Aleksandar Vulin kaže da je ovo što danas imamo na Kosovu i Metohiji poslednji aparthejd u Evropi. Neadekvatno poređenje, ovo je gore od aparthejda Aleksandar Vulin kaže da je ovo što danas imamo na Kosovu i Metohiji poslednji aparthejd u Evropi. Neadekvatno poređenje, ovo je gore od aparthejda. Aparthejd je – prema teoretskoj i u praksi primenjenoj postavci iz Južne Afrike – razdvajanje na rasnoj i nacionalnoj osnovi, kroz apsolutnu dominaciju jedne grupe, s tim što oni koji vladaju ipak dopuštaju ovim drugima da žive, kako-tako, ali da žive. Posete grobljima, na primer, neupitne su. Položaju Srba na današnjem Kosovu i Metohiji, u sredinama gde ih je nekada bilo na

Ustaštvo, koje je stvorilo Nezavisnu Državu Hrvatsku, nikada unutar hrvatskog nacionalnog bića nije poraženo ni odbačeno, obnovilo je svoju snagu i svoju državu 1991. godine a već nekoliko meseci prisustvujemo otvorenim pokušajima Pavelićevih sledbenika da takvu državu po treći put revitalizuju i njome zavladaju U godini koja je na izmaku dva su događaja u srpsko-hrvatskim odnosima ostavila značajan trag; prvi je ulazak Hrvatske u Evropsku uniju a drugi pokušaj obnove ustaške Hrvatske. Ovaj prvi, rekli bi neupućeni, delovao je na Srbe u Hrvatskoj ohrabrujuće, i to je tačno, ali samo ako uzmemo u obzir prvih dvadesetak dana „evropske Hrvatske“. Toliko je Srbima trebalo da  shvate kako ta činjenica u njihove

Nema svrhe da se pitate da li je u Prištini moguća izložba o zločinima Albanaca nad Srbima. Pitanje je ko Kulturnom centru Beograda daje snagu da žrtve razvrstava na podobne i nepodobne   Tako nešto u konačnoj izvedbi uvek doživi poraz. Vojska koja ubija decu može da dobije rat, ali uvek, bez izuzetka, izgubi mir. Pre ili kasnije. U ovdašnjim ratovima devedesetih ponovljene su neke od najstrašnijih scena iz velikog ubijanja u Drugom svetskom ratu. U ovom slučaju reč je o Kosovu. Među onima koji su na tom prostoru počinili zločine bilo je i Srba. I tu nema opravdanja. Onaj ko, sa srpskom trobojkom na kapi, može da povuče obarač i saspe

Srpski zaštitnik građana zove se Saša Janković, deli građane po sopstvenim kriterijumima, na podobne i nepodobne, dobre i loše, njemu politički bliske i one koji to nisu. Dokazao je to pre neki dan brutalnim napadom na „Večernje novosti“. Razlog? Sonja Biserko Od 2005. godine Srbija ima zaštitnika građana. To je čovek kom se možete požaliti ako vas neko, daleko bilo, maltretira, vređa, kleveće… a posebno ako to radi država, državni činovnici. Pred zaštitnikom građana, to se podrazumeva, svi građani su jednaki. Nisu. Možda negde u belom svetu jesu, ali u Srbiji nisu. Srpski zaštitnik građana zove se Saša Janković, deli građane po sopstvenim kriterijumima, na podobne i nepodobne, dobre i

Nema nijedne loše, negativne, teške, najcrnje ocene, kvalifikacije Srba kao naroda i Srbije kao države, koja je nastala u inostranstvu. Ne, sve one rođene su u beogradskim salonskim stanovima   Koren je dubok, seže do 1918. godine, što su objašnjavali i sagovornici „Novosti“, i rađanja zajedničke države Južnih Slovena, u kojoj je većinski narod, Srbi, uz poništavanje sopstvene države morao da kruni i kolektivnu nacionalnu svest jer to je smetalo malim narodima. Rabota je kulminirala u Titovoj Jugoslaviji i došli smo u situaciju, evo traje i danas, da je svako srpstvo u Srbiji incident. Završne radove u ovoj priči obavila je frakcija Saveza komunista Srbije, poražena na čuvenoj Osmoj sednici.

