Мартић није допустио Микелићу да прозбори бар једну ријеч… Ћутао је и Акаши. Ни ријечи није проговорио. Само је слушао. И памтио 5. август 1994. У Книну сам. Јављено ми је да је Борислав Микелић одбио приједлог одлуке о уједињењу Републике Српске и Републике Српске Крајине. Пишем причу за моје у “нашем Ослобођењу”. Пратио сам и сусрет Јасушија Акашија и Карла Билта са руководством Републике Српске Крајине. Милан Мартић није допустио Микелићу да прозбори бар једну ријеч… Ћутао је и Акаши. Ни ријечи није проговорио. Само је слушао. И памтио. Послије састанка разговарао сам са њима двојицом… Нешто су ми и Билт и Акаши прозборили за новине. Онако успут. Ништа

Трвења у политичком врху САО Крајине не престају. Милан Мартић на једној, Милан Бабић на другој, Борислав Микелић на трећој, стари есдеесовци на четвртој страни… Не иде ово уз име једног народа осим оног којем припадам 22. фебруар 1994. Први овогодишњи одлазак у Книн гдје не престају превирања… Хоћемо ли се икад уразумити и макар између себе поштовати? Трвења у политичком врху САО Крајине не престају. Милан Мартић на једној, Милан Бабић на другој, Борислав Микелић на трећој, стари есдеесовци на четвртој страни… Не иде ово уз име једног народа осим оног којем припадам. Нисам сигуран де ће све ово изаћи на добро. Увјерава ме у ово и Илија Џепина,

Пред амбулантом на Грабежу у врећи тијело једног од погинулих. Поред вреће, пакет који је погинулом стигао од његових из Гламоча. Никад неће појести онај коме је то намијењено… 29. јули 1993. Више од три и по хиљаде Хрвата из Бугојна прешло је у селу Мрачај на планини Радуша код Купреса на територију Републике Српске. Међу њима је и око триста униформисаних Хрвата, припадника Хрватског вијећа одбране… Под једном од јелика сједе двије жене и неки господин. Кажу ми да је, прије рата, био директор “Кожаре” у Бугојну. Једва је пристао на разговор. Прича ми како су муслимани заробили и одвели двадесет и шест најугледнијих Хрвата из Бугојна. – Нико

7. јануар 1993. Двадесетак људи кренуло је камионом из Купреса у правцу Равна да тамо, са својима, прославе Божић и Светог Стефана, своју крсну славу. У рејону Занаглинске шуме, у засједи коју су поставили припадници ХВО, убијено је једанаест људи, док их је десетак рањено. То је, иначе, једно од најопаснијих мјеста на купрешком дијелу ратишта, на којем су, хрватски војници, два пута постављали засједу и том приликом убили два српска цивила. 18. мај 1993. У Јасеници сам. Горе на Грмечу. Досадно. Лутам и причам са људима. Одлазим и до сеоске цркве. А у њој лешеви два војника. Речено ми је да су то српски борци који су синоћ погинули

Брвнару су запалили неки “нови Дрварчани”. Мислим да ово Дрвару није требало. Јер пећину су могли запалити сви други, осим људи из овог града 30. октобар 1992. Изнад Јајца сам из правца Мркоњић Града. На путу је толико чаура да се не можемо кретати чак ни аутомобилом. Кажу да је Јајце ослобођено и да су српски борци ушли у град. И то послије вишемјесечних борби. Непосредно поред дома у којем је, четрдесет и треће, одржано Друго засједање АВНОЈ-а, срећем познатог борца. Оног Бајића. Бају. Играли смо један против другог кошарку. Поклања ми кошаркашку лопту коју је нашао у дворишту једне од порушених кућа. Разговарам са Драгом Самарџијом, командантом једне од

Муслимани Петог корпуса, у засједи на Грабежу, убили шеснаест припадника Петровачке бригаде. Видио сам их све у мртвачници у Петровцу. Међу њима сам тражио Чеду Милисавића, мог другара са Оштреља. Када су ми га показали, нисам га могао препознати… Оволико мртвих људи на једном мјесту до сада нисам видио… 18. јун 1992. Наши су запосјели положаје према Бугојну. Дио команде смјестио се у некадашњу Титову вилу у Копривници. Сједимо у кожним фотељама. Можда у истим онима у којима су сједили Тито, супруга му Јованка, те Бранко Микулић, Хамдија Поздерац… Иза мене један официр у униформи. Најпаметнији су међу онима који су потегли за крађом свега и свачега. Тај разбија оквире

Предсједник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку Миливоје Иванишевић оцијенио је да је недавно хапшење војног аташеа БиХ у Белгији Енеса Јахића, окривљеног за ратне злочине у Брадини, само доказ да у БиХ процес кажњавања за злочине над Србима, посебно када је ријеч о муслиманским функционерима, није честито ни започеo иако су имена злочинаца добро позната. Он је указао да је на подручју општине Коњиц евидентирано 297 убијених и 172 нестале особе српске националности, а да посебну пажњу завређују логори, њихови команданти, исљедници и стражари. “У БиХ је према документацији Комитета за прикупљање података о злочинима против човјечности и међународног права евидентирано 536 логора у којим је било

