Када су их одвели, Миленко Ђапа имао је 40, а Васо Јелић 20 година више. Заједничка им је била националности због које су се тада губиле главе. Истина о њиховим судбинама испливала је на обалама Саве. Никад нећу заборавити љето када сам изгубила вољенога сина – каже Деса Ђапа, чији је син Миленко убијен 1991. у Сиску, у доби од 40 година. Кобног 22. аугуста Миленко Ђапа (1951) вратио се у Сисак, након неколико дана одмора у Ванићима код Двора, камо је одвезао жену Евицу и кћи Мирјану. Идућег му је дана почињала радна смјена у Рафинерији, па је дошао мајци на вечеру. – Око 21.30 позвонио је први сусјед,

Народ коjи jе постао мањина Срби су, све до 1990. године, када су насилно избачени из устава били конститутивни народ Републике Хрватске. Али, на то су данас, изгледа сви заборавили, а зарад „добросуседских односа“ многи догађаји из прошлости опет су гурнути под тепих. Када је у београдском предграђу Бусије, недавно обележено 20 година од оснивања САО Крајина готово да није било ни једног медија у Србији који је нашао за сходно да то обележи. Није било ни натписа, или фељтона који би подсетио на тај, али и остале догађаје који су претходили распаду Југославије. Бојажљиво је ( уз понеку критику ) забележена и инцијатива  избеглица из Хрватске, упућена Бриселу да