Najbolji golman bivše Jugoslavije, jedan od najboljih na svetu, Vladimir Beara, rođen je u srpskoj, pravoslavnoj porodici, u Dalmatinskoj Zagori, nikada se nije izjasnio kao Srbin, iako su ga iz Hajduka oterali kao Srbina, redovno je obilazio pravoslavni manastir Dragović a sahranjen je uz sasluženje tri katolička popa Vekovima je na tom osunčanom, kamenitom, prokletom prostoru Dalmatinske Zagore život gori od robije, tamo se hleb uzima kao lek a vode je uvek manje nego suza. Neko će da kaže, i biće u pravu, da je to iskonska kazna života na kamenu, da je isto u jednoj i drugoj Hercegovini, dole na kršu Crne Gore, u Lici. Ti prostori rađaju ljude

Svakako je interesantno ali nije od presudne važnosti da se utvrdi da li je zrenjaninski biskup, Ladislav Nemet, izmislio priču o postignutom dogovoru između vrha Srpske pravoslavne crkve (SPC) i Vatikana, da patrijarh srpski Irinej ode u posetu papi. U Vatikan. Što, inače, nikada do sada bilo nije. Uslove za taj susret, ako je uopšte moguć bez saglasnosti Ruske pravoslavne crkve, iznosili su više puta do sada ljudi iz samog vrha SPC. Historija je u pitanju; misionarska područja, Unija, prevođenje pravoslavaca u katoličanstvo, Drugi svetski rat, Stepinac… U poslednje vreme Stepinac je centralna tema pošto Vatikan namerava da nadbiskupa zagrebačkog „crkve u Hrvata“ za vreme postojanja Nezavisne Države Hrvatske, proglasi svetim. Srpska crkva se oštro protivi ovoj

Muka Zapada zove se Rusija. Zapadni stratezi znaju da su prirodni resursi koje oni kontrolišu pri kraju, ili su zatrovani do linije sa koje nema nazad. Profit je odavno važniji od života Ovo je otišlo predaleko. Gvozdena zavesa, pomerena s Berlinskog zida nekoliko stotina kilometara na istok, spušta se u vode Dnjepra. Evropa je u predvorju hladnog rata, zapadni mediji „pronašli“ su novog Hitlera, u toku je mobilizacija ekonomskih, vojnih i drugih resursa. Sotona stanuje u Moskvi, tvrde isti oni mediji koji su Srbe doskora izjednačavali s fašistima i sve je kao bezbroj puta do sada: zna se ko je dobar a ko loš, ko diktator ko demokrata, ko ugrožava

Obeležavanje 19 godina od akcije „Oluja“ u Kninu, pokazalo je, ovoga puta otvorenije i jasnije nego ikada do sada, da Hrvatska i dalje uzmiče pred ekstremnom desnicom i ustaštvom. Kako se događaji odvijaju, više je nego jasno da će na sledećim izborima HDZ preuzeti vlast na svim nivoima. Čak i predsedničkom   Znali su Ivo Josipović i Zoran Milanović šta ih je prošlog utorka čekalo u Kninu, na obeležavanju Dana domovinske zahvalnosti, proslavi „Oluje“, ali tamo je moralo da se ide. Bili su u mat poziciji: ostanak u Zagrebu tog dana bio bi protumačen kao vrhunac izdaje nacionalne stvari, odlazak u Knin značio je veliko poniženje na javnoj sceni. To se i dogodilo.   SVE

Početkom dvadesetog veka, 1909. godine u Crnoj Gori, tada samostalnoj kneževini, organizovan je popis stanovništva i 94,38 odsto stanovnika izjasnilo se kao Srbi Crnogorska akademija nauka i umjetnosti priprema „Rječnik crnogorskog jezika“. Skandal! Cirkus! Bogami nije; ako priznato od drugih postoji nešto što se zove crnogorski jezik, onda je logično da to ima i rečnik. E, sad, što je takvom sočinjeniju adekvatan jedino naziv „Rječnik srpskog jezika kojim se govori u Crnoj Gori“, nije, izgleda, ničiji problem. Početkom dvadesetog veka, 1909. godine u Crnoj Gori, tada samostalnoj kneževini, organizovan je popis stanovništva i 94,38 odsto stanovnika izjasnilo se kao Srbi. Ostatak su Albanci. Crnogorca nijednog. Srpskim jezikom govorilo je 95 odsto popisanih,

Zbog čega svetske velesile, Amerika i Nemačka pre svih, na ovaj način ponižavaju Srbiju? Zbog čega traže od nje da pljune ruku koja iznad Srbije nikada nije otkočila ručicu na avionu bombarderu? Teritorijalno mala, ekonomski uništena, demografski u munjevitom opadanju, nema nuklearno oružje, nema ni respektabilnu armiju, oklevetana kao nijedna država pre nje, ocrnjena gore od nacističke Nemačke, bojkotovana, bombardovana… Da, reč je o Srbiji. I kome treba stav takve države, kome je važno šta službeni Beograd misli o globalnim svetski trvenjima, o ukrajinskoj krizi, na primer. Zbog čega Kirbi, Devenport, oni momci iz kabineta Merkelove, sekretari i pomoćnici iz Obamine ovalne trpezarije, zavrću ruku Vučiću, teraju ga da se izjasni protiv

Ne zna se koji put od osamostaljenja, a prvi put od ulaska u Evropsku uniju, Hrvatska je u poziciji da onima oko sebe, valjda je i neko u Evropi zainteresovan, pokaže koliko je to društvo otporno na mržnju, ustaštvo, fašizam. Razume se, u pitanju je odnos prema Srbima, taj večiti lakmus papir za utvrđivanje stepena tolerancije Hrvata. Bilo bi i nepravedno i netačno konstatovati da su Hrvati kao nacija netolerantni, ksenofobični, da pripadnike drugih nacija i religija ne podnose. U Hrvatskoj je to sve kod većinskog naroda prisutno, ali pod uslovom da u toj priči nema Srba. Ako ih ima, sve se menja: nema više tolerancije, brige o manjinama, suživota…

Roman o tajnama oko nas i ljudima koji su s njima povezani. Ponekad nas splet okolnosti navede na put za koji ni slutili nismo kuda će nas odvesti. To će se dogoditi novinaru beogradskog lista Argument Bošku Stevanoviću kad u proleće 2002. godine dobije zadatak da napiše tekst o naučnoj ostavštini preminulog srpskog etnologa Arsenija Miškovića. Umesto očekivano dosadnog razgovora s udovicom Mišković, ženom u godinama koja čeka poslednje životno putovanje, on će se susresti sa serijom misterioznih i naučno neobjašnjivih događaja o kojima nije ni sanjao da su mogući, a kamoli da su se odigrali i da još uvek traju u Srbiji. Ti događaji čine sadržaj jedne male beležnice