Ne znam kako će se okončati ovo s Briselskim sporazumom, ali znam da rešenje, kakvo god bude, neće trajati doveka Ne znam kako će se okončati ovo s Briselskim sporazumom, ali znam da rešenje, kakvo god bude, neće trajati doveka. Kao što nije ovo pre njega ni ono pre ovoga. Sve dođe i prođe ko mutni Lab, isti onaj pored kog su 1912. godine s dobrovoljačkim odredom Srpske vojske stajali i plakali vojvoda Vuk i veliki pesnik Milan Rakić, svesni da je Gazimestan, nakon skoro 500 godina, ponovo srpski. Pre nekoliko dana, o Božiću, više stotina Srba, proteranih s Kosova i Metohije, pokušalo je da poseti grobove najbližih i na

Pisao sam u razna vremena i u raznim listovima o fenomenu savetnika i bliskih saradnika ljudi na vlasti, konkretno vlastodržaca u Srbiji. Nije vredelo, verovatno neće ni sada, ali… život se sastoji od pokušaja Ratko Dmitrović Ta sjajna definicija poltronstva nastala je, kažu, ovde kod nas, u vreme socijalizma, mada ima univerzalno značenje, a glasi: Vrhunski poltron je onaj koji svom direktoru napiše govor, a onda hvata beleške dok ga direktor čita. Pisao sam u razna vremena i u raznim listovima o fenomenu savetnika i bliskih saradnika ljudi na vlasti, konkretno vlastodržaca u Srbiji. Nije vredelo, verovatno neće ni sada, ali… život se sastoji od pokušaja. Ukratko, savetnik u ozbiljnim

Da li se nešto menja i šta se menja u percepciji dela, delova ili delića hrvatske intelektualne javnosti prema hrvatskoj novijoj istoriji i srpsko-hrvatskim odnosima u njoj Poslednjih meseci u Hrvatskoj je nekoliko pojedinaca, iz kruga mlađe hrvatske inteligencije, javno izašlo sa stavovima koji su pre samo desetak godina u toj državi bili nezamislivi i opasni po život, a njihova suština počiva na izvornom antifašizmu i, što je posebno važno, istini. DNEVNOPOLITIČKA NEOPHODNOST Kako vreme odmiče, a odmiče brzo, odnosi Srbije i Hrvatske ulaze u kolotečinu koja vodi ka davno zacrtanom cilju: nestanku Srba iz Hrvatske. I godina iza nas, 2014, donela je nove dokaze za iznetu tvrdnju. Tih dokaza je

Muhamed Tunjo Filipović kazao je da su Muslimani bivše Jugoslavije dva puta imali šansu da biraju saveznika između Srba i Hrvata, da su dva puta izabrali Hrvate i oba puta pogrešili Ratko Dmitrović Muhamed Tunjo Filipović, u zadnjoj deceniji dvadesetog i prvoj deceniji 21. veka, jedan od najuticajnijih Muslimana, Bošnjaka, kako hoćete, kazao je da su Muslimani bivše Jugoslavije dva puta imali šansu da biraju saveznika (beše to 1941. i 1991. godine) između Srba i Hrvata, da su dva puta izabrali Hrvate i oba puta pogrešili. Filipoviću treba verovati, nema nijedan razlog da laže. Iz ove postavke, iz dodatnih strašnih istorijskih istina koje su kao oštro kolje pobodene u krvavo

Srbi u svom kolektivnom sećanju, i što je važnije kroz obilje materijalnih dokaza, mogu da se hvale državotvornošću  Ratko Dmitrović Srbi u svom kolektivnom sećanju, i što je važnije kroz obilje materijalnih dokaza, mogu da se hvale državotvornošću. Imali su svoje dinastije i države u vreme kad to kod drugih, danas moćnih, silnih, bogatih evropskih naroda nije bilo ni u naznakama. Zlom sudbinom, utemeljenom na podelama, naivnošću, većom brigom za druge nego za sebe, Srbi su doživeli velike istorijske slomove koji su taj narod doveli na nivo nebitnog u savremenim međunarodnim okvirima. Usput i prokazanog. Sa svega četrdesetak godina iskustva u sopstvenoj državi – nešto u 19. i još manje

