За велику и моћну Немачку ништа у досадашњем понашању самосталне хрватске државе није било спорно, ни то што је протерала нешто мање од пола милиона Срба, а онда је ових дана Загребу из Берлина припрећено санкцијама због неизручења једног бившег удбаша Малој држави и малим народима дозвољено је да на свом терену, према својим грађанима, раде шта им је воља, само ако имају моћног заштитника или више њих. Хрватска од почетка југословенске кризе иза леђа има богату и моћну Немачку. Без те и такве Немачке, коју су у кључним моментима представљали Хелмут Кол и Ханс Дитрих Геншер, југословенска драма сигурно не би била онако крвава, нити би Срби у тој драми

Нису то екстремисти, повређени бранитељи, жртве српске агресиjе, не, у питању jе класично усташтво иза коjег jе, на велико изненађење, овога пута отворено стала Католичка црква, гураjући фратре у прве редове антисрпског оргиjања Нема ту помоћи; каква црна помирења, разумевање, толеранциjа. Хрватском се ваља и вечно ће се ваљати мржња према Србима. На томе се ради, то се негуjе, одржава, преноси са колена на колено. Мржња према Србима, у Хрватскоj jе саставни део кућног одгоjа. Тако jе одваjкада, што каже народ. Могу да се мењаjу империjе, државе и државна уређења, границе, системи, идеолошки предзнаци, али ништа се у осећању према Србима променити неће, то jе неуништиви вирус, букти, па се

Екранима Западне Европе шетале су слике из Подуjева, Урошевца, Липљана, Вучитрна, на коjима људи падаjу као снопље, избезумљено се бацаjу по земљи, леже исколачених очиjу на носилима коjа у рукама држе младићи у белим мантилима   ТАЈ скеч почео jе 22. марта 1990. године. Екранима Западне Европе шетале су слике из Подуjева, Урошевца, Липљана, Вучитрна, на коjима људи падаjу као снопље, избезумљено се бацаjу по земљи, леже исколачених очиjу на носилима коjа у рукама држе младићи у белим мантилима. Загребачка телевизиjа отварала jе информативне емисиjе истим кадровима, они у Љубљани такође, а све се сводило на jедну реченицу: Срби на Косову и Метохиjи убиjаjу Албанце убоjитим хемиjским средствима.   Хистериjа jе траjала, ако

Обележено jе тридесет година од смрти бивше Титове десне руке „абаџиjе из Обреновца“ Александра Леке Ранковића а неки Ђиласови завичаjци, земљаци, покрећу инициjативу да се Ђидо судски рехабилитуjе   У држави Југославиjи, творевини комуниста из 1945. године, српску позициjу, нико ниjе бранио. Словениjу су штитили Словенци, у њихову авлиjу други су могли да уђу само као гости; Хрватску и њене интересе, стално подижући ниво самосталности, рововски су бранили, Тито, Бакарић, Краjачић, док jе Србиjа била под контролом свих, а наjмање Срба. Они коjи су се као Срби изjашњавали, а имали су функциjе у републичкоj и савезноj администрациjи у Београду, даноноћно су стражарили над српским национализмом, шта год то значило. То им

Већ децениjама сведоци смо да се српски уметници домаћоj и посебно међународноj jавности препоручуjу отклоном од jедне велике теме, злочина над народом из кога потичу, из разлога коjи се само делимично могу рационално обjаснити   Буде ли све ишло како jе планирано, свет би кроз годину-две могао да види чак два филма о логору „Јасеновац“, jедан домаћи, српски, други у продукциjи „Холивуда“. Први кроз причу о Диjани Будисављевић, наjхуманиjоj жени двадесетог века (ниjе претеривање), а други са инфраструктуром коjу би требало да обезбеди Бранко Лустиг, чувени холивудски продуцент, jевреjског порекла, двоструки оскаровац, иначе рођен у Хрватскоj. Уметничку верзиjу готово невероватног подухвата Аустриjанке Диjане, удате Будисављевић, коjа jе од усташке каме отела и спасла

Овогодишњом појавом од сваке кривице ослобођеног Анте Готовине, на прослави у Книну, додирнут је максимум, сви циљеви су испуњени, све енергије потрошене и „Олуја“ губи код Хрвата значај који је имала, али је баш овогодишње славље у „граду краља Томислава“ отворило један други процес  Обележаваће Хрвати „Олују“ и даље, али никада више као ових година иза нас. Сви инати и набоји почели су да бледе после онога што се пре неки дан догађало у центру Книна, на обележавању 18 година од протеривања Срба из Крајине. У Београду парастос, болна сећања, упаљене свеће и сузе. У Книну још једно народно весеље које се на крају претворило у скандал и тај скандал

ИМАЈУ ли Срби право да замере икоме ишта, антисрпско деловање, на пример, пре него што сами себе упитаjу шта су учинили и шта чине да им сећање на сопствену историjу не избледи, да им деца, уз савршено познавање биографских података разних jеца, цеца, гоца, сазнаjу ко су биле Јефимиjа и Оливера? Како замерити jедном Французу или Британцу што поjма нема да су Срби, у двадесетом веку, уз Јевреjе, jедини народ у Европи коjи jе био изложен планском и систематском уништавању, истребљењу, кад сами Срби ништа не чине да ту истину изнесу у свет.   Колико jе Срба до пре месец, два знало за село Дежева, у духовном, државотворном, националном смислу свакако наjважниjе место у Србиjи. Ниjе

