
КО НЕМА ГРОБА – НИЈЕ УМРО … КО НИЈЕ УМРО – НИЈЕ НИ ЖИВИО
ППрипремаjући обиљежавање деветнаесте годишњице Великог краjишког егзодуса, познатог под кодним називом “Олуjа”, поново отворих роман “Јадовничка жмижда”, аутора Душана Ђаковића, избjеглице из ике, задржаваjући се на одломку у коjем главни ликови, госпићки прота и дjечак, коjи су живи бачени у jаму, док око њих стотине недокланих жртава– дjеце, жена и стараца – jече и запомажу данима, мада и сами чекаjу час у коме ће их стићи смрт, не одустаjу од Бога, молећи се за опроштаj грехова жртава, али и крвника, коjи изнад jаме изговараjу реченицу: „Ко нема гроба – ниjе умро… ко ниjе умро – ниjе ни живио!“ Читаjући ову посљедњу реченицу кроз главу су ми пролазиле броjке и имена страдалих сународника у “бљесковима и олуjама” деведесетих али













