Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Čemerni dani zaboravljenih Srba

Datum objave: utorak, 8 marta, 2016
Objavljeno u Kosovo
Veličina slova: A- A+

Osmoro izbeglih i raseljenih, prepušteni sami sebi u nekadašnjem kolektivnom centru u školi „Branko Radičević” u Kosovskoj Mitrovici, čekaju bolje sutra

Rosanda Kostić i Ljubomir Eraković (Foto Zoran Vlašković)
Rosanda Kostić i Ljubomir Eraković
(Foto Zoran Vlašković)

Ko­sov­ska Mi­tro­vi­ca – Ne­ka­da­šnja zgra­da jed­ne od elit­nih ško­la u se­ver­noj Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci, biv­ša osmo­let­ka „Bran­ko Ra­di­če­vić”, ko­ja je iz­ne­dri­la vo­de­će lju­de ovog kra­ja, već go­di­na­ma je ru­i­ni­ra­na da­ma, u ko­joj svo­je iz­be­glič­ke i ra­se­lje­nič­ke da­ne sa­da ži­vi osmo­ro Sr­ba. Mno­gi su iz ovog ko­lek­tiv­nog cen­tra oti­šli, a ovi ko­ji bro­je tu­rob­ne ne­volj­nič­ke no­ći, po se­ća­nju pre­bi­ra­ju na­let „Olu­je” i brek­ta­nje ten­ko­va srp­ske voj­ske ju­na 1999. go­di­ne ka­da su za nji­ma, s la­kim za­ve­žlja­jem, kre­nu­li put ne­iz­ve­sno­sti.

No­žem da se­češ dim od „sme­de­rev­ca” u so­bi Kru­ne (62) i Dra­ga­na Ko­sti­ća, maj­ke i si­na, ko­ji su u ne­ka­da­šnjoj uči­o­ni­ci pu­nih 15 le­ta. „Vra­ća dim, ve­tar se ne­ki na­duo”, kao da se iz­vi­nja­va Kru­na i na­vrat-na­nos pra­vi pro­ma­ju, dok škri­pe sa­tru­la vra­ta. Pro­ma­je ima svu­da, na oba spra­ta ško­le bez pro­zo­ra ko­ju je na­gri­zao zub vre­me­na, ali i ne­bri­ga onih ko­ji su se dav­no na nju na­me­ra­či­li. Ču­je se, ka­pa­ri­sao je Pri­štin­ski uni­ver­zi­tet.

Pro­zo­ri raz­bi­je­ni, po­lu­pa­ni što od ve­tra, što, ka­ko re­ko­še, ka­me­ni­ca­ma ko­ji­ma je ga­đa­ju „obe­sna de­ca”. „Sin i ja pod­no­si­li smo zah­te­ve za stan, al’ uvek nas ne­ko pre­tek­ne. Bo­le­sna sam, kr­pi­mo za le­ko­ve i ne­što osnov­no što nam tre­ba. Ovo je te­žač­ki ži­vot”, skru­še­no, kao za se­be, pri­ča Kru­na, ne­ka­da­šnja rad­ni­ca ško­le u Pr­vom Tu­ne­lu, ne­ka­da ru­dar­skom na­se­lju na de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce, gde se ku­ći­la s po­koj­nim mu­žem.

Rat im je sve od­neo. „Ode sve u tre­nu. Pla­čem ta­ko no­ću, al’ i su­ze pre­sa­hle”, kroz je­caj go­vo­ri Kru­na, za­gle­da­na kroz raz­bi­jen pro­zor, je­dan od mno­gih, kroz ko­je su ne­ka­da, do ra­ta, pro­vi­ri­va­le ne­mir­ne deč­je gla­ve. Te­ška pri­ča ide u bes­kraj. Ču­je­mo, hra­ne se u na­rod­noj ku­hi­nji, vo­du ima­ju sa­mo na pr­vom spra­tu, veš Kru­na pe­re na ru­ke. Veš ko­ji se su­ši tu, u toj jed­noj so­bi, ko­ja je i ku­hi­nja, i dnev­na, i go­stin­ska, i spa­va­ća. Gde je pla­fon crn, kao i zi­do­vi, cr­ni i mrač­ni od di­ma i si­ro­ti­nje. Na sto­lu ko zna ka­da­šnja mu­še­ma, iz­gu­blje­nih bo­ja i ša­ra. Če­ka­ju stan, pre­da­va­li „pet pu­ta zah­te­ve op­šti­ni i Be­o­gra­du”. Dra­gan ra­di kao nad­ni­čar, ne bi­ra po­slo­ve. Bi­star mo­mak, otre­sit, al’ ga be­da pri­ti­sla. U „Trep­či” pri­ma mi­ni­ma­lac, Kru­na po­ro­dič­nu pen­zi­ju.

