Моје Јадовно Архиве - Страница 3 од 4 - Јадовно 1941.

Желео бих да ово остане негде записано, зато Вам се и обраћам

15. октобар 2018.

Поштовани, Христос Воскресе! Обраћам Вам се као потомак неких од жртава логора Јадовно. У Вашем попису жртава, под бројем ID1340, стоји име Вукичевић Глиге Илија, из Драготине. Илија је мој прадеда по мајци, а његов отац се звао Глигор, тј. Глига. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 10. маја. 2016. године. Под бројем ID 1329 стоји Вукичевић Илије Бошко, из Драготине. Бошко је син мог прадеде Илије Глигора Вукичевића и рођени брат моје рођене баке. Само, његово име није било Бошко, већ Богдан. Молим Вас да, ако је могуће, исправите ово име. Нажалост, немам да Вам приложим њихове слике, све је спаљено

Дан када се Велебит тресао по други пут

2. јул 2018.

Док киша неуморно пада Јадовчани крећу ка Јадовну. Долазимо на гранични прелаз Изачић и шта друго очекивати, него претрес и контролу свих ходочасника и њихових ствари. Пише: Санда Благић Један од полицајаца претура по нашим личним стварима са хирушким рукавицама, к’о да смо губавци. Задржали су нас, само да не стигнемо на вријеме. Кад су нас добро претресли, наредили су нам да станемо километар од границе. Ни слутили нисмо да ће зауставити наш аутобус у Личком Петровом селу и извршити своју „дубинску“ контролу. Три наша ходочасника изведоше а минути се отегоше као сати. Вратише двојицу а Дану Лукајића задржаше, узеше његове ствари и рекоше нам да он неће наставити пут

Остојићи нису заборављени

7. новембар 2017.

…НЕ ПОПСТОЈИ НИШТА СКРИВЕНО ШТО НЕЋЕ ИЗАЋИ НА ВИДЈЕЛО И НЕМА ТЕ ТАЈНЕ КОЈЕ НЕЋЕ БИТИ ОТКРИВЕНА… Поштовани пријатељи из Удружења „Јадовно 1941“, Прије свега ЖЕЛИМ ДА ВАМ СЕ ЗАХВАЛИМ ШТО СТАДОСТЕ НА КРАЈ ЗАБОРАВУ СМИШЉЕНИМ, СИСТЕМАТСКИМ, ЗВЈЕРСКИМ… ЗЛОЧИНИМА КОЈИ СУ СЕ ДОГОДИЛИ У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ У КОМПЛЕКСУ УСТАШКИХ ЛОГОРА ЈАДОВНО! Ја сам Остојић (Данко) Владо из Хан Пијеска, унук Остојић Владимира – Влада (1903) из Власенице који је 28. јула 1941. године заједно са својим млађим братом Остојић Чедомиром – Чедом (1907) ухапшен од стране усташа и одведен у логор у Госпићу. Овај податак, о њиховом хапшењу и одвођењу у Госпић чуо сам од свога покојног оца

Случај Николе Рибара

25. октобар 2017.

Ако се мушкарац оцjењуjе по плећима и торзу Краљевића Марка и Мрњачевића, онда Николи Рибару у Дивоселу ниjе било равна. Исто тако предњачио jе своjим начином живота. Осредње домаћинство, без великих ограда и башти за поврће, углавног кромпир, капула и чешњак и две три гредице купуса, било jе на леђима куме Соке, његове супруге. Она jе гаjила нешто перади, двиjе кравице, прасе са посjек и неколико овчица. Да, имали су и jедног коња, кога су парили са комшиjином кобилом и утезали у кола… Кум Никола, наjближи приjатељ и комшиjа мом оцу Јови, коjи jе рано отишао ради крува да ради у Канади, био jе страствени ловац. Сjећам се његових двоцjевки.

Пише нам писмо: Мр Гојко П. Врзић

23. септембар 2017.

