Прошло је 26 година од свирепог убиства Михајла, Марије и Александре Зец у Загребу. Иако су убице признале злочин, никада их није стигла заслужена казна. Михајло Зец био је у СФРЈ оно што се у Америци зове self-maid man — човек који је поштеним радом ни из чега створио иметак. Са 19 година напустио је родно село поред Приједора и дошао у Загреб, где је завршио месарски занат. До 1991. стекао је месару, кућу на загребачкој Трешњевци, оженио се и добио троје деце, Душана, Гордану и Александру. Срећа породице Зец прекинута је око поноћи 7. децембра 1991, када је на врата њихове куће закуцала група припадника хрватске паравојне формације, по свом команданту Томиславу Мерчепу позната као „мерчеповци“. То су били Синиша

Те хладне вечери у једном децембру, прије точно двадесет и пет година, дванаестогодишња ученица загребачке Основне школе „Аугуст Шеноа” Александра Зец вратила се из школе и у својој соби радила вјеројатно што дјеца њене доби и иначе раде, слушала музику, писала домаћу задаћу за сутра или преслагивала ормар с гардеробом.  Њен брат Душан и сестра Гордана спавали су у другом дијелу куће. Њен отац, имућни загребачки месар, у кухињи је збрајао рачуне које треба платити, а мајка, власница кафића на Трешњевки, кухала је ручак за сутра. Једна посве нормална и обична вечер у децембру. Једне посве нормалне и обичне обитељи какве живе својим мирним животима свуда око нас. Око двадесет

Измјештањем ДНК лабораторије Међународне комисије за нестала лица /ИЦМП/ из БиХ у Холандију, угрожена су људска права у БиХ, а процес тражења несталих је успорен и усложњен, те пријети опасност да буде потпуно обустављен, рекао је Срни предсједник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Недељко Митровић. Он је, поводом обиљежавања 10. децембра – Међународног дана људских права, рекао да су овим потезом ИЦМП-а у БиХ у потпуности нарушена људска права породица погинулих и несталих. Према његовим ријечима, умјесто да Савјет министара и ИЦМП као суоснивачи Института за нестала лица БиХ, 22 године од завршетка рата саопште да је овај процес при крају, улази се у неизвјесност за

У званичној селекцији ЕУРО ИН филмског фестивала који се одржава у Новом Саду, у Великој сали Културног центра Новог Сада приказан је документарни филма „Дјеца“ аутора Дениса Бојића, рађен у продукцији РТРС-а. Фестивал европског и независног филма (“Еуро-Ин филм“), 21. по реду, званично је почео у понедјељак, 4. децембра у Новом Саду. Новосадска публика имаће прилику да погледа бројне документарне, експерименталне и кратке игране филмове из српске, словеначке, италијанске и других кинематографија. Филм „Дјеца“ добитник је „Златног витеза“ за најбољи документарни филм на истоименом фестивалу и награде за најбољу режију у Москви. Једини је филм о српском страдању приказан у Европском парламенту и представља један од значајних пројеката Радио-телевизије Републике Српске.

У кухињама невладиних организација стално се измишљају нови ментални импланти. Ментални имплант је идеја која се усађује у ум појединца или народа преко медија вјештом манипулацијом. У ум српског народа невладине организације и продани интелектулаци усађују идеје које служе расрбљавању, уништавању националног поноса, издаји части и стварању осјећаја кривице и само-презира. Једна од таквих идеја, менталних импланта које са примила код многих људи је лаж о томе како је Србија изгубила четири рата. Србија нити је покренула четири рата, нити је било четири рата, нити их је изгубила. Термин „ратови деведесетих“ су још једна измишљотина другосрбијанаца. Није био ратова, био је само један рат – разбијање Југославије од стране Англо-американаца,