Škljo­ca­nje ka­tan­ca, za­klju­ča­va­ju so­bu. Ide­mo da­lje, dok pro­ma­ja ši­ba, hod­ni­kom za­tr­pa­nim cr­nim ke­sa­ma, sa sme­tli­šta po­ku­plje­nim du­še­ci­ma, ba­če­nim kre­vet­skim fe­de­ri­ma, iz kon­tej­ne­ra po­ku­plje­nim džem­pe­ri­ma, pan­ta­lo­na­ma, is­kr­za­nim ka­i­še­vi­ma… zgu­žva­nim kon­zer­va­ma ko­ka-ko­le, pla­stič­nim fla­ša­ma… Pra­va ma­la de­po­ni­ja Lju­bo­mi­ra Era­ko­vi­ća (70) iz se­la Bra­ti­škov­ci u Hr­vat­skoj. Vi­di se, bio kr­šan Kra­ji­šnik, al’ be­da ga ubi­la. „Ja ni­sam Lju­bo, ja sam Lju­bo­mir”, od­bru­si Kra­ji­šnik, za­ra­stao u bra­du, s iz­an­đa­lom ka­pom, ko zna či­jom, is­ce­pa­nom jak­nom dva bro­ja ve­ćom, u ma­snim pan­ta­lo­na­ma i „zi­nu­lim” pa­ti­ka­ma. „Do­bro, Lju­bo­mi­re, šta će ti ovaj lom?”, uozbi­lji­smo se i mi. „Tre­ba mi, od to­ga ži­vim. Le­po mi be­še u Banj­skoj, al’ ka­ko sam ov­de doš’o, osta­doh bez so­ci­ja­le, ne­mam ni­šta. Evo, imam ovo ku­če, na­še je, za­jed­nič­ko. Ne mo­že ni­ko da uđe, a da ono ne na­ja­vi”, otvo­ri se Lju­bo­mir, dok se „kuć­ni lju­bi­mac” po ime­nu La­ki, mo­ta oko no­gu.

Ka­zu­je, da je sam na sve­tu, a iz­be­gao je pod na­le­tom Zen­gi, pre vi­še od dve de­ce­ni­je. Ču­je­mo, do­vla­či kao kr­ti­ca sve če­ga se iz kon­tej­ne­ra do­če­pa. I hra­ni se onim što u kon­tej­ne­ri­ma na­đe! Ret­ko ode na na­rod­ni ka­zan. „Pu­šiš li, Lju­bo­mi­re?” „Si­ro­ti­nja ne pu­ši. Kad ti ži­vot omr­zne, on­da si ova­kav, kao ja”, opet u da­hu iz­go­vo­ri Kra­ji­šnik, dok mu su­ze za­ma­gli­še mu­tan po­gled. Pro­bi­ja­mo se kroz nje­go­vu „imo­vi­nu”, ko­ju s vre­me­na na vre­me po­ku­pe rad­ni­ci ko­mu­nal­ne slu­žbe. Ali on ne bre­nu­je ni­kog, na­sta­vlja po sta­rom. Da ni­je tu, u ovom lo­mu gde ga na­đo­smo, da je čist i umi­ven, sva je pri­li­ka, mo­gao bi ja­snim re­zo­nom da se no­si s uče­nim lju­di­ma. Upe­ča­tljiv lik, ka­kve sa­mo Do­sto­jev­ski ima! I on če­ka „bo­lji sme­štaj”, če­ka da se smi­lu­ju oni ko­ji su za­bo­ra­vi­li na sud­bi­nu iz­be­glih i ra­se­lje­nih.

Pre­ko no­gu nam pre­le­te pa­cov! Ima ih po ce­loj zgra­di. Za­ta­ji­li, iz­gle­da, ov­de svi: nad­le­žni i sko­ro sve slu­žbe, ali i lju­di do­bre vo­lje. A bi­će, za­ta­jio i bog! Po­no­vo se ču­je škljo­ca­nje ka­tan­ca. Kao kroz bun­ker, ide­mo kroz „uči­o­ni­cu”, odav­no so­bu Ro­san­de Ro­se Ko­stić, za­šle u de­ve­tu de­ce­ni­ju. Kroz je­dan pro­zor­čić pro­bi­ja se zra­čak sun­ca i – va­zdu­ha. Za­di­mio špo­ret, a svud oko­lo raz­ba­ca­ne le­tvi­ce ko­je Ro­sa za­la­že. Po­gr­blje­na do po­da, ne vi­di, „še­ćer je ubio”. Ro­dom je iz Do­njeg Kr­nji­na, a iz­be­gla iz ju­žnog de­la, gde je ima­la stan. Muž joj odav­no umro, ka­že. „Imam bra­ta, sna­ju i nji­ho­vu de­cu. Bo­le­sna sam, evo i ne­ki cr­ve­ni ve­tar me na­pao”, je­dva čuj­no go­vo­ri Ro­sa, dok za­vr­će ča­ra­pu da po­ka­že bo­lest.

Za­klju­ča­na je stal­no. Pro­šle go­di­ne upa­li su joj lo­po­vi. „Ne vi­dim, de­te. Tre­ba­ju mi le­ko­vi za še­ćer. Bi­li le­ka­ri, al’ mi sa­mo pri­ti­sak iz­me­ri­li”, go­vo­ri je­dva ra­zu­mlji­vo, u so­bi pu­noj di­ma i na­ba­ca­nih ke­sa, gde se kre­vet i ne na­zi­re. Pa­u­či­na vi­si na sve stra­ne. „Aman, k’o bo­ga te mo­lim, pi­ši da mi da­ju ne­ku so­bu. I pi­ši da mi tre­ba le­kar”, is­pra­ća nas Ro­san­da Ko­stić, ko­joj svi u zgra­di, ko­li­ko mo­gu, po­ma­žu. Do­no­se joj vo­du, hra­nu, ope­ru joj veš. Ne­ma, ka­že, le­ko­va, a po­treb­ne su joj i na­o­ča­re. A Dom zdra­vlja, le­ka­ri i me­di­cin­sko oso­blje, na sa­mo ne­ko­li­ko ko­ra­ka od ove do po­da po­gr­blje­ne že­ne, vi­še glad­ne no si­te.

Na pr­vom spra­tu, do ko­jeg si­la­zi­mo okr­nje­nim ste­pe­ni­štem, Bi­ser­ka Ma­šić (59), ta­ko­đe bo­le­sna. Sa­ma je u so­bi, de­cu joj Cen­tar za so­ci­jal­ni rad „dao u Ne­go­tin”. „Odem kad imam pa­ra. Do­bra su mi de­ca, do­bro uče. Kad do­bi­jem stan, vra­ti­ću ih. Uze­še mi de­cu kad do­đoh u ovu pu­stu ško­lu.” Is­pu­ca­lom ru­kom bri­še su­ze, dok joj u dru­goj do­go­re­va ci­ga­re­ta. Le­ko­ve pla­ća od so­ci­ja­le ko­ju pri­ma.

U jed­noj od pro­sto­ri­ja su i Bog­dan (64) i Bo­ja­na (65) Živ­ko­vić. Ured­na so­ba, ali tam­na, tmur­na, kao i sva­ka u ovoj ško­li u sr­cu Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce. Ža­li se Bog­dan, že­na mu je „psi­hič­ki bo­le­sna”. I ćer­ka, ko­ja je na „ner­vnom”. A ovih da­na tre­ba da „vra­ti i ćer­ku ko­joj ne va­lja u bra­ku”. Na­po­lju ugre­ja­lo, ču­je se smeh iz obli­žnjih ka­fi­ća i stu­dent­skih do­mo­va, uz sam ko­lek­tiv­ni cen­tar. Po­zva­smo op­šti­na­re. Re­ko­še, br­zo će iz­me­sti­ti dve po­ro­di­ce. Ta­ko obe­ća Alek­san­dar Spi­rić, pred­sed­nik Pri­vre­me­nog or­ga­na Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce. A za osta­le – „tra­ži­će re­še­nje”. Po­sle ču­je­mo, dan po na­šem obi­la­sku, de­se­to­ro „slu­žbe­ni­ka” po­se­ti­lo ško­lu „Bran­ko Ra­di­če­vić”!

Autor: Biljana Radomirović

Izvor: POLITIKA

 

Vezane vijesti:

Prognani u “Oluji” osuđeni na večnu nepravdu

Nastavak pomoći izbeglicama iz BIH i Hrvatske

Krajišnici u Krnjači: Rane duboke, nada jedva tinja

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top