Отаџбински рат Архиве - Страница 12 од 501 - Јадовно 1941.

Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

12. фебруар 2024.

Ћаћа ми је тек у Братунцу након рата признао, да је замолио Сокола, да ме узме на прагу. Већ пети дан траје муслиманка офанзива. Све грми од граната и земља се тресе. Дан прије офанзиве смо изашли код ђеда и бабе на викендицу под самим Игманом. Горе не падају гранате често, куће су раштркане. Гранате муслимани користе само за гранатирање густо насељених дјелова града. Туку по зградама у центру и по Жуновници. Сваки дан на град падне око хиљаду граната. Притисак праве на војску тим крвничким гранатирањем цивила. Прави пакао је у центру. Често бројим гранате и гледам двогледом гдје падају, а некад се град дуго не види од дима

СРПСКИ НАРОД У АВНОЈЕВСКОЈ ХРВАТСКОЈ: Промоција књиге др Момчила Диклића у Зрењанину

9. фебруар 2024.

У Салону Народног музеја Зрењанин, у петак 29. децембра је одржана промоција књиге др Момчила Диклића „Српски народ у авнојевској Хрватској: како је нестао један народ!?”, у организацији „Светосавља” из Зрењанина. На промоцији су говорили Душан Стјепановић, историчар и председник Актива наставника историје основних школа града Зрењанина, Милојко Будимир, музејски саветник и генерални секретар „Удружења Срба из Хрватске” (Београд), Владимир Бурсаћ, аутор рада из Зборника „Грађански рат у Хрватској 1991–1995”, и аутор књиге Момчило Диклић, доктор историјских наука. Овом приликом промовисан је и Зборник радова бр. 19, под називом „Грађански рат у Хрватској 1991–1995.”, за 2023. годину. “Вечерас је промоција књиге о нестанку Срба у авнојевској Хрватској. Тада је била

Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ

8. фебруар 2024.

Тог ратног љета смо преградили Зујевину код општине и направили базен. Купали смо се и сунчали, те уживали у чарима љета. А највише у примирју, јер већ данима не пуца. Негдје мало иза подне, сјетих се да нисам премјесио хљеб. Мама нам је рекла да га премјесимо да не би заборавили и да не покипи. Често се деси да заборавимо, али тог јутра смо се бураз и ја договорили да је мој ред да га премјесим. А и пушило ми се, па сам пожурио да једну запалим у стану док никог нема. Хладовина у стану ме разгали и узех маказе да исјечем цигару која је у рефузи и дуга је

Којић: Представом у Меморијалном центру у Сребреници скрећу пажњу са српског Аушвица – логора „Силос“

28. јануар 2024.

Предсједник Скупштине Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Бранимир Којић оцијенио је да се данашњом представом за јавност у Меморијалном центру у Сребреници жели скренути пажња са обиљежавања 28 година од затварања сарајевског Аушвица – логора „Силос“ и сакрити истина о мучењу сарајевских Срба током протеклог рата у БиХ. Којић је рекао да је обиљежавање Међународног дана сјећања на жртве Холокауста у Меморијалном центру Сребреница „доказ да муслимани уз помоћ Запада желе и даље да гурају причу о лажном геноциду над муслиманима у Сребреници“. – Сама чињеница да је један од говорника био лажни високи представник показује да је ово једна велика фарса и лаж. Кристијан

Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц

27. јануар 2024.

Фамилијо, кумови, пријатељи и комшије нек вам је срећна ова 28 годишњица слободе и нек вам је Свети Саво увијек на помоћи! Прије 28 година, на Светога Саву распуштен је задњи концентрациони логор за Србе, Силос у Тарчину. Распуштен је два мјесеца по завршетку рата и сигурно је најозлоглашенији логор какав на српској страни ни у сну није постојао у тадашњем Српском Сарајеву. Познавао сам и познајем већину логораша, јер сам са тог краја и знам све њихове муке у тих 1357 дана постојања Силоса. Пола моје фамилије је прошло кроз тај логор и кроз логоре у мојој школи 9. Мај Пазарић и касарни Крупа, из којих су сви касније

Прошло је три године од смрти историчара Милета Дакића

25. јануар 2024.