Problem hrvatskog društva, odnos prema ustaštvu, leži u činjenici da ogromna većina tog društva misli da Hrvatske kao samostalne, nezavisne države ne bi bilo bez ustaškog pokreta. Takav stav prožima hrvatsku inteligenciju, takav stav se odavno ne skriva, uprkos ustavnom određenju da je Hrvatska utemeljena na antifašizmu   Ništa se tu promeniti neće, Hrvatska i dalje klizi u prostor u kojem dominira mržnja, netolerancija prema svakoj posebnosti, naročito srpskoj. Hrvatsko društvo je poraženo, hrvatska inteligencija po ne zna se koji put pokazuje da je njen stepen intelektualne slobode baždaren na liniji srpskog prefiksa i svake srpske imenice. Hrvatska uzmiče pred ustaštvom koje se po toj državi širi kao magla. Niko

Znate već, siguran sam, ceo slučaj Josipa Džoa Šimunića. Hrvatska u Maksimiru pobedila Island, ide na SP u Brazil, a nakon utakmice Šimunić je uzeo mikrofon, došao do centra i obratio se na sve četiri strane. Urlao je: „Za dom“, publika je uzvraćala: „Spremni“. OLIMPIJSKI stadion u Minhenu; sudija svira kraj baraž-utakmice između Nemačke i Francuske. Nemci pobedili sa 2:0, idu na Svetsko prvenstvo. Švajnštajger uzima mikrofon od oficijelnog spikera, dolazi do centra terena, okreće se prema zapadnoj tribini i urla „Zig“, publika uglas odgovara „Hajl“, onda prema južnoj, „Zig“; „Hajl“, sledi odgovor. Isto se čulo još dva puta, sa istoka i sa severa Olimpijskog stadiona. Evropa u šoku, otvoreni

Ovo što se poslednjih meseci događa u Hrvatskoj samo je ponavljanje istorije u drugim okolnostima, repriza događaja iz 1914, 1941. i 1990. godine kad je sve počelo najpre minornim akcijama a onda sve slobodnijim demonstracijama mržnje prema Srbima. Ovoga puta moguć je i hrvatsko-hrvatski sukob   Verujem da je sve više onih kojima je jasno da Hrvatska klizi u fašizam. Vlada Zorana Milanovića – čoveka nesporno dobrih namera, osobe kojoj se ne može pripisati isključivost, netolerancija, koketiranje sa desnicom i ustaštvom, netrpeljivost prema manjinama, antisrpstvo… ništa od toga – pokazuje svoje slabašne potencijale, neodlučnost, mlitavost i ovo što se sada događa u Hrvatskoj može, u krajnjoj konsekvenci, da preraste u građanski

Smrt poslednjeg narodnog heroja u Hrvatskoj ignorisana je sa ciljem da se slučajno, u ovim burnim danima – obeleženim novim talasom antisrpskog divljanja širom mile domovine – ne otvori pitanje suštine antifašističkog pokreta u Hrvatskoj. Od dana uspostave nezavisnosti, početkom devedesetih, u Hrvatskoj je srušeno više od tri hiljade spomenika i spomen-obeležja koja su podsećala na Drugi svetski rat.     Krajem oktobra, četrdesetak dana pre nego što će napuniti 93 godine, u Zagrebu je umro Milutin Baltić. Mlađi nemaju pojma o kome je reč, stariji pamte to ime, mada ga već dvadeset i neku godinu niko u hrvatskoj javnosti nije spomenuo. Baltić je nekada, u Titovo vreme, a posebno

Obrazac je davno postavljen, prilično je jednostavan, crno-beli, i glasi: S prostora bivše Jugoslavije jedino Srbi ne mogu da žive ni sa kim, Srbi su netolerantni, ksenofobični, ne trpe pripadnike drugih naroda, njihovu kulturu, veru. Kraj citata obrasca. Pre toga smo imali tvrdnju, živu i danas u definiciji građanskog rata vođenog u granicama SFRJ, da je Beograd, početkom devedesetih, imao nakanu da od Jugoslavije silom napravi veliku Srbiju.   Ove dve postavke, složićemo se, ne idu zajedno, jedna drugu isključuje. Kako narod, netolerantan na sve što nije njegovo, ima za cilj da pravi državu u kojoj je sve različito? Nije ova antisrpska podmetačina jedina, ima toga u medijskim ormanima na

  Postoje konstante u našem životu koje se okončavaju pobedonosno ili porazno po nas; verujemo u nešto, istrajavamo, trudimo se da ubedimo druge, hranimo ta ubeđenja u komunikaciji sa istomišljenicima, polemišemo sa onima kojima je do polemike ili stoički trpimo napade, uvrede, omalovažavanja. I onda dođe trenutak kad se sve slomi, kad shvatite da niste bili u pravu. Zaćutite. Ili se dogodi ono drugo pa zadovoljno kažete u sebi; eto, bio sam u pravu.   REINKARNACIJA NDH Početkom devedesetih tvrdio sam, pisao, da je novostvorena hrvatska država reinkarnacija Nezavisne Države Hrvatske, one Pavelićeve, ustaške, sa simbolikom, idejom, društvenim konceptom i sa istom mržnjom prema Srbima. Rečju, tvrdio sam da je