Нема сврхе да се питате да ли jе у Приштини могућа изложба о злочинима Албанаца над Србима. Питање jе ко Културном центру Београда даjе снагу да жртве разврстава на подобне и неподобне   Тако нешто у коначноj изведби увек доживи пораз. Воjска коjа убиjа децу може да добиjе рат, али увек, без изузетка, изгуби мир. Пре или касниjе. У овдашњим ратовима деведесетих поновљене су неке од наjстрашниjих сцена из великог убиjања у Другом светском рату. У овом случаjу реч jе о Косову. Међу онима коjи су на том простору починили злочине било jе и Срба. И ту нема оправдања. Онаj ко, са српском тробоjком на капи, може да повуче обарач и саспе

Српски заштитник грађана зове се Саша Јанковић, дели грађане по сопственим критериjумима, на подобне и неподобне, добре и лоше, њему политички блиске и оне коjи то нису. Доказао jе то пре неки дан бруталним нападом на „Вечерње новости“. Разлог? Соња Бисерко Од 2005. године Србиjа има заштитника грађана. То jе човек ком се можете пожалити ако вас неко, далеко било, малтретира, вређа, клевеће… а посебно ако то ради држава, државни чиновници. Пред заштитником грађана, то се подразумева, сви грађани су jеднаки. Нису. Можда негде у белом свету jесу, али у Србиjи нису. Српски заштитник грађана зове се Саша Јанковић, дели грађане по сопственим критериjумима, на подобне и неподобне, добре и

Нема ниjедне лоше, негативне, тешке, наjцрње оцене, квалификациjе Срба као народа и Србиjе као државе, коjа jе настала у иностранству. Не, све оне рођене су у београдским салонским становима   Корен jе дубок, сеже до 1918. године, што су обjашњавали и саговорници „Новости“, и рађања заjедничке државе Јужних Словена, у коjоj jе већински народ, Срби, уз поништавање сопствене државе морао да круни и колективну националну свест jер то jе сметало малим народима. Работа jе кулминирала у Титовоj Југославиjи и дошли смо у ситуациjу, ево траjе и данас, да jе свако српство у Србиjи инцидент. Завршне радове у овоj причи обавила jе фракциjа Савеза комуниста Србиjе, поражена на чувеноj Осмоj седници.

Проблем хрватског друштва, однос према усташтву, лежи у чињеници да огромна већина тог друштва мисли да Хрватске као самосталне, независне државе не би било без усташког покрета. Такав став прожима хрватску интелигенциjу, такав став се одавно не скрива, упркос уставном одређењу да jе Хрватска утемељена на антифашизму   Ништа се ту променити неће, Хрватска и даље клизи у простор у коjем доминира мржња, нетолеранциjа према свакоj посебности, нарочито српскоj. Хрватско друштво jе поражено, хрватска интелигенциjа по не зна се коjи пут показуjе да jе њен степен интелектуалне слободе баждарен на линиjи српског префикса и сваке српске именице. Хрватска узмиче пред усташтвом коjе се по тоj држави шири као магла. Нико

Знате већ, сигуран сам, цео случај Јосипа Джоа Шимунића. Хрватска у Максимиру победила Исланд, иде на СП у Бразил, а након утакмице Шимунић је узео микрофон, дошао до центра и обратио се на све четири стране. Урлао је: „За дом“, публика је узвраћала: „Спремни“. ОЛИМПИЈСКИ стадион у Минхену; судија свира крај бараж-утакмице између Немачке и Француске. Немци победили са 2:0, иду на Светско првенство. Швајнштајгер узима микрофон од официјелног спикера, долази до центра терена, окреће се према западној трибини и урла „Зиг“, публика углас одговара „Хајл“, онда према јужној, „Зиг“; „Хајл“, следи одговор. Исто се чуло још два пута, са истока и са севера Олимпијског стадиона. Европа у шоку, отворени

Ово што се последњих месеци догађа у Хрватскоj само jе понављање историjе у другим околностима, реприза догађаjа из 1914, 1941. и 1990. године кад jе све почело наjпре минорним акциjама а онда све слободниjим демонстрациjама мржње према Србима. Овога пута могућ jе и хрватско-хрватски сукоб   Веруjем да jе све више оних коjима jе jасно да Хрватска клизи у фашизам. Влада Зорана Милановића – човека неспорно добрих намера, особе коjоj се не може приписати искључивост, нетолеранциjа, кокетирање са десницом и усташтвом, нетрпељивост према мањинама, антисрпство… ништа од тога – показуjе своjе слабашне потенциjале, неодлучност, млитавост и ово што се сада догађа у Хрватскоj може, у краjњоj консеквенци, да прерасте у грађански

