Лика Архиве - Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Веритас: У етнички очишћеним српским подвелебитским селима сада извршен и екоцид

10. септембар 2026.

Документационо-информативни центар “Веритас” упозорио је да је трагична судбина три српска подвелебитска села – Дивосело, Читлук и Почитељ, која су етнички очишћена и уништена у хрватској акцији “Медачки џеп” у рату, добила свој стравичан и срамотан наставак у миру, када је извршен екоцид, одлагањем опасног отпада. – Позивамо јавност, еколошка удружења и међународне институције да не жмуре пред овом мирнодопском трагедијом. Санација затрованог земљишта у Дивоселу није само еколошко питање, већ и питање елементарног поштовања према жртвама које су на тој земљи страдале – истичу из Центра “Веритас”. “Веритас” оцјењује да је историјски и људски парадокс потпун и застрашујући, јер је простор са којег је српско становништво прије више од

Ђурђица Драгаш: Не питајте колико нас има

6. септембар 2026.

Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. Питате колико нас има…Има нас више него вас!!! Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди. Иза нас осташе пуста села, изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету, ветру што вам милује лице.У свакој смо капи мирисне кише, у пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у

Сведоци велебитских магли: где су кости Боже Латиновића

29. јул 2026.

Након објављивања колумне „Дигитално признање с Велебита: где су кости Боже Латиновића”, у којој сам отворио болно питање судбине несталог крајишког борца, телефонске линије и електронска пошта „Веритаса” усијале су се у истом дану. Пише: Саво Штрбац Реакције које су стигле не само да допуњују причу о трагедији породице Латиновић, већ склапају запањујући, готово филмски заснован мозаик о људским судбинама растргнутим између војничке лојалности, породице и идеологије. Први глас стигао је из Пирота. Драгослав Лешић (82), верни читалац „Политике”, осетио је моралну дужност да посведочи о човеку са видео-снимака о којем сам писао – бригадиру Хрватске војске Илији Винцетићу. Испоставиће се да историја не познаје једноставне линије разграничења и да

Ђурђица Драгаш: Ниџо, Велебит те памти, сигурна сам

9. јул 2026.

Драги Ниџо, била сам ти скоро у Смиљану. Било је плаво небо, без облачка. Онако прозрачно и широко како само личко може да буде. Сећаш се сигурно тог неба… сви га са собом по свету носимо. Косила се трава и таласало жито. Мирисало је баш онако како памтиш. Знаш кад личка земља дише…. Зеленио се Велебит плавичасто. Тежак и моћан. Савршен и страшан. Велебит којег у крви и костима носимо, планина што нарасте и отежа од крви наше и костију по утроби његовој расутих. Памти старина све наше тајне, памти и ћути. Како ли је њему Ниџо мој?! Боле ли га ране наше ил’ му живот и смрт дођу на

Дигитално признање с Велебита: Где су кости Боже Латиновића?

7. јул 2026.

Када сам крајем марта прошле године на страницама „Политике” објавио текст под насловом „Злочин на Туловим гредама”, намера ми је била да од заборава отргнем један од најсуровијих, а јавности најмање познатих догађаја из децембра ратне 1991. године и да одговорим постоји ли узрочно-последична веза тог догађаја са убиством старијег Луке Модрића (деде познатог хрватског фудбалера истог имена), које је уследило три дана касније. Пише: Саво Штрбац На тај први текст надовезао се и други, „Поново о злочину на Туловим гредама”. У првом сам изнео аутентична сведочанства преживелих учесника са српске стране, као и прецизна имена погинулих и несталих припадника ЈНА и Територијалне одбране из Грачаца, а у другом доказе

Ђурђица Драгаш: ЗАВЕТ

3. јул 2026.

