arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
Nemanja Dević je prekopao mnoge arhive u zemlji i inostranstvu

Nemanja Dević: Jesmo li ovo i danas mi?

12. novembar 2016.

U Srbiji malo ljudi zna šta se obeležava 11. novembra. Možda zato što je ovaj praznik u kalendaru novijeg datuma. Mnogi ga praznuju i raduju mu se jer je to samo jedan više neradan dan. Petak, 8. novembar. Sasvim običan dan u Torontu. Mitrovdan u Srbiji. Šetnja kanadskom metropolom prija, iako je vazduh oštar. Na ulici, u prolazu, sretne se po koji čovek koji na reveru nosi veštački crven cvet. Mali, ali primetan. Na raskrsnici, pa u prodavnici, još po koji. Iz škole izlazi grupa đaka – svi oni nose crven cvetić. Ljudi žute, crne ili bele kože, bez obzira na veru, stari i mladi – nose ga bez razlike.

Ustaško „bure krvi“ od srebreničkih Srba kao poklon Paveliću

6. jul 2016.

Istoričar Nemanja Dević rekao je da su masovni pokolji Srba u Srebrenici kontinuirani, te kao najdrastičniji brutalni primjer naveo da su u Drugom svjetskom ratu ustaše u tom kraju držale „bure krvi“ nad kojim su klale Srbe i pripremali ga kao poklon Anti Paveliću. Dević je na skupu „Stradanja Srba srebreničkog kraja u 20. vijeku“, održanom u Medija centru u Beogradu u organizaciji beogradskog Muzeja žrtava genocida, istakao da je prema podacima poslijeratne jugoslovenske Zemaljske komisije utvrđeno da su Srbi u Srebrenici tokom Drugog svjetskog rata pretrpjeli velika stradanja. On je naveo da je tadašnja jugoslovenska Zemaljska komisija, koja je djelovala poslije Drugog svjetskog rata, utvrdila da su ustaše u

Kroz Palanku sa dečačkim pogledom i osmehom na licu

8. jun 2016.

Kao da je kralj lično sa mnom prošetao palanačkim ulicama, prvi put posle 1941. Piše Nemanja Dević Danas sam na dar dobio portret kralja Petra II Karađorđevića. Najpre s ponosom javno istican, pa skrivan na najskrovitijim mestima, oličavao je sudbinu najoklevetanijeg srpskog (i jugoslovenskog) monarha. Siroče od svoje 11 godine, postao je kralj sa 17,5 i kao takav nedorastao svetskoj oluji u kojoj se našao. U izbeglištvu, bio je tek oruđe u rukama moćnih i potom zauvek proteran iz zemlje, da se u nju više nikada ne vrati. Taj blagi čovek zlohude sudbine prerano je i oboleo, pokušavajući bezuspešno da okupi razjedinjene Srbe u emigraciji. Kod njega je sve veliko

Nemanja Dević je prekopao mnoge arhive u zemlji i inostranstvu

Za početak, dobro bi bilo da naučimo katkad da trpimo

24. maj 2016.

Razgovaram se juče sa oklevetanim i progonjenim Mladenom Obradovićem. Osudili su ga – bez presude. Obezljudili – bez razloga. Kamenovali ga – oni koji bi poslednji smeli da kamen bace. Nečojstveno gonili – oni koji se predstavljaju kao satkani od tolerancije i ljubavi. A Mladen ćuti i nosi krst svoj. Bez roptanja i ridanja. Ide svojim putem, trpeljivo, boreći se kako ume i zna za svog sinka Aleksija. I ne mrzi ih. I ne sudi im. I razgovor sa njim me seti koliko je TRPLjENjE, i iz njega proizišlo STRPLjENjE duboko u osnovi našeg bića. Mi smo, tome nas istorija uči, narod koji se rađa i umire uz muku i trpeći.

Nemanja Dević

Zar u našoj raspetoj Srbijici još neko mašta da mu unuci i sinovi budu artiljerci?

24. maj 2016.

Nedavno, bio sam gostoprimac u jednom manastiru u Žičkoj eparhiji. Često tamo odlazim i, budući da me dugo poznaju, ukazali su mi tu čast. Nagledao sam se svakojakog sveta, ali među prvima mi pade u oči porodica iz jednog gružanskog sela, koja ovde beše došla u punom sastavu: baka, sredovečni roditelji i njihovo dvoje dece. Lako se dalo videti da nisu Bog zna kakvog imovnog stanja, ali da su se pred dolazak u crkvu obukli svečano, u najnovija čista odela. Pogledi im behu svima bistri, dok im je osmeh bio stidljiv, ali vazda prisutan, kao da je govorio koliko su i oni žilavi i postojani uprkos svakoj nevolji. Viđao sam

Meštrovićev spomenik kralju Petru iznad gradskih vrata na Pilama u Dubrovniku podignut je 1923. godine, a uklonile su ga ustaše 1941. godine.

