PLAŠKI, LIKA: Priča stara 73 godine i vreme današnje

Datum objave: sreda, 2 jula, 2014
Objavljeno u Kompleks Jadovno
Veličina slova: A- A+

Pred „zatvaranje“ prošlog broja, u četvrtak, oko 18.30, dobio sam poziv od gospodina Milorada Miloševića, iz organizacije „Jadovno“, da sa njim i sa još stotinu drugih ljudi iz Srbije i Republike Srpske, provedem tri dana na hodočašću Ličkoj Krajini i jednom od najvećih stratišta Srba u Drugom svetskom ratu, Jadovnu.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/kompleks_jadovno/plaski1.jpg

Bez trunke premišljanja, prihvatio sam poziv, obavestio ženu, direktora novina, i počeo pripreme za put. Vremena je bilo malo, jer se već sutradan, u petak u podne, ispred Hrama Svetog Save na Vračaru, kretalo put Plaškog. U Beograd smo stigli oko pola dvanaest; obavili poslednje pripreme: kupovina evra radi solventnosti kada stupimo na tlo EU, kupovina vode i nečega za pod zub, dok smo u „busu“. Nakon molitve i blagoslova sveštenika, posedali smo u autobuse i krenuli.

Red vožnje je predviđao da u Plaški dođemo malo pre 20.00 časova. Međutim, putovanje su nam produžili smernicama kako se vladati na tlu Hrvatske države, koje su nam dali carinici na vratima EU. Ničim izazvani, najučtivije su nas zamolili da napustimo prevozna sredstva, i da sa prtljagom pristupimo carinskoj kontroli. Nakon pregleda, koji se odužio, čini mi se i pregledačima, jednako kao i pregledanima, konačno smo sa auto puta, prešli na auto cestu. Razlike, sem u nazivu, nema. Izgleda da su nam nadležni ministri kod istog majstora učili zanat. Opšti je utisak da im je gledano kroz prste, kad je u pitanju praktični rad. Sa teorijom stoje mnogo bolje, posledice desetki iz demagogije osećamo jednako, bez obzira na narečje istog jezika, ko- jim se služimo. Rutinu i neprijatnu tišinu trkeljisanja po donjem vešu, košuljama, knjigama i ostalom bagažu, prekinula je jedna staklena flaša prilikom kontakta sa keramičkim pločicama carinarnice Bajakovo. Nakon konsultacije očima, i par uzdaha ženske populacije, postaje najpribraniji čuvar granica novog evropskog carstva, koji je kratko konstatovao: „Sve je u redu, prosim vas, nastavimo sa pregledom.“ Uzdah olakšanja sa naše strane. Dobro je, i u EU žive ljudi.

Konačno, nakon zadovoljavanja fetiša carinika, putovanje je moglo da se nastavi. Ulaskom u autobuse, oblaci, koji su nas pratili do granič- nog prelaza, otpočeli su simfoniju dobovanjem kišnih kapi po šasiji i šoferšajbni autobusa. Idealno vreme, za spavanje. Kakofonija glasova razgovorljivih saputnika i duhovna muzika iz zvučnika, sa navedenom kišom, san su činili prijatinijim. Stajalo se nekoliko puta, a, u kombinaciji fiziološke potrebe iprecenjivanja kapacitetnih sposobnosti bešika, dali su priliku i nama, nikotinskim zavisnicima, da „predahnemo“. Oko 20.00 časova, u vremenu naznačenom za dolazak, pojavili su se prvi znaci nervoze i počela su standardna pitanja koja se vezuju za sva putovanja od kada je sveta i veka: „Jesmo li stigli?“ i „Koliko još ima?“ Umirujući odgovor vođe puta, još sat i po, nije ulivao poverenje na poslednjem pit-stopu, negde kod Zagreba, ali šta da se radi. Naoružani strplje- njem, sedamo svi na svoja mesta, inastavljamo prema Plaškom. Najuporniji spavaju, oni manje uporni nastavljaju sa bistrenjem svetske politike i geostrateškog položaja Srbije u odnosu na ostatak sveta i regiona.