Можеш ме газити, нићи ћу опет као трава у пролеће, као цвет после кише. Име ми газиш,крст скрнавиш.Децу ми преклану коровом коровиш. Несоју, јаде… Кућу ми раскриваш,ливаду трњем зацрниш.У јами моје поново затиреш.Са камена име ми бришеш. Несоју, јаде… И божуре ми чизмом газиш.По пољу крваве трагове остављаш.Песму ми браниш,молитву поганиш. Несоју, јаде… Болим те жива,с песмом на уснама.Болим те жива,с миром у срцу,са свећом у рукама. Жари ти очи погане моја хаљина бела.Горе ти дланови крви жељни.Прогони те светло из јаме,мирис земље коју си чемером напојио. Несоју, јаде…. Можеш ме газити,нићи ћу опет.Као трава у пролеће,као цвет после кише.Можеш ми кућу рушити,градићу је опет.Гнездо ћу свити међ’ облацима,у крошњама,са

Ђурђица Драгаш: Пустило нас је наше Дивосело да се пронађемо, дотакнемо и радујемо плачући

18. јун 2026.

Спавајте мирно, рођени моји!!! Пронашла сам вас, рођени моји, под зеленим покровом, међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију. Водило ме срце, рањено и жељно. Водила ме крв ваша што тече мојим венама. Дозивали сте ме, знали сте да вас тражим, у мраку дивосељачком, у муци нашој заједничкој. Знам да сте ми се радовали! Радовала сам се и ја вама! Осетили сте моју руку на вашем хладном узглављу, мој дрхтави пољубац, моје сузе на црној, крвавој земљи дивосељачкој. Смиривали сте моје лудо срце, брисали тугу, радовали се мом животу. Тешили сте ме из своје мрачне, самотне постеље. Препознали сте мој осмех, ватру у очима и белег на левом

Ђурђица Драгаш: Мирисало је Дивосело на јутарњу росу, на јабуке и покошену траву

15. јун 2026.

Силно се намучих пре пар дана покушавајући да, на Гугл мапи, пронађем, бар приближно, место где је некад била наша породична кућа у Дивоселу. Kажем место зато што од куће, после неколико напада хрватске војске почетком 90-их, није остао ни “камен на камену”. Kад у претраживач упишете Дивосело, једино што добијете као резултат је велика зелена пустош. Нема кућа, нема пута, нема ораница… Само зелено “море” које гута све пред собом. Тражила сам, увећавала, покушавала да пронађем неки траг живота према којем би се оријентисала… После много муке, успела сам (бар тако мислим) да некако лоцирам парче зеленог прекривача испод којег би требало да су остаци наше куће. Успут сам

Веритас: У Хрватској ухапшен Србин из Ваљева

14. јун 2026.

Миловану Перићу одређен истражни затвор у Ријеци, где је негирао оптужбе које му се стављају на терет Србин Милован Перић (72) из Ваљева ухапшен је на граничном прелазу Товарник приликом уласка из Србије у Хрватску због сумње да је починио ратни злочин, саопштио је Документационо-информациони центар „Веритас“, који је овај случај оценио као наставак „традиционалног лова на Крајишнике“. Перић је ухапшен у четвртак, а из „Веритаса“ наводе да се оваква хапшења често дешавају на почетку туристичке сезоне, чиме се, како тврде, Србима шаље порука да нису добродошли у завичај из којег су избегли током рата. Према подацима ове организације, Перић је током хрватске војне акције „Олуја“ у августу 1995. године

Плитвички КРВАВИ УСКРС: Дан који је означио почетак рата у Хрватској

31. март 2026.

На данашњи дан 1991. године, у Националном парку Плитвичка језера, сукобили су се хрватски специјалци и крајишки Срби, што се сматра првим оружаним инцидентом у рату у Хрватској. Конфликт, познат као “крвави Ускрс”, избио је док су православни верници славили Цвети, а католици Ускрс, и однео је прве жртве на обе стране – Јосипа Јовића и Рајка Вукадиновића – најављујући почетак дугог и крвавог сукоба. – У фебруару 1991. године Хрватска доноси одлуке о неважењу савезних закона на њеној територији и о раздруживању од СФРЈ, а након тога и Српска аутономна област (САО) Крајина доноси “Резолуцију о раздруживању од РХ”. Половином марта исте године, ЈНА тражи од Председништва СФРЈ да

ПОЕЗИЈОМ ЧУВА СЕЋАЊЕ НА СТРАДАЛЕ:Ђурђица Драгаш Вуковљак, објавила прву књигу песама (ФОТО)

3. март 2026.