Postoje u politici, u istoriji uopšte, situacije i događaji koji se ne uklapaju ni u jedan obrazac pravila ponašanja. To je ono kad vam preostane samo da slegnete ramenima i kažete: Ne umem da objasnim. Ko danas, na primer, racionalno može da objasni aktuelni odnos Nemačke prema Albancima na jednoj i prema Srbima na drugoj strani. Mnogi će reći, s punim pravom, da je nemački stav naspram Srba već stotinu godina neprijateljski – za ovo postoje strašni, krvavi argumenti – i kao takav razumljiv je i poslednjem Srbinu, što je tačno, ali kako objasniti činjenicu da uprkos svemu ova današnja, savremena, moderna, demokratska Nemačka, otima od Srba i daje Albancima.

Šta god ko mislio, procenjivao, očekivao, nadao se, verovao u suprotno… na hrvatskom političkom tržištu mržnja prema Srbima i Srbiji i dalje je roba koja se najlakše prodaje. To uvek ima kupca, potrošača, tako je već stotinu i više godina. Ta mržnja je konstantna, posebnom terapijom održava se u životu, prenosi s kolena na koleno (sećate li se reči Жeljka Keruma na tu temu: „Tako smo odgojeni“) koristi u pripremama zločina, kao pritisak za etničko čišćenje, za oslobađanje od sopstvene krivice, u predizbornim kampanjama, na međunarodnom terenu… gde god je potrebno. Stanuje u mračnim sobama Katoličke crkve, u prostorima naučnih ustanova, povjesnih instituta, u kulturnim krugovima, porodičnom predanju… Aktivira se

Vi s jednimproblemom živite godinama, tvrdeći da je to tako i ne može drugačije, iako je taj problem rešiv za nekoliko dana, a nešto što se drugima čini kao katastrofa vama je normalno stanje, rekao mi je stranac. Krajem prošle nedelje dok se prvi sumrak spuštao s okolnih planina, nas nekoliko sedimo u zimskoj bašti, s pogledom na jezero, u jednoj od zemalja EU. Moja malenkost privukla je posebnu pažnju čoveka na pragu sedamdesete – primetno dobre kondicije, bistrih i živih očiju – čim je saznao da sam iz Srbije. – Ja se vama, Srbima, divim – bila je njegova prva rečenica. Osetih unutrašnju toplinu, obli me zadovoljstvo, pomislih: ovaj

Uvek je hrvatska priča prema Srbiji i Srbima ista – zuboškripeća, zamućenog pogleda – i ostaće takva. Puna rezervi, najblaže rečeno, ili protkana mržnjom, realno rečeno Ratko Dmitrović Ceo državni mehanizam, vlast i opozicija, mediji, Sabor, sve se u Hrvatskoj poslednja tri dana diglo protiv Srbije. Kao da su tenkovi iz, šta znam, Sremske Mitrovice, krenuli prema Batrovcima ili Tovarniku. Retorika ravna onoj antisrpskoj, predratnoj, iz 1990. godine, o velikosrpskim ambicijama, srpskom hegemonizmu, koja nas je i uvela u rat. Pršti od optužbi da Beograd planira komadanje Hrvatske, da je „tamo“ (u Srbiji) i dalje sve isto, da Srbima ne treba verovati ni kad se u evropska odela presvlače. Srbi

Samo onaj ko je bio ili je sada na čelu male države, malobrojnog naroda, zna kakva je muka kad takav sedneš nasuprot onoga ko s visoke, najviše pozicije predstavlja, uzmimo, Nemačku, Englesku, SAD, Francusku Samo onaj ko je bio ili je sada na čelu male države, malobrojnog naroda, zna kakva je muka kad takav sedneš nasuprot onoga ko s visoke, najviše pozicije predstavlja, uzmimo, Nemačku, Englesku, SAD, Francusku, a ti hoćeš da imaš nekakvu samostalnost, suverenitet… On tebi može sve, ti njemu ne možeš ništa. Može da ti zatvori granicu, tržište, uvede vize, sankcije, izoluje i tebe i ceo narod, može da te bombarduje, na kraju krajeva. Nije verovatno da

