arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Bojan Vegara: NIJE MALA NAŠA MUKA

12. februar 2025.

Sjećanje na dane u kojima sve iza sebe ostavismo, svu muku, sav rat, sve podvige, sve bitke, svo herojstvo, te u koloni živih i mrtvih izađosmo iz Srpskog Sarajeva. Uvijek u februaru oživim u sebi onu kolonu živih i mrtvih, ali i sve bitke i podvige. A ovaj tekst je jedan od onih, za koje znam, da ću ih oplakat i suzama napisat. Kako i da ne oplačem, kad pišem o takvoj žrtvi i o tolikom junaštvu, da mu ravnog nema do onog na Košarama i Paštriku? Kako da ne oplačem, kad pišem o Srpskom Sarajevu? Malo je danas ljudi, da i zamisliti mogu taj podvig, tu upornost i tu

Đurđica Dragaš: Jama

4. februar 2025.

Oči ne vide, al’ ruke osete, krv, lepljivi strah i vlažnu zemlju koja ih prima k sebi. Prokleta da si… jamo!!! Gole grane  miluju teški oblaci.Miriše na sneg i more, na so i uvelo lišće.Mešaju se vetrovi s juga i lička bura.Samuje Velebit! Vidim je tamo, kraj šumarka… gotovo neprimetnu, neuglednu, tihu.Otkrila je jesen. Prilazim joj klecavim korakom, udrhtalog oka, rasparanog  srca.Sklanjam grane, razgrćem davno uvelu travu i gledam…Gledam u njeno crno, bezdano oko. Nema sam,nema ni glasa, ni suze.Samo zube stežem…. prokleta da si… Na kolenima sam, crna i bolna kao njena utroba.Oči ne vide, al’ srce  čuje.Čuje smeh  okrvavljenih zveri i varnicu s njihovih kandži.Čuje vrisak,  jauke, nevini

Bojan Vegara: NAJMLAĐI LOGORAŠ SILOSA

2. februar 2025.

Leo Kapetanović je najmlađi logoraš iz Silosa u Tarčinu. Autobusom je došao sa Ilidže kod babe Savke u zaseok Ravne, kod sela Luke nadomak Tarčina, odmah poslije prvih barikada u Sarajevu. Insistirao je da ide kod babe, jer na Ilidži je napeto i ne zna se ko će doći na vrata. Bilo mu je dosadno u stanu u Lužanima. Kod babe bar može da se igra sa rođacima u selu, a i blizu je šuma. Tako je Leo početak rata dočekao kod babe i našao se na muslimanskoj strani i to odvojen od roditelja za koje ne zna ništa. Znao je samo da je Ilidža srpska, ali više od toga

Đurđica Dragaš: NAŠI

27. januar 2025.

Naši ste, naša vas krv oživela. Koracima našim tragove ostavljate. Gledamo vas,očima što ne stigoše da ostare.Plačemo suzama nevinim,nebeskim.Nosimo štit nad glavama vašim.Naši ste,naša vas krv oživela.Koracima našim tragove ostavljate. Al’ ne znate vi to.Ne znate odakle vam snaga,ko vam puteve od korova čisti,ko vas od oluje čuva. Ne znate da smo i mi živeti hteli,suncu ruke pružati,od kiše k nebu rasti.Ne znate da su nas posekli,kao pšenicu što ne stiže da se klasjem okiti.Kao jagnjad, nevinu i belu.Kao drvo mlado, zeleno i lomno.Ne znate vi…. Praštamo vam jer…s neba se bolje vidi.Ako vi ne znate,mi znamo.Ruke nam posekoše,al’ čuvamo vas,krilima našim. Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ

Olivera Šekularac: Za one što su zaboravili dedu i krst njegov, večnosti nema

22. januar 2025.

Od Božića, radosni praznici u nizu… Krstovdan se Bogojavljanjem okitio, nebo otvorio, i opet su očevi stihovi blizu… „Krstitelju sveti Jovane, vrane se legu u tornju tvoje zvonare…“ Pa nek’ bude volja Božija, možda me vide oni koji su mi krst darivali. A moj krst je lički, jadovnički, iz velebitskih jama iznikao, u ravnici sve u jamama oplakao, izbeglički od rođenja… Moj krst je dedin, izgoreo sa kućom, a u mojoj duši još gori. Preklan sa njim, a svakim danom sve više zbori i boli. U svakom prazniku suzom romori i molitvi privoli. U mom krstu zavičajna kolevka tiho se njiše, zna i ona da je zbog pradedovskog krsta postala pusta.

Đurđica Dragaš: Oči Jovanove

20. januar 2025.