Taman kada sam dobio reč, pred nama se pojavila tabla sa natpisom naseljenog mesta – Plaški. Vreme: 21.30. Svaka čast vođi puta, dobra procena. Parkiramo se na platou, ispred osnovne škole. Pripadnici ministarstva unutrašnjih poslova nas dočekuju: Dobra večer, Dobro veče i vama. Kak’ ste putovali? Ma, super niko nas nije dir’o. Dalje nas preuzima Goran Slavnić, lokalni paroh, a ujedno i naš domaćin. On nas bratski pozdravlja, a potom vodi u zgradu Doma kulture, na promociju knjige „Jadovnička golgota“, njegovog kolege, Dragana Šućura, iz Republike Srpske, sa nameštenjem u oružanim snagama BIH. Promocija je privukla i držala pažnju prisutnih. Sat vremena je prošlo kao tren. U istoj sali je servirana i večera, za nas koji smo došli sa puta. Vreme je Petrovdanskog posta, i ono što je ovaj narod, sabran oko oca Jarića, spremio, zaslužuje sve pohvale. Uz razgovor sa meštanima, vreme do odlaska na počinak, prošlo je neprimetno.

Veći deo saputnika je noćio u Josipdolu, u lokalnom motelu, dok je nas desetina bila smeštena u Plaškom, u privatnim kućama naših domaćina. Sa još dvojicom kolega, snimateljem RT Republike Srpske i urednikom Večernjih Novosti, nakon druženja, otišao sam na ča- šicu razgovora u parohijski dom, gde nas je ugostio otac Jarić i popadija Tanja. Mladi i hrabri ljudi, domaćinski su nas ugostili, kako i dolikuje onima koji vode računa o duhovnom životu vernog naroda.

Jedan sasvim (ne)običan dan u Plaškom
Subota 21. Jun 2014.

 

Subota 21. Jun 2014.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/kompleks_jadovno/plaski3.jpg

 

Subota, kao i svaka druga, uobičajena. Ustajanje, kafa, odlazak u grad, malo među svet, ćaskanje sa drugarima, pretresanje tema koje su radnim danima stajale arhivirane, komentarisanje učinka naših favorita, kad već nema naših predstavnika na Svetskom fudbalskom prvenstvu, sve u svemuvaljalo je prekratiti vreme do ručka i popodnevne dremke, pred početak fudbalskog maratona. I ovde bi naša priča mogla da se završi, i da ostatak vremena posvetimo analiziranju učinka megdandžija iz Brazila. Naime, ova subota je takva samo donekle. Nalazimo se u Plaškom, Ličkom gradiću, čiji su stanovnici desetkovani u akciji hrvatske vojske, leta 1995. godine. Međutim, nismo ovde došli radi „ispravljanja krive Drine“, isterivanja pravde i utvrđivanja krivice. Time se bave Tribunali i sudovi osnovani od strane UN. Mi se bavimo običnim ljudima i njihovim životima. Njihovom borbom za golu egzistenciju i njihovom svakodnevicom. Danas i ovde. U Lici, u gradiću Plaški.

Obnovljena kuća Đure Opsenice, ujaka našeg domaćina, bila je adresa stanovanja nas trojice novinara. Milenko Kovačević, iz Večernjih Novosti, Dejan Rančić, snimatelj RTV Republike Srpske, i ja, potpisnik ovih redova, imali smo priliku da se uverimo da su sve one priče o gostoljubivosti Ličana, o kojoj su ispisane mnoge stranice, zaista isti- nite. Dodao bih samo da nijednog momenta nismo ni sumnjali u njih. Nakon jutarnjeg novinarskog raz- gibavanja i informisanja, uz kafu i po jednu ljutu, mučenicu za srećan početak radnog dana, razvili smo se u „strelce“, svako prema planu rada svoje redakcije.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/kompleks_jadovno/plaski2.jpg

Prvo dobro jutro sam uputio jednoj baki iz komšiluka, koja je sa svog prozora gledala niz (pustu) ulicu, i jela jabuku. Nakon uobičajenog pozdrava i predstavljanja, upustio sam se u kraći razgovor, u koji se kasnije uključio i njen sin. Saznajem da su iz srednje Bosne, iz okoline Kotor Varoši, i da u Plaškom žive od 1995. godine. U pitanju su ljudi hrvatske nacionalnosti, mučenici, jednaki kao i stotine hiljade onih koji danas žive u Srbiji, izbeglice, kojima su ratna dejstva na tlu počivajuće nam države, zauvek promenila adresu stanovanja u ličnim dokumentima. Interesovanje za mene, nakon saznanja da sam novinar, naglo je poraslo kod sina stare majke sa prozora. Ali je jednakom brzinom i splaslo, kada sam mu rekao da sam iz Novog Sada. Zaključak je logičan, ne mogu im biti od velike koristi, jer njihovu muku treba da čuju vlasti u Zagrebu, a ne neke druge vlasti 700 kilometara severnije. Ljubazno sam se zahva- lio na pozivu u kuću, i nastavio da hodam kroz Plaški. U telefonu sam imao memorisan broj načelnika opštine, dvadesetosmogodišnjeg Pere Damjanovića, jednog od najmlađih načelnika u Hrvatskoj. Prethodne noći, kada smo stigli u Plaški, upoznali smo se i dogovorili sastanak.

Nakon kraćeg telefonskog razgovora, utanačili smo mesto i vreme viđenja. Kafe bar „Neptun“, u podne. Vreme do sastanka sa predstavnikom lokalne vlasti, prekratio sam razgovorom sa građanima, a i onima koji su u prolazu kroz ovo me- sto. Moje više nego skromno znanje „tarzan ingliša“, bilo je od koristi pri susretu sa stranim turistima (kao da sam ja ovde domaći).

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/kompleks_jadovno/plaski4.jpg

Pa su, tako, neki mladići i devojke iz Holandije, zahvaljujući mojoj „anglo- saksonskoj“ ljubaznosti, pronašli bankomat, koji je bio južnije deset koraka iza njih, a koji nisu opazi- li, iako su prošli pored istog u više navrata. Takođe, izvesni Japanci, dobili su porudžbinu u jednom od kafića, jer konobarica, devojčurak od nepunih 18 godina, na raspustu, nije znala engleski, da bih se potom pobrinuo i za još jednu ekipu omladinaca, nepoznatog državljanstva, koja je takođe pronašla osveženje i ljubazno mi se zahvalila. Da naruče pivo, to se nisu setili. Pa, ne sipa se „thank you“ u gušu, da parafraziram jednog našeg političara, omladino. Da je pravi tajming za karlovačko sa okusom limete, osetio je izvesni Boško, arhaičan lik, sa brcima što žare, srednjih pede- setih godina. Sve će mi reći, kaže, samo ime da mu ne pominjem i da ga ne slikam. Ok, koruptivni faktor u vidu kave (a ne kafe), sa hladnim mlekom, je presudio. Nadolazeći mito u vidu piva, pride, to se ne računa. Šta ću, kad sam slab na te- kuću problematiku. Tako, od njega saznajem sledeće:

Osnovna škola u Plaškom se zove “Plaški”, isto kao i lokalni fudbal- ski klub NK „Plaški“. Vrlo inovativno, primetim, uz konstataciju sagovornika da je to radi integrisanja i pomirenja. Ok, kapiram bolje i tako, nego da im klub nosi predrat- ni naziv NK „Partizan“, pa da nema navijače, koje sam, inače, tražio, ali ih nisam mogao naći. Kraj sezone, valjda, a i Svetsko prvenstvo je u toku i imaju predstavnike na istom. Mogućnost za nastavak školovanja posle osnovne škole, u Plaškom, ne postoji. U potrazi za znanjem i obrazovanjem, mladi putuju u 25 kilometara udaljen Ogulin. Žale se na slabe komunikacione veze u vidu javnog prevoza sa ostatkom Hrvatske. Odlazak i dolazak u Plaški, sveden im je na dva autobusa i tri putnička voza dnevno. Ljudi se uglavnom oslanjaju na prevoz privatnim vozilima. Posla, sem u ovo malo radnji koje se bave uslugom, nema. Ali, nije uvek bilo tako. Pre rata, na području Plaškog, radilo je oko 30 ugostiteljskih objekata, 20 prodavnica sa prehranom, bioskop, dve banke, Dom kulture (koji je i danas na istom mestu), srednja strukovna škola, fabrika ceuloze i papira “Simo Dimić”, koja je zapošljavala 1400 ljudi, u tri smene, šumarija, sedište trgovinsko-ugostiteljskog lanca “Lika promet – Plaški”, i još štošta čega naši domaćini nisu stigli da se sete, u želji da nam predstave svoj kraj.

Kafe bar “Neptun” u centru Plaškog

Za jednu subotu prepodne, pristojna poseta,kada se okolnosti i geografski položaj uzmu u obzir. Enterijer gradski, poput bilo kog lokala u centru grada. Da je u ulici Modene ili Zmaj Jovinoj, uklopio bi se, kao da je tu oduvek. Ni po čemu se ne bi razlikovao od ostalih, pa ni po muzici. Ana Nikolić, Severina, EKV, Psihomodo pop, Prljavo kazalište, Atomsko sklonište, Riblja Čorba, Jura Stublić, Nina Badrić, Oliver Mandić i ostale vedete ex Yu ili, kako se danas voli reći, regionalne scene, koje bombarduju sa zvučnika. Muzički urednici radio stanica kao da su pohađali nastavu kod istog profesora. Možda i jesu, (t)ko zna?

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/kompleks_jadovno/plaski5.jpg

Moje muzičke dileme je prekinuo Pero Damjanović, načelnik opštine. Pristojan mladić, vlast još nije stigla da ga iskvari, tek je načeo drugu godinu mandata. A, kada mi je rekao koliki mu je budžet opštine i kako ga puni, šanse da počne puniti naslovne strane i duplerice tabloida su se svele na minimum. Oko 150000 evra sredstava ubiraju iz sopstvenih prihoda, dok ostatak do 600000, koliko im je potrebno za godinu dana, dobijaju od države, kroz projekte koje realizuju. Nezavidan položaj, reklo bi se. Saznajem da opština ima 11 većnika, od kojih Pero ima većinu. Njih sedam čine SDP (Perina stranka) sa tri, i dve srpske stranke, sa po dva većnika.

U opoziciji je HDZ, sa četiri odbornika. Na moju opasku, da je sve to u redu i lepo, i da treba da se ženi, samo se zagonetno nasmejao. Pošto se bližilo vreme ručku, ljubazno me je pozvao na isti, što, svakako, nisam odbio. Pi- tao me gde bih išao, reko’ tamo gde može na potpis; udario sam „nisko“, računam da je na takvim mestima klopa najbolja. Pero se nije dao zbuniti. Odveo me je u restoran „Gradina“, u Josip Dolu, lički odrezak je za pam- ćenje. Ako iko bude u prilici da prođe tuda, neka ne propušta ovo. Nije potpisao, platio je kešom. Odgovorno, nisam ni sumnjao da će tako biti. Po povratku u Plaški smo se rastali, jer mu je u goste došla sinovka iz Rijeke, pa, kao pravi stric, ide kući da se malo poigra sa njom i odmeni majku (baku) u jurcanju za malim zvrkom.

Bližila se noć, a sa njom i četvrta utakmica fi nala plej ofa Crvena Zvezda – Partizan. Ko je uzeo pehar, poznato je. A ono što je zanimljivo je da se ta utakmica pratila sa istim žarom, kao da se gleda u nekom lokalu u Srbiji. Na drugom ekranu je istovremeno išao prenos iz Brazila, a sa razglasa se čuo gore navedeni muzički sadržaj. Za svakog po nešto. Omladina i oni malo stariji su se zajedno zabavljali i trošli još jednu subotnu noć, namenjenu provodu. Na počinak sam otišao u ponoć, Đuro Opsenica, naš domaćin, kod koga smo bili smešteni, odvezao me je do kuće, gde su me kolege čekale. Do nekog (pristojnog) doba, sumirali smo utiske i, konačno, oko pola dva, otišli na počinak. Sutra je dan za povratak kući. Mirna plaščanska noć, bez buke turiranja motora moćnih mašina, i planinski vazduh sa Kapele, uticali su na dobar san. Vredi posetiti Plaški, samo treba smisliti dovoljno dobar razlog.

Piše: Slobodan Jovanović

Izvor: Novine novosadske

 

Vezane vijesti:

Vladika Jovan i ministar Vulin na Jadovnu 29. juna 2014. u žalosnoj ulozi




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top