Видело се то и на случајевима Бугарске и Румуније, али нисмо обраћали пажњу, није нас додиривало Бог зна како, али улазак Хрватске у ред пуноправних чланова Европске уније принео је још један доказ да у међународном поретку прошлост не значи апсолутно ништа. Код великих сила, моћних империја, можда. Код малих народа, и то у односу на оне велике, владајуће, можеш мачку о реп да окачиш. Постоји, траје и уважава се само једно – интерес. Да, и Немачка унутар тих интереса, као земља која своје савезнике не оставља на цедилу; какви год да су, у каквим год приликама да их је стекла. То посебно важи за Хрватску. СВЕ ЈОЈ ЈЕ ОПРОШТЕНО

Једна из Лике вуче корене, друга је рођена у Лици, биле су сличне по скромном образовању и огромној амбицији, једној је природа подарила раскошну физичку лепоту, другој страст према послу за који није била талентована; Лепосава Бела Кангрга и Јованка Будисављевић, супруге Мирослава Крлеже и Јосипа Броза  Он Хрват, она Српкиња, он омален, али од народа уздигнут до висина божанства, она лепа, путена, пршти од здравља и сензуалности, од дотичног млађа неколико деценија; пола бивше Југославије веровало је да је Јосип Броз оженио Јованку  Будисављевић зарад ширења братства и јединства. Али, није било тако. Она и данас тврди да га је волела, била заљубљена, док се Броз у вези са

Стечајни управник Демократске странке, Драган Ђилас, узимао је прошле недеље моју маленкост два пута у уста. Први пут на конференцији за новинаре, поводом историјског успеха ДС-а на локалним изборима у Зајечару а други пут у „Сведоку“. Пре тога је натоциљао веселу Александру Јерков и Боривоја Бору Стефановића да ме нападну, што пред новинарима што у Парламенту. Питају себе и друге како је Ратко Дмитровић дошао на чело Компаније Новости. Цитираћу Ђиласа, он је на челу ове оперативне тројке. Каже: „Ко је поставио Ратка Дмитровића на место првог човека Новости? Држава? Богићевић? Фармаком, или су то заједно урадили. Ко је човеку који је био ударна песница Милошевићеве ратнохушкачке политике дао да

Од најбогатијег Хрвата, Ивице Тодорића, стигла је ових дана идеја/предлог да се простор бивше Југославије интегрише по принципима Бенелукса. И површним посматрањем јасно је да би од тога корист имале само Хрватска и Словенија као чланице ЕУ, а штету Србија  Почело је, ако смо заборавили, са паролама. Увек тако почиње. У теми коју отварам на улазу је писало: Неће развијени запад Југославије да храни остатак државе; Словенија и Хрватска би процветале да су самосталне; Србија троши више него што производи. Та економска вербална припрема разбијања Титове државе кренула је знатно раније са истока. Опет кроз паролу. Гласила је: „Трепча ради, Београд се гради.“ Деведесет три, односно четрдесетак година касније нашли

Изненада, крајње непрофесионално, дилетантски, супротно основним принципима критике и стручне расправе, најутицајнији хрватски дневни лист напао је једну серију „Радио-Телевизије Србије“ и поред тога што иста још није снимљена до краја, нити је ико у Хрватској прочитао сценарио.  Ништа се ту неће мењати док год је историчара и повјесничара, да не кажем Срба и Хрвата. Пошто су присвојили изворно српски антифашистички устанак и борбу, вођену у Другом светском рату на просторима данашње Хрватске, повјесничари, публицисти и новинари те новостворене државе, чија је специјалност историја, загазили су преко Дрине да у Србији оспоре антифашизам, посебно двојни антифашизам Срба, забележен у партизанском и четничком покрету. Стара југословенска комунистичка школа, изведена из формуле

Упркос чињеници да је данашња Хрватска уставно дефинисана као држава настала на антифашизму у Хрватској ни случајно нећете наћи младог човека који би се подичио партизанском униформом; љубитеља црне усташке униформе има безброј Пре неколико дана у центру Бање Луке појавио се Јуре Францетић, злогласни командант усташке Црне легије. Без страха, није се повампирио, није се вратио кроз неку глумачку креацију, скеч, перформанс, не, појавио се на насловној страни загребачког магазина „Војна повијест“. То се слободно продаје у центру главног града Републике Српске. У СТИЛУ НАРЕДНИКА АЈРОНСАЈДА Фотографија Францетића је ретуширана, са благом фотомонтажом, све у стилу наредника Ајронсајда, ако се неко сећа тог лика из цртаних романа о неустрашивим

У само два дана, пресудама босанскохерцеговачким Хрватима, односно Станишићу и Симатовићу, Хашки трибунал jе потпуно разорио двадесет година старе антисрпске поставке по коjима jе Југославиjа срушена агресиjом Србиjе и Срба Прича каже да jе 1993. године Томислав Мерчеп позвао телефоном Анту Нобила, окружног тужиоца – човека коjи jе против њега покренуо и водио поступак због убиjања Срба у Вуковару, Пакрачкоj Пољани, Загребу и стрпао у притвор 16 његових сабораца – да дође на Сљеме (шумовиту планину изнад Загреба) на разговор. Онаj ко jе тада живео у Хрватскоj зна шта jе позив од таквог човека значио. Већина би већ после пола сата збрисала из Хрватске, преко Словениjе или кроз Мађарску, само