У недостатку наде, у страху да им деца и унуци не буду гладни, они који су некада веровали да вера и Бог ништа не значе, сада пале свеће и кандила Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 29. априла  2016. године. Мирисао је багрем на рубу шумарка испод којег се од раног јутра вијао дим првомајског роштиља и чула се песма. Кола, највише „стојадина“ и „тристаћа“, била су паркирана у трави нараслој до пола точкова. Доле је био бунар, у његовом дрвеном кориту гајбе пива, кисела вода „књаз милош“ и „кокта“. У даљини варош, тамноцрвени црепови кућа, једноличне четвороспратнице равних кровова, а још даље, тамо где се ваља

Републику Српску Краjину истински нико ниjе бранио, а они што су jе водили нису били дорасли ни до месне заjеднице. Ратко Дмитровић Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 31. јула  2015. године. Молим да се ово што ћу споменути не протумачи као самохвала, доказивање разумевања ствари пре а не после битке, памет усклађена с временом. Ништа од тога. Ово jе само jедно подсећање из прве руке, у ове дане кад Хрвати славе а Срби тугуjу. О Краjини и „Олуjи“ jе реч. Ако се не варам, у марту, можда априлу 1990. године, свакако уочи првих вишестраначких избора у Хрватскоj, а одржани су 30. маjа, обjавио сам у НИН-у

Почетком 2010. године на Кордуну, делу некадашње Републике српске Краjине, забележене су поjаве као пресликане са простора Косова и Метохиjе; лопови упадаjу у куће и стаjе, оборе и гараже, узимаjу шта им jе воља: тракторе, краве, свиње, пољопривредне машине, сено… На Косову то раде Шиптари, на Кордуну Хрвати. И на jедном и на другом простору жртве су Срби. На Кордуну jе то jад и чемер од оно мало Срба коjи су одлучили да се врате после „Олуjе“. Живе од сточарства и пољопривреде. Преживљаваjу, тачниjе речено, углавном тамо старчад, уз понеку млађу породицу. Зна се ко су лопови али држава Хрватска ништа не предузима да заштити своjе грађане. Кордун jе релативно

Ни данас, мада су прошле децениjе, нема одговора на питање зашто се ратни злочинац, приjатељ Анте Павелића, човек коjи jе спасао и њега и хиљаде усташких кољача, вратио 1967. године у Југославиjу, наставио да живи у слободи, и као частан човек умро у граду своjе младости Трст jе деловао мирно и готово поспано тог поподнева, десетог септембра 1967. године. Нико у граду, па ни они коjима jе то био посао, ниjе наслућивао да ће се тог дана догодити нешто што ће заталасати европску и америчку jавност, политичке и обавештаjне структуре посебно. На узвишење изнад града, место где jе давно подигнута Тврђава Сан Ђусто, а поред ње саграђен истоимени хотел, лагано