Прошло је три године како је преминуо истакнути крајишки историчар, писац и крајишки политичар мр Миле Дакић (1931). Миле Дакић је био дугогодишњи директор Меморијалног центра Петрова гора, а од 1997. године био је предсједник Удружења за помоћ избјеглицама и прогнаницима из Хрватске. Био је професор у Карловцу, управник Народног свеучилишта и директор Меморијалног парка Петрова гора, а од 1974. до 1987. године био је предсједник Скупштине Општине Војнић. Касније је постао предсједник Југословенске самосталне демократске странке у Хрватској, затим потпредсједник Српског националног вијећа САО Крајине 1990/1991. Оснивач је радио-станице Глас Петрове горе 1973. године, затим српске РТВ Петрова гора 1991. године. Од 1992. до 1995. године био је предсједник комисије Републике Српске Крајине

Саво Штрбац: Јунаци Равних Котара

23. јануар 2024.

Хрватске оружане снаге 22. јануара 1993. године извршиле су агресију под кодним називом “Масленица” на јужне делове Републике Српске Крајине, иако је то подручје било под заштитом плавих шлемова. Осмог дана од почетка агресије Равним Котарима и Буковицом болно је одјекнула вијест да је погинуо командант бенковачке бригаде пуковник Момчило Богуновић (42), родом из Биљана Доњих, села на првој линији фронта. Причало се да је погинуо јуришајући на непријатеља испред својих бораца и да је живот изгубио због неадекватне прве помоћи. Иако сам тих првих дана агресије на равнокотарска села дневно бележио и по десетак имена погинулих српских бораца, смрт пуковника Момчила ме посебно потресла, пошто сам га знао још

Бојан Вегара: ПРДЕЖ И ВБР

18. јануар 2024.

Пала је ракета тачно метар од краја мојих трагова у снијегу и мјеста гдје сам чучао. Устали смо рано тог дана. Пробудио нас тата вратима кад је пошао на линију. Остали смо да лежимо на ходнику, док неко од укућана не устане. Мада, знали смо да мама устане рано да прати тату и да је већ будна. Миљан је упалио оно кандило, а ја сам поправио јастук. Одједном зазвони телефон и јавих се. А са оне стране тетка ми рече да јој дам бабу. Окренух се и рекох Миљану. -Иди зови бабу, тражи је тетка! Он одма устаде и оде по бабу. Појавише се кроз пола минуте из малог ходника. Примјетих

Саво Штрбац: Коме је и зашто хрватска влада отписала дугове

15. јануар 2024.

Влада Републике Хрватске је на 274. седници, одржаној 28. децембра 2023. године, усвојила Одлуку о отпису тражбина трошкова парничног поступка досуђених Републици Хрватској, тражбина с наслова накнаде штете и других тражбина досуђених Републици Хрватској, у одређеним поступцима. Информација о усвајању ове одлуке под истим датумом објављена је на службеном сајту хрватске владе, на којем је објављен и предлог текста одлуке. „Веритас” је дан касније на свом сајту објавио вест о усвајању и текст поменуте одлуке, док хрватски медији првих девет дана ни слова нису посветили овој одлуци. Тек 5. јануара 2024, на порталу бранитељског форума, под насловом „Влада опрашта дугове припадницима српске националне мањине на име изгубљених судских спорова против

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

13. јануар 2024.

Борба још траје за сваки педаљ ове земље, за историју, за грб и заставу. Траје борба и Србин је увијек у Босни било тешко бит`, то сам добро научио у сваком времену и у сваком систему. Послије Олимпијаде у Сарајеву 1984. године, сазнао сам да сам Србин. Нису хтјели да се играју са мном и говорили су ми да сам Србо. Нисам знао шта је то и уплакан сам дошао кући. Имао сам само четри године. Када сам испричао ђеду и баби због чега плачем, сјели су ме и објаснили. Ђед је то урадио просто и рекао да ми нисмо као они и да су они издали Бога. А Бог

Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА

11. јануар 2024.