Prije samo sto godina: Splićani i Dubrovčani klicali Bože pravde!

15. maj 2016.

U borbi za oslobođenje i ujedinjenje uoči Prvog svjetskog rata Dalmacija je imala istaknuto mjesto. Iako savremena hrvatska istoriografija to pitanje izostavlja, dio hrvatskih građanskih slojeva bio je projugoslovenski orijentisan isto onoliko koliko je bio i prosrpski. Njihova borba nije bila tek politička nužnost, već često i najdublje ubjeđenje zbog kog su rizikovali. Takođe, Srbija u tim krugovima nije bila posmatrana kao objekat koji će pomoći u suzbijanju italijanskog uticaja, već kao Pijemont čijoj su se demokratiji istinski divili mnogi hrvatski umjetnici i intelektualci onog vremena. To je doba kada je 19-godišnji Miroslav Krleža prebjegao u Beograd da se kao dobrovoljac prijavi u srpsku vojsku i bori za slobodu, kada

Nemanja Dević je prekopao mnoge arhive u zemlji i inostranstvu

Nemanja Dević: Zbog dobrih ljudi i Sunce sija

20. april 2016.

O, kako nam samo fale jednostavni dani, jednostavni ljudi i jednostavni razgovori. Danas sam prepodne proveo u selu Cerovcu, sa četiri generacije Radojevića-Mančića. Bez posebnog povoda. Piše: Nemanja Dević Radojevići su nekad bili jedna od najuglednijih familija u selu, i to se i danas oseća u njihovom držanju, priči, ophođenju, u njihovoj ozbiljnosti i smislenoj šali, u gostoprimstvu i načinu na koji brinu o domaćinstvu. U prijatnom ambijentu, ispod stoletne lipe i okruženi niskim stablima jabuka, vodili smo više nego ugodan razgovor o našim i prošlim danima. Red i sklad, tako retko međusobno poštovanje i ljubav – to je prvo što pada u oči gostu ove porodice. I hrast i

arcibald-naslovna.jpg

Sećanja i zavet doktora Rajsa

19. april 2016.

Neki postaju Srbi rođenjem. Neki, sa većom odgovornošću, postaju i Srbi po osećanju. Najmanje je onih koji su iznad svega Srbi po delu. Doktor Arčibald Rajs je uoči Velikog rata bio priznat stručnjak za sudsku medicinu, kriminolog od karijere. Živeo je u zemlji koja je bila neutralna. Kada je u avgustu 1914. odlučio rešio da krene put napadnute Srbije o kojoj je malo znao, rizikovao je i život, naučnu karijeru, spokoj i sva materijalna blaga. Ali, ono što je u Srbiji video, srce mu je ispunilo drugim blagodetima. Toliko da je u smiraj života zaželeo da baš i to srce ostavi da počiva među Srbima. Na Kajmakčalanu, visoko, gde zvižde

Nemanja Dević: Za sve one koji mogu srcem da osećaju

15. april 2016.

Neprimetni, ograđeni, uz parking autobuske stanice u Barajevu, stoje spomenici zaboravljenih junaka iz velike Otadžbinske vojne iz 1914. Piše: Nemanja Dević Nekada ugledni Milenko Đokić, koji požive stotinu godina (i bi svedok čitavog velikog skoka, od Srpske revolucije do nezavisnosti i ujedinjenja) sahranjen pored sina jedinca Milorada, koji je kosti ostavio na Mačkovom kamenu. Svetli grobovi, oko kojih svakodnevno prolaze svi oni koje put navede na ovu stranu, a retko ko od njih zastane, da ugleda jasan putokaz. Oko njih neugledni travnjačić, opušci i zgužvani papirići. Njih niko neće pomenuti na izborima. Njima će jednom godišnje, a možda ni tada, boračke organizacije na čudno grobište položiti cveće. Ali oni su

Nemanja Dević je prekopao mnoge arhive u zemlji i inostranstvu

Još smo živi, još se borimo i još, prkoseći, igramo kolo

25. mart 2016.