Судбину страдалих у Другом светском рату, у којем је њена породица у у Дивоселу готово затрта, Ђурђица Драгаш Вуковљак (52), из Београда, родом из личког градића Госпића, претаче у песме, и тако од заборава чува сећање на своје претке, али и на друга стратишта у којима су страдали Срби, као и за време рата деведесетих. Емотивни сусрети са родном Ликом, Велебитом, Дивоселом, Јадовном и осталим стратиштима , неописивом снагом је „повежу“ са свим жртвама, а емоције се „слажу“ једна на другу. Када се осећању слегну, и дође „тај тренутак“, речи навиру попут бујице и настају њене песме, пуне сете и туге, посвећене родној Лици. Мада пише још од основношколских дана,

Ко су и чији су нестали из Књиге несталих

25. новембар 2025.

И у овом “студеном” новембру 2025. од хрватских званичника небројено пута се чуло да Хрватска трага још за 1.740 несталих и смртно страдалих с непознатим местом укопа из домовинског рата, како у тој држави службено зову грађански рат 1991 – 1995. Пише: Саво Штрбац Директорка хрватске Управе за заточене и нестале Ана Филко у интервјуу за “Национал” од 15. новембра 2025, као највећу препреку бржем и ефикаснијем решавању проблема несталих наводи недостатак веродостојних информација о могућим местима укопа посмртних остатака, уз објашњење и поруку: “Све је мање сведока, а дeо кључне документације налази се у архивима Републике Србије, која не отвара архиве нити доставља податке о премештањима посмртних остатака. Такав

Ђурђица Драгаш: ЛИЧКА ТОРБА

17. октобар 2025.

У торбу стаде комад крува и слутња црна, од чоје црња. Ткале су је руке младе. Нити сунца у њу сплеле. Црвеном оживеле, зеленом окадиле. Ткале су је руке девојачке. У ресе јој песму скриле. Црвеном се ружом радовале, жутим класјем к небу виле. Изаткале руке младе, торба личку, наду девојачку. У мираз је из куће понеле. Накићену, опевану, сузом испраћену. Замирисала торба на јабуку зрелу. На дечје руке и косу плаву. Руже се црвене животу радовале, зелена трава табане миловала. Расла је торба к’о кућа пуна. Житом се китила, Ињем соколила. Потоком бистрим умивала. Ал’ свану јутро несвануло. Разли се мрак по земљи личкој. У торбу стаде комад крува

Ђурђица Драгаш: Повратак кући

9. октобар 2025.

Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Сама сам…. Слушам птице… Питају ме где сам била до сад… Ћутим… Пружам руке ка небу, чини ми се да додирујем ивице облака.. Осећам њихову паперјасту мрежу под прстима. Смеше ми се, нестални, нежни, далеки.. Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Корачам кроз дивље траве, купине ми се пењу уз ноге… Милујем њихово трње… Неболно је, као да само жели да му будем близу, да осети људску кожу, топлоту, ритам мог срца .. Пита ме где сам била до сад… Плачем.… Чујем чекрк са бунара… Трчим…жељна, срећна, опијена.. Чека ме канта пуна воде… Не размишљам, не питам…пијем, гасим

Завјера хрватских комуниста против Срба у Лици

15. септембар 2025.

Српски народ у Лици, доживио jе велику трагедиjу за вриjеме крвавих похода усташких банди утоку рата. Можда би та трагедиjа била умањена да се хрватски комунисти нису умjешали у српске редове и у српски покрет отпора против Независне Државе Хрватске. Хрватски комунисти су чинили све да се таj покрет разбиjе и да се Срби разjедине. Како jе могло то да се догоди? Како то да jе личка трагедиjа постала jош већа и то у вриjеме кад су српски краjеви били ослобођени од усташа? О томе постоjе многи документи коjи све обjашњаваjу и они ће овдjе бити обнародовани. Ако jе послиjератна хрватска историjографиjа скривала усташке злочине, на другоj страни се потрудила