Da budem potpuno jasan: kakve veze današnji glasni, samozvani, već dosadni beogradski antifašisti imaju s antifašizmom? Ako im je do borbe, ne treba da idu daleko kao što su išli njihovi idoli, dovoljno je da odu na Kosovo i Metohiju i tu predstave, dokažu svoj antifašizam. Bez puške u ruci, daleko bilo. Pre NATO napada na Srbiju, 1999. godine, a taj napad je Albancima podario drugu nacionalnu državu, u Đakovici je živelo na hiljade Srba. Službeni podaci kažu da ih je danas tamo svega 17. Жivot kaže da ih nema ni deset; troše sumorne dane iza zatvorenih prozora, zaključanih vrata, ne izlaze na ulicu. Čekaju smrt. Pre neki dan u

Sećate li se kad je neki od engleskih političara u Prištini ili Tirani – tamo gde se otvoreno govori o velikoj Albaniji – rekao da je prekrajanje granica na Balkanu završeno? Ne sećate se, naravno, jer toga nije bilo Prekrajanje granica na Balkanu je završeno. Lepo zvuči, posebno onima koji bi da zadrže sadašnje plotove, ali ko to kaže? Englezi, pre neki dan u Sarajevu, kroz usta svog ministra inostranih poslova, Filipa Hamonda. Ozbiljna adresa; bez Engleza na Balkanu ništa se značajno ne događa, evo duže od jednog veka. Svaka čorba na ovoj vetrometini, a sve su vrele i krvave… ima u sebi britansku mirođiju, još od Bendžamina Dizraelija, britanskog

Nikada niko, osim pojedinih sledbenika Starčevića, Pavelića i jugoslovenskih komunista, Bunjevce nije tretirao kao Hrvate. Oni sami – a valjda je jedino to relevantno – sebe smatraju posebnim narodom Kada su ono 1991. godine Hrvati obnovili državnost – nakon pedesetogodišnje pauze, provedene u „jugoslovenskom mraku“ – valjalo je stvoriti i sopstvenu valutu. Najpre je to bio hrvatski dinar a tri godine kasnije, 1994. uvedena je kuna, valuta ustaške Nezavisne Države Hrvatske. Na svim apoenima hrvatskog dinara beše portret „hrvatskog znanstvenika Ruđera Boškovića“. Kakve veze Bošković ima s Hrvatskom? Nikakve.   Rođen je u Dubrovniku 1711. godine, od oca Srbina i majke Italijanke. U to vreme hrvatske države nije bilo, ni

Ta formula traje skoro stotinu godina, primenjuje se rutinski, predvidljiva je, deluje momentalno, „uređuje“ odnose među narodima Balkana i uvek je na štetu jedne, iste strane Primenjuje se od 1918. godine, kad su Slovenci i Hrvati izmolili od Srba milost da naprave zajedničku državu. Srbi pristaju, nepromišljeno i potpuno nepotrebno, i samo godinu dana kasnije doživljavaju da ih Hrvati optužuju za hegemonizam, tražeći svoju samostalnu, nacionalnu državu. Sledi serija srpskih ustupaka. Okončano je podelom Kraljevine Jugoslavije na banovine i rađanjem Nezavisne Države Hrvatske. Detalji opštepoznati. U građanskom sukobu vođenom u areni Drugog svetskog rata, jugoslovenski komunisti – predvođeni nacionalno svesnim Slovencima i Hrvatima, i anacionalnim Srbima – opet aktiviraju onu

Pošto niko odavno državu Hrvatsku niti proziva niti pita za proterivanje više od 400 hiljada Srba, službeni Zagreb je rešio da radi ono što njemu, tom Zagrebu, nije radila druga strana: na slučaju Bunjevaca krenuo je s optužbama na račun Srbije, otvarajući „problem“ položaja Hrvata u Srbiji, i to na međunarodnoj sceni Ne pamti se da je skoro, ako je uopšte, neko iz Srbije u Evropskom parlamentu, na sednici Saveta Evrope ili sličnoj adresi izneo problem položaja Srba u Hrvatskoj. Dok udruga dobro organizovanih vukovarskih fašista divlja po gradu, evo već druga godina, koncentrišući mržnju na ćirilicu (tako je počelo i 1990. godine) uz neskrivenu podršku iz drugih delova Hrvatske,