Kako samo “veliki“ i moćni vole simboliku sa datumima. Nikako da se otmem utisku sa Hitlerom i vagonom u Kompjenju… sve do vojnih parada i ultimatuma Srbiji – baš na Vidovdan, praznik nacionalnog ponosa. Kao kaznu za naš veliki skok s početka 20. veka, na kraju istog naterali su nas da kapitulaciju potpišemo u Kumanovu, u mestu gde je simbolično započelo srpsko ujedinjenje nakon vekova robovanja. Danas, najviša kazna lideru prekodrinskih Srba dr Karadžiću, kao kruna “intervencije“ koju su započeli protiv srpskog naroda istog dana 1999. Da nam pokažu kako oni kažnjavaju nepokorne. Suptilnije metode, a cilj isti. Satanizovati “male Ruse“ na Balkanu, sprečiti njihovu integraciju i, kako vele u

U Drugom svjetskom ratu izgubio četiri sina

22. februar 2016.

Tužni Mateja Bogdanović iz Azanje izgubio je u Drugom svjetskom ratu četiri sina: Branimira (1921-1941, učitelja, ubijenog u selu), Živadina (1919-1945, pravnika, streljanog na Kočevju), Svetozara (1913-1945, učitelja, streljanog na Kočevju) i Svetomira (1925-1945, maturanta gimnazije, umrlog u Beču).   Starac je u znak žalosti za njima nosio bradu do kraja života. Pamtimo ih – i to je naša najveća pobeda. Priredio: Nemanja Dević  

Nemanja Dević: Prebilovci su temelj, ali i ogledalo – svih nas

30. januar 2016.

Obraćanje profesora Nemanje Devića na otvaranju izložbe „Prebilovci“ u Ambasadi R. Srbije u Londonu na Savin dan, 27. januara 2016. Vaše ekselencije, časni oci, uvaženi skupe, Nobelovac Elijas Kaneti je u svom poznatom delu „Masa i moć“ pisao o simbolima nekih naroda, sa znacima sa kojima se pripadnici tih „zajednica sećanja“ najdublje identifikuju. Za Francuze, to je nesumnjivo – revolucija. Svakog jula, slaveći događaje iz 18. veka koji su izmenili istoriju čovečanstva, građani Francuske su na ulicama, veseli i kao nikad do tada jednaki, dok pevaju „Marseljezu“. Nemci imaju dva simbola: šumu i vojsku. Stabilni i uređeni drvoredi, kruto drvo sa tvrdom korom – to je simbol sa kojim se

Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu – razgovor sa Nemanjom Devićem

12. januar 2016.

Rođen 1989. godine u Smedersvkoj Palanci, Nemanja Dević je osnovne i master studije završio na Filosofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je sada doktorand. Još kao maturant objavio je knjigu sa popisom svih žrtava Drugog svetskog rata u jednoj lokalnoj sredini, za šta je 2009. dobio nagradu „Dragiša Kašiković“. Autor studije „Istina pod ključem. Donja Jasenica u Drugom svetskom ratu“ i, u koautorstvu sa Srđanom Cvetkovićem, „Žrtve u Zaječarskom okrugu posle 12. septembra 1944“. Sada je pred nama njegova nova knjiga, „Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu, Ljudi i događaji“, u izdanju Instituta za savremenu istoriju. Ova knjiga je bila povod za razgovor s gospodinom Devićem. MIKROISTORIJA – UČITELjICA ŽIVOTA

Za slobodu su bili spremni da uz osmeh život daju

10. januar 2016.

Ljupki su nazivi ulica na Vračaru. I zvučni; dobrim delom vezani za naše romantične junake iz 19. stoleća i mesta tadašnjih buna i krvavih sudara, pa kao takvi nekako i bliži srcu od onih sa mog Novog Beograda… Već obična vožnja trolejbusom na ovom pravcu, i beleženje naziva stajališta, dovoljna su za radoznalog da otkrije čitav niz najsvetlijih likova – nažalost zagubljenih ili iščeznulih iz našeg pamćenja. Krenete od Studentskog trga i ulice Vase Čarapića (Zmaja od Avale, junački palog predvodeći juriš na Stambol kapiju – kod današnjeg Narodnog pozorišta, na dan oslobođenja Beograda 1806), pa preko Terazija i ulice Kralja Milana, uz Vojvode Dragomira (isto tako junački palog u

Da spomenici postanu svetionici

6. januar 2016.

Malo je poznato da su u oktobru 1915, prilikom nastupanja kroz Šumadiju, nemački vojnici u selu Selevcu počinili masakr nad 93 civila, i to pretežno nad ženama. Izgovor je bio da su se i srpske žene borile protiv njihove vojske. General Galvic je u memoarima lakonski zapisao: „U velikom selu Selevcu 25. divizija imala je da izdrži dugotrajne ulične borbe oko kuća, u kojima su učestvovale naročito žene. Bio je to pravi gerilski rat. (…) Nije se moglo proći bez ubijanja“. List Neue Freie Presse preneo je tih dana komentar sa fronta u Srbniji, ocenjujući da su srpske žene drske i „da se ne boje smrti“. A 2. novembra, dehumanizujuči

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA