Akademik Matija Bećković rekao je da se cijeli svijet nekako našao u ćorsokaku jer je kultura danas sklonjena da ne smeta. “Cela kultura je sklonjena da ne smeta, i to ne samo kod nas, tako da je politika u jednom trenutku umislila da joj kultura ne treba i da će bez nje biti efikasnija”, rekao je Bećković za “Nezavisne novine”. Bećković ističe da danas ne postoji nijedno ime u kulturi koje nešto znači, a da ne baca kamenje u dozvoljenom pravcu. On naglašava da su novčana ulaganja u kulturu nekada i sada neuporediva jer danas sve govori procenat državnih budžeta koji se odvaja za ovu namjenu. Bećković, koji je rođen

Akademik Matija Bećković izjavio je da je Dejtonski sporazum tapija Republike Srpske koja će uvijek biti u njenim temeljima. Istakao je da je potpisivanjem Dejtonskog sporazuma 21. novembra 1995. godine završeno krvoproliće i da njegovo poricanje jeste dokaz da još ima ljudi koji bi voljeli da se to nije dogodilo i da „nije stavljna tačka na onoliko stradanje“. „Potpisivanje tog sporazuma je gledao čitav svijet. To je bio jedan od najvažnijih događaja na cijeloj zemljinoj kugli, a svakako najvažniji na našoj polulopti. Ne samo što je završen rat i stavljen pečat na krvoproliće, nego su tu bili prisutni lideri koji vode ovaj svijet“, rekao je Bećković. Zato je, kako je

I oni koji nisu mislili nikada da će misliti o Kosovu, razuveravaju se svaki dan, a sve što se na svetu događa, povezuje se sa slučajem Kosova. Iako na ovogodišnjem Sajmu nije imao novu knjigu, mada je za mnoge prošlogodišnja poema „Prahu oca poezije“ s produženim dejstvom nova, Matija Bećković je, predstavljajući knjigu Ranka Đinovića, pobudio pažnju kao da je o njegovim stihovima reč. Jer, kada pesnik Bećković govori o knjizi čiji je naslov „Sa neba se sve poznaje“, ne može a da ne progovori o onome o čemu, reklo bi se, oduvek i misli i peva: o nebu, i to onome na kome su od stvarnih važniji poetski junaci i na kojem neke granice nikada neće biti ucrtane. „Nije slučajno rečeno da poezija ne igra takvu

Bratoubilaštvo u Srbiji počelo je u ratu, produženo je posle rata, a nije prestalo ni u miru, do današnjega dana. Oni koji su takvu odluku doneli nisu bili naivni i znali su šta rade. Znali su šta se u Srbiji zbivalo i predvideli šta će se zbivati sve dok bude taj dan slavila kao veliki praznik. Ta odluka je daleko veći zločin od onog koji se dogodio u Beloj Crkvi, na Ivandanj 1941. godine. Da je ostalo na onom što se ovde dogodilo, već bi se i zaboravilo. Bogdan, Žikica i Milenko odavno bi jedni drugima poljubili rane, zagrlili se i poljubili, ali nisu im dali oni koji su odlučili