Усменом предању каже да су моjи преци  у Воjну Краjину прешли из Србиjе,а  тачниjе из околине Кусатка. Писаних сведочанстава,на жалост, о томе немам. На почетку желим да укажем да догађаjе из повести треба писати jер велика jе важност писане речи. Писана реч оставља ожиљак на папиру баш као што су догађаjи из пролећа 1941. године оставили ожиљак на души нас Дражића-потомака Вукашинових. Због тога и jа,ето,пишем ову повест о њему-да остави траг и да jе не поjеде мрак заборава. Моj прадеда Вукашин В.  Дражић рођен jе 1900. године у Чемерници у тадашњоj Држави Цара и Краља,Аустро-угарскоj монархиjи. Био jе прво мушко дете  коjе jе остало у животу (први син Васа

Ћирилица | English Na područje nekadašnjeg ustaškog logora Slana sam prvi put došao 2006. Kao i tada 1941., i onda je na Slani pržilo sunce. Rekao bi naš narod „gori zemlja“. Ovdje nema zemlje, Slana je sami kamen. Jedini život koji se tu održava je biljka zelenih nazubljenih listova otrovnog sadržaja. Kamen na Slani je oštrih ivica. Po njemu je i obuvenom teško hodati. Još uvijek su vidljivi ostaci kamenih ustaških nastambi i stražarskih grudobrana. Zatočenici su u teško zamislivim uslovima golim rukama kamenom u kamenu gradili te objekte i cestu koja vodi „od nikuda nikud“, a koja se još uvijek dobro vidi. Noću su se smrzavali pod improvizovanim nadstrešnicama.