Зашто сам тек сада сигуран да су ми зликовци убили оца у Јадовну а не у Јасеновцу? Зато што је логор смрти Јасеновац формиран у августу 1941. године а прве жртве је примио у септембру 1941. године. Мој отац и његови сапатници, ухапшени су 6. маја 1941. године кад су усташе у Јадовну већ увелико изводиле свој злочиначки посао. Намера ми је да укажем на неке погрешне податке у попису, као и молба да се у попис уврсте и друга имена мени познатих жртава логора Јадовно. Затим да нешто кажем о томе кога, где и како су хапсили и убијали злочинци и изроди хрватског народа усташе. Тиме ћу, надам се

Пођимо на Јадовно 01. јула 2017. јер нисмо заборавили

30. јун 2017.

Удружење Јадовно 1941. осму годину за редом организује обиљежавање „Дана сјећања на Јадовно 1941.“. Са благословом Његовог Преосвештенства, Eпископа горњокарловачког г. Герасима, у суботу 01. јула 2017. поводом седамдесет и шесте годишњице од страдања, биће обиљежен „Дан сјећања на Јадовно 1941-2017.“ Без обзира што се ово стратиште данас налази ван граница Србије и Српске, сматрамо нашом дужношћу да његујемо културу сјећања на наше страдалнике, без обзира гдје су пострадали. У суботу 01. јула 2017, над Шарановом јамом на Велебиту, са почетком у 11 часова, биће служен парастос за 38.010 православних Срба, побијених у комплексу логора НДХ, Госпић – Јадовно – Паг. Након молитве упутићемо се узбрдо, око 5км до јаме

Зашто ћу поћи на Јадовно

15. јун 2017.

Требало ми је много година да схватим, да су заборављена стратишта, нова светилишта нашег народа и да се мој деда на Јадовну, као и стриц у Јасеновцу, кроз мучеништво посветио. Питали су ме зашто идем на Јадовно. Питали су ме гдје је то. Питали су ме и шта је то. Крваво стратиште на Велебиту на које је давно требало отићи, али није имао ко да ме поведе, рекох. Није имао или смио ко ни да ми каже, ни да укаже на Јадовно. Памтим само нејасну, недоречену причу из дјетињства како су деду једног дана из куће, од породичне трпезе, одвели људи у црним униформама. Тек седамдесет двије године касније, на

Cјећање на нашег оца Симу Будимира

13. јун 2017.

Нисам имала ни 9 година када jе тата одведен. Увиjек je говорио: „Ко тебе каменом, ти њега хљебом“! чега се и jа придржавам. Али, на жалост за сва његова добра дjела, завршио jе на свиреп начин. Када jе рањен на Церу, у страшним мукама од болова, у сну му се приказала Св. Петка. То jутро jе пронађен. Добио jе у Румуниjи у граду Јашир у цркви Св. Петке, плашт Св. Петке и крст са посветом а Бугарскоj мошти Кузме и Дамjана. Завjетовао се да ће подићи цркву у Подбрду код Мркоњића. Рат jе учинио да се жеља ниjе остварила и мама jе те светиње поклонила цркви у Мркоњићу гдjе се и

Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2016. - Dan sjećanja na Jadovno 1941 - 2016.

И 2016. године смо били на Јадовну

27. мај 2017.

На 75-ту годишњицу од страдања наших чланова породица, рођака и сународњака, од 01 – 02. Јула 2016, седму годину за редом, обиљежили смо „Дан сјећања на Јадовно“. Донoсимо на једном мјесту листу текстуалних и видео прилога насталих током и након нашег ходочашћа: ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ: Дан сјећања на Јадовно 1941. – 2016. Галерија фотографија са обиљежавања Дана сјећања на Јадовно 1941 – 2016. Др Борис Беговић: Како ли је било нашим прецима те 1941? Борис Беговић: Уздизање крста над Катином јамом Борис Беговић: То што радимо је због нас, а не због других Путовање у Јадовно Поездка в Ядовно Јадовно 2016: камен по камен – крстача Jadovno: Dan sjećanja na

Борис Беговић: Час правне анатомије

5. април 2017.