Смрт последњег народног хероjа у Хрватскоj игнорисана jе са циљем да се случаjно, у овим бурним данима – обележеним новим таласом антисрпског дивљања широм миле домовине – не отвори питање суштине антифашистичког покрета у Хрватскоj. Од дана успоставе независности, почетком деведесетих, у Хрватскоj jе срушено више од три хиљаде споменика и спомен-обележjа коjа су подсећала на Други светски рат.     Краjем октобра, четрдесетак дана пре него што ће напунити 93 године, у Загребу jе умро Милутин Балтић. Млађи немаjу поjма о коме jе реч, стариjи памте то име, мада га већ двадесет и неку годину нико у хрватскоj jавности ниjе споменуо. Балтић jе некада, у Титово време, а посебно

Образац jе давно постављен, прилично jе jедноставан, црно-бели, и гласи: С простора бивше Југославиjе jедино Срби не могу да живе ни са ким, Срби су нетолерантни, ксенофобични, не трпе припаднике других народа, њихову културу, веру. Краj цитата обрасца. Пре тога смо имали тврдњу, живу и данас у дефинициjи грађанског рата вођеног у границама СФРЈ, да jе Београд, почетком деведесетих, имао накану да од Југославиjе силом направи велику Србиjу.   Ове две поставке, сложићемо се, не иду заjедно, jедна другу искључуjе. Како народ, нетолерантан на све што ниjе његово, има за циљ да прави државу у коjоj jе све различито? Ниjе ова антисрпска подметачина jедина, има тога у медиjским орманима на

  Постоjе константе у нашем животу коjе се окончаваjу победоносно или поразно по нас; веруjемо у нешто, истраjавамо, трудимо се да убедимо друге, хранимо та убеђења у комуникациjи са истомишљеницима, полемишемо са онима коjима jе до полемике или стоички трпимо нападе, увреде, омаловажавања. И онда дође тренутак кад се све сломи, кад схватите да нисте били у праву. Заћутите. Или се догоди оно друго па задовољно кажете у себи; ето, био сам у праву.   РЕИНКАРНАЦИЈА НДХ Почетком деведесетих тврдио сам, писао, да jе новостворена хрватска држава реинкарнациjа Независне Државе Хрватске, оне Павелићеве, усташке, са симболиком, идеjом, друштвеним концептом и са истом мржњом према Србима. Речjу, тврдио сам да jе

Турска пролази кроз вирове савременог и традиционалног, окреће се технолошким прогресима, али још више временима када је сабља Османлија витлала Балканом, све горе до зидина Беча Баш у ово доба године, 29. октобра 1912, док је беснео Први балкански рат, пуковник Павле Пауновић затражио је од генерала Божидара Јанковића, команданта Треће армије Српске војске, да крене према Призрену, древном граду цара Душана. Генерал Јанковић захтева извештај обавештајног официра, сазнаје да се турска војска повлачи из града и околине, да у самом граду влада хаос и велики страх од српске армије испред које је марширала вест о њеним победама и незаустављивом напредовању. Крените према граду, гласила је команда генерала Јанковића. У

Није прошло ни месец дана, па верујем да нисте заборавили ко је све и како из Европе реаговао на одлуку Владе Србије да не дозволи геј параду Није прошло ни месец дана, па верујем да нисте заборавили ко је све и како из Европе реаговао на одлуку Владе Србије да не дозволи геј параду, шетњу улицама Београда припадника и симпатизера ЛГБТ организација. Британски министар за Европу, Дејвид Лидингтон, казао је тим поводом да је веома разочаран, дајући до знања да је за Србију, на путу европских интеграција, веома важно да покаже приврженост заједничким европским вредностима. Лидингтон је на крају казао, а пренео веб-сајт британске владе: „Људска права су универзална, морају

Готово све рђаве слике, поставке, оцене о Србима и Србиjи, у последњих тридесетак година, рођене су у Београду. Одатле су одлазиле у свет, тамо се умножавале, дорађивале, и враћале као страшне оптужбе   Откуд чуђење, а има га, над чињеницом да jе ауторска представа Оливера Фрљића, “Зоран Ђинђић”, у извођењу Атељеа 212, на управо одржаном Београдском интернационалном театарском фестивалу (БИТЕФ) награђена Гран-приjем, коjи носи име велике Мире Траиловић. Зар jе било оних коjи су очекивали нешто друго?   То одвратно сценско оптуживање целог jедног народа (српског), скупа са његовом црквом и вером, за страхоте коjе су виђене деведесетих ниjе настало на истинскоj потреби уметника, и Фрљића и београдских глумаца, да се игром божанског додира коjи живи у некима од