња 16. јула 1993. Један од убица је био Тихомир Армада звани Мирко из Хрваца, који је тада имао свега 23 године. „Армада је, када је Анђа уписана у нашу базу података у фебруару 2001. године, још некажњен живео

Предавање с филмске траке држи пажњу ђака на часу историје

9. април 2024.

У Основној школи „Бубањски хероји” у Нишу осмаци ће данас – тачно четврт века од почетка Битке за Кошаре – о најпознатијој борби током агресије НАТО-а и храбрим браниоцима домовине у епској бици у рејону чувене карауле учити из документарне приче коју су на филмској траци овековечили Ђорђе Бојанић, наставник историје, и Дејан Јовановић, вероучитељ у овој нишкој осмолетки. Пише: Миленија Симић-Миладиновић Они су творци документарца „НАТО агресија 1999. – Кошаре”, који је, уверавају, урађен ради образовања: „Није профитабилан, рађен је без буџета, али из душе, срца и љубави према отаџбини Србији, за осмаке и средњошколце да би ученицима приближио суштину и значај битке и јунака са Кошара.” „И данас,

Хероји са Кошара: Покојни Васиљевић чучи у средини, покојни Тарицић са шлемом Фото: Пламен

Ђурђица Драгаш: Кошаре – петнаесторица на једнога!

9. април 2024.

Такав је био однос снага 9. априла 1999. године када је нападнута караула Кошаре. Око стотинак голобрадих младића, махом на одслужењу војног рока, бранило је тог дана своју земљу, своју породицу, све нас који смо били иза њихових херојских леђа! Верујем да нико од њих, када су само пар месеци раније кренули у војску, није могао да претпостави у каквом ће се паклу наћи. Били су то обични младићи, махом из скромних породица које нису имале ни пара, ни утицаја да их „преко везе“ сместе у неки безбеднији део земље или их пошаљу у иностранство како би избегли рат. Били су то младићи који су иза себе оставили детињство, прва

ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: Опет Сребреница

1. април 2024.

Ових дана опет долазе сигнали од англосаксонске политике да ће Нијемци у Генералној скупштини УН поново покренути резолуцију о „геноциду“ у Сребреници. Исти ти Нијемци су у периоду 1941. – 1944. године направили геноцид над српским народом у Подрињу, преко својих извршилаца, а то су биле усташе под вођством Францетића легије, које су у Сребреничком срезу од 1941. до 1945. године убиле 2.264 Срба на најсвирепији начин, а од тога је било 430 дјеце. Укупно је од 1941. до 1945. године на подручју Сребренице убијено 6.469 срба. Исти ти Нијемци су у операцији ”Трио” 1942. године побили на Дрини више 100. 000 Срба, од Фоче, преко Вишеграда, Сребренице и Братунца,

ПРОТЕСТНО ПИСМО ПОВОДОМ НЕОУСТАШКИХ ИДЕЈА У СРПСКОЈ АКАДЕМСКОЈ ЈАВНОСТИ

1. април 2024.

Сматрамо да Грухоњићева расистичка харанга против српског народа, баш као пропаганда хрватских и муслиманских усташа уочи 1941, служи за то да оправда геноцид коме су Срби данас подвргнути од стране НАТО држава и потомака злочинаца из Другог светског рата. Изражавамо најдубље огорчење због недостојног поступања дела академске јавности који је протеклих дана стао у одбрану права Динка Грухоњића, запосленог на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, да неоусташким изјавама вређа читав српски народ, али и све пристојне, моралне људе, независно од националности, и срамотећи саму идеју Универзитета. На незадовољство студената, који су због Грухоњићевих дугогодишњих тешких увреда блокирали Филозофски факултет, управа ове установе одговорила је тако што је у потпуности

Бојан Вегара: СМИЈЕМО ЛИ УОПШТЕ У СРБИЈИ ШКОЛОВАТИ ДЈЕЦУ?

31. март 2024.

Да ли ја као неко ко је видио све страхоте рата у Сарајеву, смијем доћи у Нови Сад или Београд да издам књигу о тим страшним данима и да ли дјеца мојих пријатеља, кумова и рођака уопште смију да дођу да студирају у Србији, а да их професори не сматрају фашистима и генетским отпадом? Закољу ти комшију, силују комшиницу пред дјецом, од чега се једно трајно разболи. Затворе ти ђеда од 74 године у логор и размјениш га са 34 киле, а баба се данима крије у трапу за кромпир и одводе је у логор кад пожеле. Онда у рату гледаш просут мозак друга, откинуте дијелове тијела вршњака, а на

ИНСТИТУЦИОНАЛНИ И ДЕМОКРАТСКИ ОДГОВОР СРПСКЕ НА НАСИЛНО ДЈЕЛОВАЊЕ

18. март 2024.

Српска је угрожена институционално и суштински. Само слога и јединство нашег народа и свих фактора јесу одговор Српске на озбиљне изазове Република Српска има потенцијал да уз мирне, институционалне, демократске, правне и политичке одговоре одбије насилно и на превари засновано дјеловање чији је циљ отимање свих њених кључних надлежности, њене имовине и права одлучивања гарантованог Уставом и Дејтонским мировним споразумом, поручено је синоћ на народној трибини „Угрожена Српска – одлучан одговор“, коју је у Шарговцу код Бањалуке организовао Покрет „Одбрана Српске“. Предсједник Покрета Дарко Матијашевић рекао је да је циљ монтираног политичког процеса пред Судом БиХ покушај политичке елиминације предсједника Републике Српске Милорада Додика, чиме би Српска била институционално обезглављена

Бојан Вегара: Знате, ми тај рат нисмо изгубили

16. март 2024.