Pitaju me, progone me, čekaju me, gledaju me.. Usnule, zaleđene, skamenjene,oči Jovanove. Nežne, dečje, neljubljene,oči Jovanove. Vidim ih u svakom kutku neba,čujem u svakoj kapi kiše. Gledaju me iz zlaćanog  klasja,uplašene i okrvavljene. Kriju se u mraku Velebita, gonjene i uhvaćene,  ranjene i umorene,oči Jovanove. Otrgunte sa majčinih grudi, iz očevih ruku.Uplakane i prestravljene, umiruće oči Jovanove. Oči što zapamtiše nebo bez meseca i  mokru travu, zadah krvnika i miris krvi. Gledaju me, neviđene, zaboravljene.Pitaju me, progone me, čekaju me,oči Jovanove. Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ

Nemanja Dević: Bio jednom Doda komandant..

14. januar 2025.

Tragična sudbina mladog potporučnika Dobrosava Radojkovića – Dode bila je jedna od ključnih koja me je još kao dečaka opredelila za sakupljanje zatamnjenih, zabranjenih – i umalo zaboravljenih istorijskih priča. Rođen 21. septembra 1920. u Kusatku, od oca Radosava i majke Mileve, Doda je od malena odskakao od svoje okoline, po bistrini i fizičkoj spremnosti. Pošto je završio osnovnu školu, prešao je u palanačku gimnaziju, tada elitnu prosvetnu ustanovu, u kojoj su seljački sinovi bili retki. Stasit i pravdoljubiv, brzo je postao omiljen u društvu. Gimnaziju je završio sa uspehom i potom upisao Nižu školu vojne akademije u Beogradu. Savremenici ga pamte kada je za vreme raspusta dolazio u selo,

Nikola Milovančev: Draža Mihailović o broju žrtava – 600.000 Srba ubijeno u NDH (januar 1943)

12. januar 2025.

Pošto su ustaše ubili 600.000 Srba, bez milosti uništavamo sve što je ustaša. Oni sad sarađuju sa komunistima, piše kraljevskoj emigrantskoj vladi u Londonu Draža Mihailović. Neki od (uglavnom mlađih) istoričara pokušavaju da umanje broj žrtava Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, za koji je najmerodavnija ocena koju je 1952. godine dao tada najkompetentniji statističar Jugoslavije, prof. dr Adolf (Dolfe) Vogelnik. On je, u uglednom stručnom organu Statistička revija (broj 1 za 1952. godinu), zapisao da je broj usmrćenih u ratu i poraću u Jugoslaviji iznosio najmanje 1.814.000, a da su ukupni demografski gubici najmanje (sa odseljenima, nerođenom decom itd.) 2.854.000 osoba. Međutim, po Vogelniku je to „minimalan iznos“, dok je

Zorica Đoković: Na kapiji Raja

12. januar 2025.

To mjesto. Nekada okruženo mješovitom šumom, a sad skoro u potpunosti prekriveno rastinjem i obavijeno tišinom – mjesto. Zaglušujuću tišinu i nesvakidašnji mir tog čudovišnog spoja betona i prirode naruši katkad samo poneka zmija kad savije kroz žbunje iza nekog kamena ili vjetar kad zaljulja visoke krošnje i odnese posljednje suho lišće. Valjda ima ptica u tim tamnim krošnjama oko betona prekrivenog mahovinom i lišajevima. Pčele, mada na tom mjestu nema cvijeća, sigurna sam da dolaze. Mom dedi su pčele uvijek dolazile. Mnogo je pčela i meda prešlo preko dedinih ruku. A opet, na kraju ga je sačekao čemer. To je mjesto na kom je Aleksa posljednji put ugledao svjetlost

Sandra Blagić: Logor Kruščica, danas mjesto zaraslo u korov, kupinu i šiblje

10. januar 2025.

Nedaleko od opštine Vitez, kod Travnika, nalazi se selo Kruščica. Skrivena od glavnog magistralnog puta, bez ikakvih putokaza i obilježja, stoji Crna kuća.  Logor Kruščica!  Sramota za Bosnu i Hercegovinu da krije veliki zločin.  Mjesto zaraslo u korov, kupinu, razno šiblje. Unakažena Crna kuća.  Kao iz horor filmova izlijeću slijepi miševi a duplje prozora ostadoše crne. Stislo u grudima, pritišće kao kamen i ne da mi da dišem. Na zidu kuće stoji spomen ploča, oštećena od metka iz proteklog rata.  Strah me da uđem. Oronula je, devastirana. Škripi drveni pod. Već mi slike pred očima lete.  Izgladnjeli, pretučeni i bosi čekali smrt. Jer su bili Srbi i Jevreji.  Unutrašnji zidovi unakaženi

Bojan Vegara: DANAS HLjEBA OD JUČE NE MOGU

3. januar 2025.

