Autobus koji je prevozio Srbe na liniji Goraždevac – Beograd kamenovala je danas grupa mlađih lica u albanskom selu Padalište u opštini Srbica, rekao je Srni predsjednik Privremenog vijeća opštine Peć Miloš Dimitrijević. „Povređenih nije bilo, ali je pričinjena materijalna šteta na autobusu“, rekao je Dimitrijević. On je naveo da ovo nije prvi put da bude kamenovan autobus sa Srbima i to uglavnom na dionici puta u blizini sela Rudnik i Padalište u opštini Srbica. „Kamenovanje autobusa prijavljeno je policiji koja je izvršila uviđaj i pokrenula istragu“, dodao je Dimitrijević.   Radio Televizija Republike Srpske  

KOSOVSKI MUČENIK Šiptarski teroristi nabili ga na kolac 1. maja 1985. Istina skrivana 15 godina. „Glas“ prvi objavljuje celovit „film događanja“ o Đorđu Martinoviću, kad je postao poznat svetskoj javnosti, prva informacija objavljena je 4. maja 1985. godine, u „Politici“. Glasila je: „Službenik Doma JNA u Gnjilanu, Đorđe Martinović, nabijen je na kolac 1. maja na svojoj njivi Jaruga, dva kilometra od Gnjilana. Ovo zlodelo izvršili su šiptarski teroristi“. Ta vest pukla je kao grom iz vedra neba u tada uzavreloj kosovskoj i jugoslovenskoj stvarnosti. Danas može slobodno da se kaže, ona je bila inicijalna kapisla za mnoga potonja zbivanja na Kosmetu i u Jugoslaviji pa, na neki način, i

U nedelju, 20. marta 2016. godine, u bioskopu „Metropol Kino“ u Inzbruku uspešno je u organizaciji Srpske pravoslavne omladine Inzbruk – SPOJI održana Austrijska premijera dokumentarnog filma „Vi idite, ja neću!“ čiji je reditelj Hadži-Aleksandar Đurović. Austrijska premijera dokumentarca „Vi idite, ja neću!“ organizovana je povodom 12-godišnjice martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji koji se dogodio 2004. godine, sa ciljem ne da se mi kao srpski narod ponovo stavljamo u ulogu žrtve, već da gostima večeri prikažemo jedno novo svedočenje o stradanju srpskog naroda na Kosmetu i da se setimo svih nevinih stradalih u pogromu, ali i da se kroz prihod od prodaje karata i dobrovoljne donacije pomogne projekat kupovine

Argumentima se ne može braniti teza da je masovni napad na Srbe, njihovu imovinu i svetinje spontani događaj Istorija srpskog naroda na Kosovu i Metohiji jeste istorija hrabrosti, viteštva i duhovnosti, ali i istorija patnje i seoba. U kontekstu srpsko-albanskih odnosa i demografskog balansa na tom delu naše teritorije najdramatičniji je bio 20. vek, u kojem su Srbi, nasilnom promenom etničke strukture, od naroda koji je početkom tog veka činio gotovo polovinu stanovništva, svedeni na istorijski minimum. Ako pogledamo dalje u istoriju, situacija izgleda još tragičnije. U turskom defteru iz 1485. godine, u nahijama koje čine današnje Kosovo i Metohiju, slovenska imena su trideset sedam puta brojnija od albanskih, dok

U beogradskoj Crkvi Svetog Marka služen je parastos žrtvama albanskog pogroma nad Srbima koji se dogodio na Kosovu i Metohiji 17. marta 2004. godine. Parastos, koji su služili sveštenici Crkve Svetog Marka, organizovalo je Udruženje Srba sa Kosova i Metohije. Potpredsjednik Udruženja Dragoslav Lazić rekao je da se parastosom odaje pošta stradalim i protjeranim Srbima sa Kosmeta, te podsjeća na činjenicu da strani moćnici i vlasti u Prištini i dalje nastoje da dešavanja iz 2004. godine gurnu u zaborav. „Na ovaj način želimo da podsetimo demokratski svijet da se 17. marta 2004. godine u srcu Evrope desilo etnički motivisano nasilje koje je imalo za cilj da sa Kosova i Metohije

Mučan je mart za sve Srbe. A za one na Kosovu i Metohiji pogotovo. Ako belosvetskim moćnicima suze naviru samo zbog suzavca u kosovskoj skupštini, naša dužnost je da se, bar na ovaj tužni dan, ogrejemo oko sveća Tomislava Baljoševića iz Orahovca i njegovog sina Sašu ubili su dva puta. Prvo su ih teroristi OVK u leto 1998. oteli i masakrirali, a pre neki dan njihove „komšije“ Albanci pucali su im u korene – do temelja su spalili njihovu porodičnu kuću. Mučan je mart za sve Srbe. A za one na Kosovu i Metohiji pogotovo. Onaj sedamnaesti 2004. pamtiće po zlu dok god dišu. Štipa ih dim sa razbuktanih krovova,

Imanje Branke Milosavljević (81) iz kosmetskog sela Gojbulja odoleva provokacijama obesnih komšija. Po svaku cenu hoće da otmu mineralnu vodu sa njene dedovine. Ne želim da prodam imanje i zato Albanci više ne biraju sredstva kako bi me zaplašili i primorali da odem odavde. Sinovi me zovu da idem kod njih, ali ja želim da ostanem ovde, na svom kućnom pragu. Ovim rečima dočekuje nas Branka Milosavljević (81), u dvorištu porodične kuće u kosmetskom selu Gojbulja, opština Vučitrn. Ova hrabra žena već dugo smeta Albancima, ali ne želi da napusti svoj posed, kog, po rečima predsednika mesnog odbora ovog sela Bratislava Kostića, žele da se dokopaju Albanci zbog geografskog položaja,

Zlatibora Trajkovića, supruga Radmile Trajković, 17. marta 2004. Albanci spalili u Kosovu Polju. U dvodnevnom nasilju porušeno i zapaljeno više od 800 srpskih kuća, devet škola, 35 crkava i manastira, među kojima i 18 spomenika kulture TOG prokletog 17. marta kao da je neko zlo lebdelo u vazduhu. Mi Srbi koji smo ostali u Kosovu Polju, nažalost, nismo ni slutili koliko će taj dan biti koban za sve, a pogotovu za moju porodicu. Ovim rečima Radmila Trajković (70), čijeg su supruga Zlatibora (62) Albanci spalili u Kosovu Polju, počinje priču o događaju koji, kako kaže, neće moći da zaboravi sve dok je živa. O događaju o kojem razmišlja svakog dana,

Sa spiska nestalih u poslednjih više od decenije i po niko nije nađen živ, dok su pronađeni zemni ostaci 363 žrtve srpske nacionalnosti, koji su predati porodicama Porodice 540 nestalih Srba na Kosovu i Metohiji punih 16 godina ne znaju šta se desilo sa njihovim bližnjima, a isto toliko traje i njihova potraga za nestalim roditeljima, decom, braćom, sestrama… – I dalje tragamo za našim najmilijima, ali rezultati su veoma slabi. Njihove sudbine ne možemo saznati bez učešća međunarodne misije i albanskih institucija, ali iako smo više puta razgovarali sa Euleksom, niko nije bio procesuiran niti je odgovarao za zločine počinjene krajem devedesetih godina – kaže za „Politiku” Verica Tomanović,