21. април 1992. Вечерас је у “Дневнику” Српске радио-телевизије објављен мој први прилог. Ријеч је о причи из Гламоча, односно о изградњи далеководне мреже од овог града према Дрвару. Хрвати из Ливна, прије неки дан, искључили су струју и прекинули телефонске и све друге везе са својим комшијама Србима из гламочке општине. 16. мај 1992. У Грахову сам. Данас су се мјештани Богдаша, Челебића, Чапразлија, Сајковића, Прова, Губина, Бојмунте, Врбице и Радинаца референдумом изјаснили за одвајање од ливањске и прикључење граховској општини. Ријеч је о девет села Доњег ливањског поља у којима живе искључиво Срби. 27. мај 1992. Стравично! Муслимани из Кључа, које је предводио неки Амир Авдић, данас су

У Маловану на Купрешкој заравни хрватски војници одмах су почели палити куће у селу и убијати невине људе. Петнаест мјештана, углавном старијег доба, било је уморено, а исто толико и заробљено 3. април 1992. Послије јаке артиљеријске ватре из правца Шујице хрватски војници ушли су јутрос око шест часова у Малован на Купрешкој заравни. Одмах су почели палити куће у селу и убијати невине људе. Петнаест мјештана, углавном старијег доба, било је уморено, а исто толико и заробљено. У нападу на Горњи и Доњи Малован, мјеста која су од Купреса удаљена десетак километара, учествовале су 101. загребачка и 106. осјечка бригада Збора народне гарде, затим студентска јединица “Краљ Томислав”, специјална

Дужност првог предсједника повјерена Милану Бабићу. Нова држава са око 300.000 становника има своју заставу, српску тробојку и химну “Боже правде” 19. децембар 1991. У Книну никада до сада већа свечаност. Чини ми се да се народ није радовао више ни када је у овом граду формирана Српска демократска странка. Данас је наиме Скупштина Српске аутономне области Крајину прогласила републиком. Изабрано је и њено руководство, а као што се и очекивало, дужност првог предсједника повјерена је Милану Бабићу. Нова држава са око 300.000 становника има своју заставу, српску тробојку и химну “Боже правде”. Долазећи на свечану сједницу, у дворишту иза зграде книнске скупштине видио сам и табле на којима је

Да није било издаје Перковића коју су организовали Бољковац и Манолић, усташки покрет не би успео у пакленој идеји да се Југославија разбије крвавим ратом и вероватно не би било овакве Хрватске каква је данас Под притиском вишедеценијске проусташке пропаганде, Хрвати су стекли сасвим погрешну слику о томе које су личности најзаслужније за разбијање Југославије и стварање нове независне Хрватске. Славе ратне злочинце и надригенерале, који у ствари не би могли ништа учинити да им неко претходно није створио услове за злочиначко војно деловање. СЕЦЕСИЈА ТАЈНИХ СЛУЖБИ Платформу за вођење рата поставиле су важне личности левог крила ХДЗ које је предводио Фрањо Туђман, што никада не би могла усташка емиграција

Брко, љекар и велики Гишкин пријатељ, појаснио је да је погинуо недалеко од гробља Јасиковац код Госпића. Пошли су, вели брко, да деблокирају касарну… Гишка је у тој акцији погођен са три хица… Онај у леђа био је смртоносан 27. август 1991. Книн. Пробудио сам се и крећем на кафе-брифинг доље у „Премијер“. Ту се сваког јутра окупљају сви новинари који су овдје дошли са стране. Ту се кују планови и одређују локације које би, за новинаре, тога дана, могле бити интересантне. Пролазим поред оне зграде од синоћ. Видим оних двадесетак заробљених „зенги“ како чисте парк… Живи су, хвала Богу… Кажу да ће данас на размјену… Наводно код Пакова села.

Чуда ли нашег, мили Боже. Тенкови на Плитвицама окренули цијеви и према једној и према другој страни. Тамо према зенгама и овамо према мартићевцима 31. март 1991. У данашњем оружаном сукобу специјалног одреда хрватске полиције и припадника Милиције Крајине, до којег је дошло на Плитвицама, погинуо је Србин Рајко Вукадиновић. Хрватски полицајци потиснули су интервентну јединицу Милана Мартића, након чега су неутралну, односно зону раздвајања двије стране, почеле контролисати јединице Југословенске народне армије. Тек што су се припадници интервентне јединице крајинске полиције вратили са задатка у Книн, разговарао сам са Миланом Атлијом, родом из Мокрог поља код Книна: „Ништа им више не треба вјеровати… Живота са усташама никада није било,