Hljeb je tijelo Hristovo, rekao mi je davno đed. Upamtio sam to i vjerujem u to čitav svoj život. A đed je uvijek meo mrvice i stavljao na prozor da se i ptice zaslade. Govorio nam je da se hljeb uvijek djeli sa ljudima koji ga nemaju i sa ostalim živim stvorovima, jer nama ga Bog daje i mi smo dužni dati ga svima koji ga nemaju. Ostalo mi je u sjećanju, kad babi dođe sestra Jelka uoči Nikoljdana, da šaraju Krsni hljeb. Skoro ritualno bi oprale ruke, iako su do tada njima samo ostala jela pravile i onda bi se kratko pomolile i počele da šaraju hljeb. Radile su

Miloš Ković: Dva Mauthauzena, tri genocida

2. januar 2025.

Genocid nad Srbima nije bio incident u istoriji Austrije i Nemačke. Nije počeo 1941, niti se okončao do današnjeg dana. Od 1914. Ponovljen je bar dva puta. Gradić Mauthauzen je prijatno mesto na obali Dunava, koje odiše tipično austrijskim spojem reda i ležernosti. Sve je tu na svome mestu, sređeno, popravljeno, uobličeno, očišćeno. Posetilac može da u nekom od kafea poređanih duž obale popije kapućino i odmori pogled na velikoj, svetlucavoj reci. Kada je vreme lepo, može da gleda kako Dunavom promiču jedrilice i brodići sa relaksiranim pripadnicima austrijske srednje klase. Na bregovima iznad ovih pastoralnih pejzaža nalaze se dva spomen obeležja. Jedno je groblje stradalnika iz Prvog svetskog rata,

Olivera Šekularac: Da l’ da jaučem ili da mučim, muk samo poneko čuje, prepozna…

31. decembar 2024.

O Pokrovu kad bi u crkvu zavičajnu trebalo poći tragovima predaka, najpre tiho, suzno zamolim Gospoda i sve naše pretke mučenike da nama, koji smo ostaci naših preživelih loza, da utehu i snagu da ostanemo pod Bogorodičinim plaštom. Mi koji znamo šta znači slava u Vrepcu pod nebom, pod onim istim nebom pod kojim su se vekovima rađali oni čiju krv nosimo… Od njihove duše je i to nebo, kosti u zemlji, koren na nebu. Ako išta pamtim i znam, a pola života sam na sreću uz Baku provela, znam da je moj deda Nikola redovno crkvi hodio. Njega ubiše tuđi u njegovoj ’45-oj, crkvu srušiše oni koji za Boga

Đurđica Dragaš: Znam da sam ponosna što si bio moj đido

30. decembar 2024.

E moj djede, koliko me bole ove ruševine i tvoj trud koji polako i sigurno nestaje. Znam da je bolelo i tebe, zato si i otišao prerano… I kako da te ne boli, kako da zaboraviš i zatvoriš ta vrata?! Gledam ove slike već danima….i razmišljam … Deda je bio stvaralac, majstor, stolar koji je svojim rukama gradio život i školovao decu. Svi prozori, vrata, sve drveno što je postojalo u ovoj kući i dvorištu, njegovo su delo, njegova muka i znoj. I ne samo to! Ostavio je moj vredni đido svoj pošteni i stvaralački trag i u selu… na kućama, štalama, u podrumima, na kacama (drvenim buradima) koje je

Ante Zemljar: Relativnost poznavanja konclogora Slana na Pagu

14. decembar 2024.

U prilogu objavljenom u listu „Novi Omanut“ br. 31/1998. (Novi Omanut – prilog židovskoj povijesti i kulturi, izdavač Kulturno društvo Miroslav Šalom Freiberger, Zagreb, Hrvatska), citira se broj mrtvih u logorima Slana i Metajna na ostrvu Pagu. Upisana je (samo) 791 žrtva. Marta mjeseca 1999. na ovu zapanjujuću neistinu reagovao je hrvatski antifašista, časni Ante Zemljar (1922—2004.), koji je istinu o strahotama logora na ostrvu Pagu 1941. objelodanio u svojoj knjizi „Haron i sudbine“, objavljenoj 1988. godine. Udruženje građana Jadovno 1941. je tek početkom januara 2018. došlo u posjed pisma koje je prof. Zemljar uputio redakciji časopisa Novi Omanut. Pismo objavljeno u Novom Omanutu br. 36/37 iz 1999. godine, objavljujeno

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA