arrow up
Latinica | Ћирилица
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Latinica | Ћирилица
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Ђурђица Драгаш: КОЛО

20. јул 2026.

У спомен на српску децу коју су усташе зверски побиле у шуми Машвини на Кордуну 1942. године, а потом их полегле на траву, у круг, у стравично “дечје мртво коло”. КОЛО У колу сам ти мајко остала,небу се предала.И Јована сам за руку држала…док нам руке не одсекоше. У колу сам се с душом растала.Пустила је да одлети.Однео је лептир к теби,к селу нашем, под облаке. Одсече ми крвник кике,плаве попут жита зрелог.Прогута их трава дивља,да израсту, да причају.Плетенице, чаробнице. У колу сам, мајо моја.У колу што се к небу вије.Не боли ме више ништа,осим руке Јовановешто у мојој завек оста. Више: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Оливера Шекуларац: “Пјесма”

18. јул 2026.

Ето, мајко кад не можеш ти својима, дођоше они теби… Питам се,А не умем сама… Како да не погрешим,И како да се не огрешим.Како речима, сузама изјаданим, окупаним…Да претке несахрањене из јама дочекам..? Питам се и питам вас,Знате ли можда како се сузе заустављају, па да се прогледа и сагледа,Да се испоштује, захвали,А не зарида кад вам Јадовно у госте долази… Да л’ белу кошуљу или црни рубац, вечни бакин лички да повезем..?Па би и она заридала,“Ето, мајко кад не можеш ти својима, дођоше они теби…” У земљу лала и ветрењача, што предачке врлети замени. Где сам то ја и ко ми у госте стиже, има ли ишта светије и

Gordana_Dostanic.jpg

За помен жртвама или Огњена Марија 1941. године

14. јул 2026.

Пролазе децениjе и полако односе сведоке и документа. Неке jаме и стратишта су остала неотворена, а жртве без свеће и опела. Пише: Гордана Достанић У лето 1941. године у крашким jамама Динаре, Голиjе, Старетине, Тушнице, Камешнице, у челебићкоj школи, ливади Трновац, шуми Копривници, Купрешким вратима, Боровоj глави, Занесовићима, Кожварици и другим безименим стратиштима живот jе насилно и на наjстрашниjе начине одузет Србима са подручjа Ливна због њихове националности и православне вере. Више од 1600 жена, деце, стaраца, мушкараца нестало jе у пар jулских дана, уочи и на дан Свете Великомученице Марине – Огњене Мариjе. Отргнути од своjих дневних послова, истерани из своjих домова издисали су под ножем крвника коjи ниjе

РАСПОЛУЋЕНА ДИНАРОМ

13. јул 2026.

Динара по средини мене. Располутила ме. Располућена сам Динаром. Ја са два њена лица. Камен и шума. Румена руја и Сунцем сасушена танка трава. Једно ми лице босанско, друго личко, подвелебитско. Које је лице више моје и чија сам више ја? Ја личка и босанска кћи. Чија сам више? Пише: Цвијета Радић Под Динаром се поље пружило. Зеленило жутим класом пресечено огледа се у плаветнилу од лаких крила плавих птица понад Троглава. А у том пољу моји. Као на стражи вечној под мрамором на обе стране поља. Нема нам кућа да у њима ватра запламти, нема ни овце да заблеји, ни пса да залаје, ни коња да зарже… Ако! Али

Ђурђица Драгаш: Ниџо, Велебит те памти, сигурна сам

9. јул 2026.

Драги Ниџо, била сам ти скоро у Смиљану. Било је плаво небо, без облачка. Онако прозрачно и широко како само личко може да буде. Сећаш се сигурно тог неба… сви га са собом по свету носимо. Косила се трава и таласало жито. Мирисало је баш онако како памтиш. Знаш кад личка земља дише…. Зеленио се Велебит плавичасто. Тежак и моћан. Савршен и страшан. Велебит којег у крви и костима носимо, планина што нарасте и отежа од крви наше и костију по утроби његовој расутих. Памти старина све наше тајне, памти и ћути. Како ли је њему Ниџо мој?! Боле ли га ране наше ил’ му живот и смрт дођу на

Гордана Достанић: А сада ја теби о Врепцу

9. јул 2026.

Ко ли ће, после мене, сем Лике, памтити Вребац? Онај из мамине давне, сетне приче у којој још једино постоји.         Увек си ми причала о Лици, Врепцу, свом детињству, зорама које су пуне росе кад кренеш за овцама, вечерима уз ватру на огњишту. Све си памтила: људе, њихове надимке, шаљиве стихове, догађаје… Волела си сваки тај прошли дан, ма шта да је носио. А носио је лепоту детињства, личке свеже ноћи и распеване птице, носио је ледене зиме, и страхоте рата, скривање у планини, шуми, носио је и непребољену погибију брата негде далеко од Врепца… После сам се и ја сећала тих твојих сећања и неких мојих које сам пабирчила

 Под оним плаветнилом

8. јул 2026.

Јован мој уснио је под плаветнилом Динаре. Уснио без успаванке и тихе речи материне којом се миран сан дозива. Коју му је последњу реч матер изговорила да му буде испраћајна и да на њој уплови у свој дубоки сан? Мој Јован! Мој стриц Јован. Мој ћић од четири дана. Пише: Цвијета Радић Да. Био је четири дана стар кад је убијен матери у наручју. Мора да јој је био у наручју. Несретна Аница, кога је од своје деце тог часа грлила? Њих троје, а две руке. Две руке, а једно срце материно које се не може поцепати на троје. Свакоме цело припада и свакоме се цело даје. Тако је Бог

Цвијета Радић: ЈУЛИ

6. јул 2026.

Још један јули у Ливањском пољу окупан памћењем и огрејан топлином пламена свеће. Још један јули огрејан Сунцем и милован плавим небом Ливањског поља. Још један јули са топлим зраком и песмом зрикаваца. Ни један јули без сећања! Није то сећање на зрело жито, ни траву у откосу и пласту, ни шум зеленог листа кукуруза… Није то сећање на песму косаца, на звук клепања косе и девојачки кикот под хладом букве док простире на белој марами ручак… Није то сећање на ледену воду у букари, ни на летњу ноћ кад спаваш на сену да ти тело отпочине под хладом месечине… То је оно тешко, тужно сећање рањеног сина и унука

Ђурђица Драгаш: ЗАВЕТ

3. јул 2026.

Можеш ме газити, нићи ћу опет као трава у пролеће, као цвет после кише. Име ми газиш,крст скрнавиш.Децу ми преклану коровом коровиш. Несоју, јаде… Кућу ми раскриваш,ливаду трњем зацрниш.У јами моје поново затиреш.Са камена име ми бришеш. Несоју, јаде… И божуре ми чизмом газиш.По пољу крваве трагове остављаш.Песму ми браниш,молитву поганиш. Несоју, јаде… Болим те жива,с песмом на уснама.Болим те жива,с миром у срцу,са свећом у рукама. Жари ти очи погане моја хаљина бела.Горе ти дланови крви жељни.Прогони те светло из јаме,мирис земље коју си чемером напојио. Несоју, јаде…. Можеш ме газити,нићи ћу опет.Као трава у пролеће,као цвет после кише.Можеш ми кућу рушити,градићу је опет.Гнездо ћу свити међ’ облацима,у крошњама,са

Немања Девић: Беседа уз Шаранову јаму

2. јул 2026.

Поводом обележавања Дана сећања на Јадовно 1941 – 2026. окупљеним ходочасницима уз Шаранову јаму на Велебиту, беседио је историчар др Немања Девић научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду. Часни оци, драга браћо и сестре, Опростите мени недостојноме, што узимам реч на овом светом месту. Свето место, то за нас овде окупљене није тек фраза, која се изговара у пригодном тренутку. Нити је за нас 85-годишњица страдања ни по чему значајнија, од 83-годишњице или 86-годишњице. Овде је време за нас одавно стало. Овде престају да важе овоземаљска мерила, и немогуће је на свет гледати са својих пет чула. Кад бисмо могли да видимо само делић ондашњег покоља, из

Бојан Вегара: Има и нас који се сјетимо трагедије породице Голубовић

1. јул 2026.

На данашњи дан 1992. године у Коњицу су убијени Ђура, Власта, Петар и Павле. Познавао сам их. Ђура и Власта нису у животу мрава згазили. Петар је имао 7 година, а Павле 5 година и били су криви јер су Срби. Извели су их из стана ти њихови “специјалци” и убили. Петра чак два пута, јер прво стрељање је преживио. Наишао је на патролу муслиманске полицији која га је вратила убицама. Други пут су били прецизни, погодили су то мало тијело и убили га. Ни данас се у широј јавности о том злочину не зна и убијамо их наново нашим заборавом. Али, ето, видим да има и нас који их

Ђурђица Драгаш: Песма незаборављених!

29. јун 2026.

Радујемо се вама што носите крст, што певате и плачете у исто време. Ми ћемо увек бити ту и радовати се једни другима јер… ми смо једно… ви над јамом и ми у јами!!! Уједе ме звер, окрвављеним зубима.Растргну ми кожу дивљим канџама. Баци ме у понор…. Падох тихо, нечујно, меко.Узе ме Господ милостиви, ослободи ми тело муке овоземаљске. Лагана и неболна гледала сам из мрака безданог.Гледала сам невиђено, пакао што га људски ум не докучи. Гледала сам децу без очију, жене без утробе, старце без руку…Миловала сам им ране, смиривала јауке, брисала зној са чела.Молила сам Господа да их узме, да однесе бол, да нас сједини. И чуо је

Немања Девић: Српска мајка

24. јун 2026.

Радојка Ристивојевић је у животу, погледом савременог човека, изгубила све у Великом рату. Пре рата имала је пет синова. Српска мајка – Радојка Ристивојевић из села Кусадак, срез Јасенички, округ Смедеревски. У сутону живота. Са букетом цвећа у рукама. И осмехом на лицу. Сећамо ли се оваквих наших бака, које су нас једноставно училе шта се у животу сме а шта се не сме? Шта је добро, а шта није? Пре него што нам је све постало релативно… И, промислимо о томе како ће изгледати баке наше деце и чему ће их учити. Радојка Ристивојевић је у животу, погледом савременог човека, изгубила све у Великом рату. Пре рата имала је

Оливера Шекуларац: Зато је Јадовно моје огњиште, зато је било што бити не може

19. јун 2026.

У мојим речима је само туга и бол, мржњу су имали они који су недужне животе узимали… Било је Јадовно и Лика, био је Душан и Грубишно Поље. Била је Огњена Марија Ливањска и Гордана, било је Ливањско поље са крицима и од‌јецима. Била је литургија, био је парастос, били су загрљаји сестрински са Свјетланом, који љубављу дубоком одишу. Били су људи који су разумели, осетили, помогли… Било је поучних речи, било је прозе, стиха, сузе… Били смо сви са својима, сви у Христу живи. Био је Василије, нежан, осећајан, потомак Дамјана Штрбца, свештеника, светитеља, мученика из јама. Било је фотографија тог већ историјског Басташића стола, било је очију ближњих,

Ђурђица Драгаш: Пустило нас је наше Дивосело да се пронађемо, дотакнемо и радујемо плачући

18. јун 2026.

Спавајте мирно, рођени моји!!! Пронашла сам вас, рођени моји, под зеленим покровом, међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију. Водило ме срце, рањено и жељно. Водила ме крв ваша што тече мојим венама. Дозивали сте ме, знали сте да вас тражим, у мраку дивосељачком, у муци нашој заједничкој. Знам да сте ми се радовали! Радовала сам се и ја вама! Осетили сте моју руку на вашем хладном узглављу, мој дрхтави пољубац, моје сузе на црној, крвавој земљи дивосељачкој. Смиривали сте моје лудо срце, брисали тугу, радовали се мом животу. Тешили сте ме из своје мрачне, самотне постеље. Препознали сте мој осмех, ватру у очима и белег на левом

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА