Kod većine Srba odavno nema onoga čega je kod junaka na Košarama bilo u izobilju U toku su inicijative, u nekoliko gradova Srbije, da se promenama naziva ulica (neke nose imena ljudi o kojima se ništa ne može reći, ni uz pomoć enciklopedije) održi sećanje na junake karaule Košare. To je ono tragično-herojsko mesto na granici Srbije i Albanije, gde su pripadnici naše vojske, aprila, maja i juna 1999. godine, pokazali da čovek može više nego što mu je dato. Za sve to vreme bili su izloženi stalnoj artiljerijskoj vatri Vojske Albanije, napadima OVK i udarima NATO avijacije. Poginulo ih je 108. Verujmo da je ovo sa ulicama početak nečega

Srbi greše, uz ostalo, i u tome što izjave albanskih političara shvataju neozbiljno. Sve što oni, Albanci, kažu, ili najave, sve se ostvari Ulazi li Srbija, na putu prema vratima EU, u lavirint? Da li su i danas Brisel, Vašington i Berlin isti oni i isti onakvi kakve je pred svoj prerani odlazak upoznao Zoran Đinđić: dvolični, neiskreni, antisrpski? Šta će Srbija sve morati da uradi kako bi postala članica Evropske unije? Sećate se, nije bilo davno, nakon jedne runde celodnevnih pregovora s kosovskim Albancima, u Briselu, uz posredovanje Federike Mogerini, a radilo se o delu Briselskog sporazuma koji reguliše postojanje Zajednice srpskih opština (ZSO), član naše delegacije, Marko Đurić,

Nikoga Haški tribunal nije mogao da pomiri, jer nije ni osnovan s tim ciljem, već na ideji da optuži jedan narod Pravda je zadovoljena, izjavio je Serž Bramerc, glavni tužilac Haškog tribunala, neposredno nakon objavljivanja presude Radovanu Karadžiću. Nije, gospodine Bramerc. U Hagu pravda nije zadovoljena već je pogažena, obesmišljena kao pojam. U Hagu su optuženi i osuđeni (neke je smrt „spasla“) svi politički lideri (predsednici država i vlada), te vojne i policijske starešine srpskog naroda; iz Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Svi. Iz redova drugih naroda – nijedan. Izetbegović, Tuđman, Silajdžić, Ganić, Delić, Tus, Červenko, Seferović, Bobetko, Šušak, Mesić, Stipetić… niko. Neupućen, potpuno neobavešten čovek, kome bi

Kako to da je kritika Tomislava Nikolića kritika samo Tomislava Nikolića, a ne i naroda iz kojeg Nikolić potiče, dok je kritika Filipa Davida automatski kritika naroda iz kojeg David potiče Beogradski novinar Vlado Mareš podneo je žalbu Komisiji za žalbe, Saveta za štampu, povodom teksta Ratka Dmitrovića „Više od netrpeljivosti“, objavljenog 26. februara u „Večernjim novostima“. Mareš traži da Komisija proceni da li je Dmitrović prekršio Kodeks novinara. U obrazloženju navodi da „poslednji pasus Dmitrovićevog teksta sadrži jasno uočljivu, zloslutnu i preteću poruku da ljudi nesrpske nacionalnosti imaju da paze šta će i gde da kažu“. Mareš dodaje da se u tekstu oseća više od netrpeljivosti prema Jevrejima kojima

Sve je u englesko-srpskim odnosima hladno, proračunato i racionalno. Uvek i samo na srpsku štetu, razume se Englezi na Balkan dolaze samo zbog velikih interesa ili zbog velike muke. Tako je od srpske revolucije, predvođene Crnim Đorđem, preko Dizraelija i Istočnog pitanja pa sve do danas. Kad nešto može da se završi preko posrednika, sa stalnim „izvođačima radova na terenu“ Englezi to obave (tu su bez premca) ako procene da je neophodna vojna intervencija, makar i kroz bombardovanje svojih saveznika (1944. godina) ili bivših saveznika (1999. godina) onda se vojno interveniše. Treći oblik snažnijeg britanskog spuštanja na Balkan je, naravno, diplomatija; klasična, ambasadorska ili i ova koju upravo demonstrira princ

Njima je svaka odbrana Srba mržnja, srpski nacionalizam, fašizam, prilika za obračun sa onima koji srpske teme, teške, veoma složene, bolne, sagledavaju kroz vizuru suprotnu njihovoj GDE je granica između prava na mišljenje i prava drugog da ga to mišljenje ne ugrozi. Imamo li svi ista prava? Pre sedam dana, na ovom mestu objavio sam tekst na koji su neki reagovali s penom na ustima. Ti neki su bez značaja, laka roba, ali su potegli teške reči i zato ovi redovi. Ti neki, koji svoju političku ideju (oni se sve vreme bave samo politikom) temelje na građanskom principu, na pojedincu, u slučaju teksta u „Novostima“, u spominjanju Filipa Davida, nisu

Da li su Srbi negde i nekada zaslužili da Filip David ponižava njihovog predsednika? Jesu, za vreme Drugog svetskog rata, kad su od konc-logora sačuvali porodicu David. To se, jednostavno, ne radi, nepristojno je, nije svojstveno kulturnom čoveku, to izleće kao iz kutija šibica uskih ljudskih okvira, zasniva se na netrpeljivosti, isključivosti, pomalo i mržnji. Da, u pitanju je skandalozan postupak pisca Filipa Davida u Narodnoj biblioteci Srbije, prilikom dodele nagrade za najbolju knjigu („Kuća sećanja i zaborava“) kada je isti, primajući priznanje, rekao: „Moram da se ogradim od prisustva predsednika Tomislava Nikolića. Poštujući instituciju predsednika, ja od devedesetih ne podržavam njegovu politiku“. Nikolić je sedeo u prvom redu, tri