У четвртак, 30. марта 2017. године на Правном факултету Универзитета у Београду одржана је конференција „Правни поредак независне Државе Хрватске“ на којој су наставници тог факултета изложили реферате усредсређене на спознају елемената правног поретка НДХ. Доносимо текст уводног обраћања професора др Бориса Беговића. Пре нешто мање од десетак година, професор Иво Голдштајн са Загребачког универзитета устврдио је да Независна Држава Хрватска није биле ни независна, ни држава, хрватска. Та тврдња је заинтригирала нас неколико са Правног факултета Универзитета у Београду, нарочито тврдња да НДХ није била држава, и тако се, пре скоро три године, родила идеја о данашњој конференцији – конференцији „Правни поредак НДХ“. Циљ данашње конференције је спознаја правне

Владика горњокарловачки Г. Герасим благословио подизање Јадовничке капеле на Велебиту

25. март 2017.

Благодаримо Владико! На многаја љета! Удружење Јадовно 1941. из Бањалуке, упутило је писмо Владики горњокарловачком Г. Герасиму са молбом да благослови подизање капеле Јадовничким новомученицима код Шаранове јаме. У писму које је потписао предсједник удружења Душан Ј. Басташић, наводи се да је током обиљежавања „Дана сјећања на Јадовно 1941.“, 01. јула ове године у Храму Ваведења Пресвете Богородице у Плашком, освештан Часни крст Јадовничким новомученицима. Дан касније крст је рукама потомака жртава донешен уз саму јаму за вријеме служења парастоса за 38.000 Срба, међу којима је и 73 свештенослужитеља Српске православне цркве, побијених љета 1941. на подручју комплекса логора смрти НДХ, Госпић- Јадовно-Паг. Након тога, Часни крст је постављен на

Душан Басташић: Бесједа на очевом испраћају

14. октобар 2016.

Стари, Предвиђено је да се опростим од тебе испред удружења Јадовно 1941. Твоје и моје, наше Јадовно ја не могу да одвојим од тебе и мене, од оца и сина. Јадовно је из темеља, брутално промјенило и одредило твој овоземаљски пут. А онда и мој, и животе цијеле наше породице. Та јадовничка рана отворена љета 1941, насљеђује се, преноси се кроз генерације. Она је уткана у наш генетски код. Није се лако са њом носити. Ћутио сам је још у дјетињству, посебно у нашем Грубишном. Црни рупци, црне шамије, од суза црвене очи, од терета погнута леђа, квргави прсти бака и тетака. Веома ријетко, тихо би изустиле: Наши су оћерани.. Није

Да ли ћете Ви моћи нешто учинити да се њихове кости спасе и извуку из јаме?

4. новембар 2015.

Са моjим оцем Миланом отишли су и бачени у ту jаму истог дана и рођена браћа Миланова и то: Мирко, Никола и Дане. И они су ЧЕТИРИ РОЂЕНА брата и дан данас у тоj jами. Нико ниjе покушао да их повади из те jаме. ПИСМО: Мирко Рапаић 4. март 2011.г. 11000 Београд Србија Др. Душан Басташић Краља Алфонса XIII 49/а 78000 – Бања Лука Република Српска, БиХ Веома поштовани Др. Душане! Јучер смо разговарали у Београду у Удружењу Срба – избјеглица. Том приликом Ви сте ми дали Вашу адресу и замолили сте ме да Вам пошаљем слику мога оца Милана Рапаића кога

Мој дјед: Калинић Симе Петар 1888.–1941.

31. октобар 2015.

Рођен у Великоj Жуљевици, Нови град, Р. Српска. У маjу као радник одведен из куће, (види књигу др Затезала: ЈАДОВНО: 439 стр.) и убиjен мучки у логору Јадовно у jулу 1941. Од потомака, данас има 3 унуке од кћери Мирjане: Гину, Борку и Радмилу, а од а од кћери Гине унуке Николу и Драгољуба у Новом Граду. Прилог дао унук Лончина Никола, приликом Парастоса на Јадовну 26. jуна 2011.

My Journey to Jadovno and Pag

1. фебруар 2011.

By Dani Novak | 08.02.2010 I am currently 61years old and most of my life did not have Peace of Mind. I did not understand why until about age 40 when I realized that I am a child of Holocaust survivors. Yes. I knew it theoretically but was not connecting it to my emotional states that were very unstable. I was never admitted to a mental institution but the fears and inner turmoil was almost unbearable. I completed my PhD in pure Mathematics but as a young professor spend many hours just walking in the woods by the university where I worked. This is all past now because I was led