Јуначки смо крв проливали у том рату, у дуплом обручу и против читавог свијета. Ми смо свима донијели мир и Републику Српску, а онда су нас сви заборавили. Кад сам се ноћас вратио из Сарајева кући у Братунац, нисам боловао за родним градом. То ми је први пут да одем, а да неки терет на леђима, велик ко Бјелашница, не донесем у себи и да не болујем за том водом и тим зраком, бар, неколико дана. Зато ваљда за ових 28 година нисам ни био више од десетак пута тамо, од тога сам само четри пута отишао тамо гдје сам провео дјетињство и рат. Сва четри пута сам се умацупао

Хаџићи: Обиљежено 28 година година од егзодуса Срба из Сарајева

16. март 2024.

Поводом 28 година од егзодуса Срба из Сарајева, служен је парастос у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Хаџићима. Обиљежавање егзодуса наставиће се сутра у манастиру на Равној Романији и војничком гробљу „Нови Зејтинлик“. Предсједник Српске Милорад Додик рекао је да је егзодус Срба из Сарајева, иако једна од највећих и најпотреснијих трагедија која је задесила страдалнички српски народ на крају 20. вијека, био и егзодус до слободе јер су људи напуштали своја имања и вјековна огњишта да би слободно живјели у својој Републици Српској. Егзодус је и Саву Пољчића и његову породицу одвео у Братунац, гдје, каже, није био свој на своме. Није, каже по повратку у Хаџиће доживљавао непријатности,

Мастиловић: Прогон Срба – врхунац вишевјековног процеса затирања

11. март 2024.

Директор Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић изјавио је да би се цијела историја српског народа на простору Сарајева могла сажети у реченицу да је то био вишевјековни континуитет трајања и затирања, те да оно што се десило сарајевским Србима у посљедњој деценији 20. вијека представља врхунац процеса затирања. – То је врхунац затирања и то не само физичког већ и економског, културног, духовног, историјског, да би се то на крају претворило у затирање памћења и права на памћење, које нажалост и данас траје – рекао је Мастиловић. Он је нагласио да прогон Срба представља врхунац страдања и заокруживање процеса затирања Срба у Сарајеву који су преко ноћи

За убиство српских дјевојчица нико није одговарао

8. март 2024.

Навршава се 29 година од убиства српских дјевојчица Милице Лаловић и Наташе Учур у сарајевском насељу Грбавица, а за тај злочин још нико није одговарао. Снајпериста са зграде „Лориса“ на Тргу Пере Косорића, данашњем Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом. Била је то њихова посљедња игра, осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума. Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо, а према записнику из болнице, Милица је довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема. Према наводима свједока, дјевојчице

Прича о звездашима у рату: „Не пуцај, ми смо наши!“

4. март 2024.

Пут са кога се највећи број Делија никада више није вратио, пут са кога су заувек отишли у вечност и тамо остали. Тога дана, злокобне ратне зиме 1993. године, у јеку најжешће непријатељске офанзиве, механизовано-оклопна бригада кренула је из Бенковца, да би преко снегом завејаног Велебита стигла у Грачац и у директном окршају са непријатељском војском, спречила њено напредовање, пустош коју је остављала иза себе, злочине без преседана и заузимање доминантних висова Велебита (1758), Великог Алана (1411м), Малог Алана (1044м), Ћелавца (1207м), Бобије (1059м) и Презида (768м), а самим тим и заузимање највећег дела Републике Српске Крајине. Пут нас је водио уз обалу Каринског мора, прво кроз Карин Доњи, а

Бојан Вегара: ТЕТРИС

19. фебруар 2024.

Што би примирја би! Тог дана сам изашао око подне напоље и вуцарао се по Хаџићима. Скоро да никог на улици нема колико је вруће. Још јутрос сам се чуо са Југом и било ми је мрско да идем на купање у Блажуј. Врућина је, а бицикло ми код бабе у Бињежеву и никако ми се не клапа по њега. Блејао сам на степеницама испред зграде и у парку. Кад ми је досадило отишао сам да бацим круг до пијаце и видим да можда доле нема неког од раје. Таман што сам дошао до пијаце, срео сам тетка Пепила, а он ме зовну и рече ми. -Нисам те видио ових

Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

12. фебруар 2024.

Ћаћа ми је тек у Братунцу након рата признао, да је замолио Сокола, да ме узме на прагу. Већ пети дан траје муслиманка офанзива. Све грми од граната и земља се тресе. Дан прије офанзиве смо изашли код ђеда и бабе на викендицу под самим Игманом. Горе не падају гранате често, куће су раштркане. Гранате муслимани користе само за гранатирање густо насељених дјелова града. Туку по зградама у центру и по Жуновници. Сваки дан на град падне око хиљаду граната. Притисак праве на војску тим крвничким гранатирањем цивила. Прави пакао је у центру. Често бројим гранате и гледам двогледом гдје падају, а некад се град дуго не види од дима