Била је то једна од наших игара налик руском рулету, због чоколаде коју нико окусио није.. Некад, крајем маја ’94-те било неко дуже примирје и стигле су чоколаде у Хаџиће. Чоколаде из Кисељака које су коштале право мало богатство. Ми тадашањи клинци користили смо то примирје и вуцарали се по читав дан. Сунце и лијепо вријеме измамили су доста људи напоље, јер свима је било доста станова и затворених просторија без трунке свијетла. Тог дана кад је стигла чоколада, ми смо се задесили на крају града, гдје је пробијено брдо за заобилазницу око Хаџића. Било нас је можда петнаестак и били смо клинци без трунке мозга и мудима до пода.

ИЗМЕЂУ УСТАШКОГ ЗАГРЕБА И АУТОШОВИНИСТИЧКОГ БЕОГАДА

10. јануар 2024.

НАД ЗАПИСИМА О ЈАСЕНОВЦУ У „БЕРЛИНСКИМ ДНЕВНИЦИМА“ НИКОЛЕ ЖИВКОВИЋА КО ЈЕ НИКОЛА ЖИВКОВИЋ? Рођен 28. августа 1952. године у селу Драгошевци, у једном од најзападнијих српских завичаја, ускочком Жумберку у данашњој Хрватској, Живковић је од 1970. до 1972. био морнар, да би 1977. дипломирао философију и историју на Загребачком универзитету. Од 1979, живи у Берлину, где употпуњава своја знања на тамошњем Слободном универзитету. Један од најбољих познавалаца немачко – српских односа, аутор драгоцених књига, међу којима је и она о слици Срба у немачким медијима деведесетих година 20. века, преводилац Швикертове повести о унијаћењу православног Жумберка, као и мемоара високих Хитлерових повереника, Хермана Нојбахера и генерала Глеза фон Хорстенауа, Никола

Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР

6. јануар 2024.

Богу душу, Бог је неће.. Данима су падале гранате. Није било струје и воде. А још од средине октобра осим риже и хљеба нисмо ништа друго уста ставили. Тог јутра нисам могао да једем рижу. Повраћало ми се од ње и нисам могао ни да гледам у њу. Рекао сам мами. -Ја ово не могу да доручкујем, гади ми се. Трпићу до ручка, а можда буде данас и следоваље у Црвеном Крсту. Мајка је само раменима слегла, направила неку тужну фацу и рекла. -Немам ништа друго, а ти ако не можеш трпи глад. Отпухно сам гласно, узео импровизовано кандило направљено од разрезаног чепа, вате и филџана, упалио га и узео

Лаловић: Правда за Јошаницу угледаће свјетлост дан

29. децембар 2023.

Душанка Лаловић, свједок покоља Срба у Јошаници, рекла је да сјећања не блиједе ни 31 годину послије овог монструозног злочина, а да су сва дешавања око подизања оптужница против одговорних, првобитног одбијања Суда БиХ да их потврди, а онда накнадног потврђивања, додатно повриједила ратне ране преживјелих мјештана Јошанице. “Било је веома болно. Сви знамо шта се десило у Јошаници, а тамо неко једном оловком покуша да избрише тај злочин као да се није десио. Несхватљиво је да неко каже да је мала Данка, дијете од двије и по године, била војна мета. То су такве увреде за жртве, за нас преживјеле, за цијелу Републику Српску”, рекла је Лаловићева, која је

Сине! Ратниче! Жено! Мајко! Има Бога и за нас Србе.

26. децембар 2023.

Јавио се. Више нисмо сами, сједињени смо с Богом. На коридору негде код Модриче. Млад, покушавам све али осећам да га губим а он ме смирено пита: Докторе Србијанац на коју је страну Београд ? Тамо јуначе, показујем руком. Окрени ме Докторе тамо, хоћу да умрем гледајући у Србију. Радио сам као луд, као натчовек. Вероватно сам од самог Бога црпео снагу. Од Српства кроз векове пунио сам се силином и моћи. Крв и смрт, врисак туге, хропац одлазећих душа, и опет, радост победе над смрћу. Захвалност најближих, захвалан поглед спашеног, упијали су се у моју душу. Сине! Ратниче! Жено! Мајко! Има Бога и за нас Србе. „Докторе, људино, Бог