Колумнисти Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Колумнисти

Милан Ружић: Анестезирање народа

2. новембар 2026.

У друштвима попут нашег где све функционише помало, а суштински не функционише ништа, огроман новац се врти око ствари које као идеју имају анестезирање народа. У ту анестезију нас уводе лоше политичке идеје поткрепљене економским и дипломатским колапсима који су својствени нашим политичарима, и то не само онима који су данас на власти, него и многим њиховим претходницима. Наравно, као представник неукуса и општег заглупљивања, деморализације, издвојили су се они програми чије гледање нагриза сваку могућу здраву ћелију људског мозга и раздире сваки осећај за добро, а у питању су ријалити програми. Живимо у земљи у којој се приказује превише ових програма, што је светски тренд, дакле, нисмо само ми

Добри мој!

2. новембар 2026.

Кажеш „Не желим тамо да идем. Отерали су ме. Нас су отерали. Нећу са њима да се суочим, нећу да ликују лажно љубазни док ме, без срама, гледају у очи као да ништа није било. Као да сам својом вољом отишао неким жељеним путем. Ништа више са њима нећу. Тамо више не припадам.“ Пише: Цвијета Радић Разумем. Само, опрости, не верујем ти! Не верујем да ти мисао бар некада, у оним ноћима у којима ти се сан искрада пред вишком сећања, не побегне тамо где те је мајка свету показала. Сигурно понекад гледаш и неке старе слике. Не оне у албуму, него оне које су у теби, дубоко гурнуте да

Ђурђица Драгаш: Молитва

1. новембар 2026.

Има ли те Боже, гледаш ли ме, црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Воде,воде,плачем без суза,из мрака,са дна понора. Не боли ме ништа,немам ноге, немам руке,немам срце у грудима.Само очи имам,очи што још виде парче неба,далеког, плавог и туђег. Не чујем одавно,ни ветар, ни кишу, ни корак звери.Не чујем јауке и самртни ропац,дечји плач и мајчину молитву.Не чујем последњи дрхтај живота у овом безданом паклу.Тишина, тишина, тишина… Само још моје очи живе и гледају небо.Само још моја утроба вапи за капљицом воде. Има ли те Боже,гледаш ли ме,црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Узми ми очи, да не видим небо,узми ми душу, да заборавим,води ме пут светлости твоје.Води ме из

Ратко Дмитровић: Која то хрватска лаж против Срба није прошла?

1. новембар 2026.

Ко је од Хрвата прочитао Меморандум САНУ? То не знам, али знам да нису ови који урлају против Меморандума, проглашавајући га антихрватским програмом. Да ли сте читали Меморандум САНУ ?Једна колосална, страшна, опасна лаж котрља се овим просторима већ неколико деценија. Та лаж је “оправдање” за разбијање Југославије, убијање, мржњу, за антисрбизам свих облика. Та лаж, ево последњих неколико дана, опет букти Хрватском, опет је оправдање за нападе на Србе, на српску децу, на српску песму, на све што им изгледа као српско. Кажу да је Меморандум САНУ разбио Југославију, да је био концепт велике Србије, “увод у агресију на Хрватску” и зато, додају исти, све и свакога ко има

Оливера Шекуларац: Да л’ да јаучем или да мучим, мук само понеко чује, препозна…

28. октобар 2026.

О Покрову кад би у цркву завичајну требало поћи траговима предака, најпре тихо, сузно замолим Господа и све наше претке мученике да нама, који смо остаци наших преживелих лоза, да утеху и снагу да останемо под Богородичиним плаштом. Ми који знамо шта значи слава у Врепцу под небом, под оним истим небом под којим су се вековима рађали они чију крв носимо… Од њихове душе је и то небо, кости у земљи, корен на небу. Ако ишта памтим и знам, а пола живота сам на срећу уз Баку провела, знам да је мој деда Никола редовно цркви ходио. Њега убише туђи у његовој ’45-ој, цркву срушише они који за Бога

Ратко Дмитровић: ИЗДАЈА ЛОРДАНА ЗАФРАНОВИЋА

23. октобар 2026.

Нико од Хрвата никада није клекнуо у Јасеновцу. Лордан је неки дан рекао да је филм “Златни рез 42-Дјеца Козаре” његово клечање, као Хрвата, пред злочином почињеним над Србима. Цео свој живот, уз остало, покушавам да објасним Србима да је за њих, у периоду од 1945. на овамо, опаснија била (и данас је) тзв. хрватска левица него хрватска десница. И да ли ми успева? Па, не баш. Огромна већина Срба, оних које политика, боље речено живот, интересује, у хрватским левичарима виде мостове између два народа, виде дивне људе, хуманисте који поштују српски народ, бране га кад затреба, цене његову прошлост… Ништа од овога није тачно. У односу према Србима и

Ђурђица Драгаш: ЛИЧКО МИЉЕ

22. октобар 2026.

Лика ме јадом ојади, рану ми рањена отвори. Лика ме миљем помилова.Лика ме златом озлати.Водом напоји.Лика ме сузом засузи.Лика ме жалом ожали. Лика ме зелена озелени.Лика ме цветом расцвета.Снагу ми снажна даде.Лика ме каменом окамени.Лика ме јадом ојадиРану ми рањена отвори. Лика се светом расветли.Лика га светлом осветли.Лика се мраком замрачи.Лика се јамом зајами. Лика се песмом опева.Сузом ка небу вину. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Неиздрживи смрад и пепео, људски пепео

22. октобар 2026.

Моја бака је причала да седам дана, да је то био неиздрживи смрад. Дакле, то је њезина прича, то је мени причала још као д‌јетету, али мени се је то некако дакле, усјекло у сјећање, то ми је било страшно. Непосредно пред затварање логора на острву Пагу, у ноћи 14/15. августа 1941, на Форнажи изнад увале Малин, усташе НДХ су побиле око 800 преосталих логораша, у највећем броју Срба. Почетком септембра исте године, због опасности од загађења воде за пиће и протеста становништва Пага, италијански војници су извршили ексхумацију 791 тијела жртава. Тијела су спаљена а пепео сахрањен у исте ровове. То су документовали у записницма и извјештајима а урадили

Коме смета православни крст на стратишту на Пагу

21. октобар 2026.

Означени смо као терористи и паравојна група, а обележја смо постављали уз дозволе локалних власти и пратњу хрватске полиције, каже за „Политику” др Душан Басташић, председник Удружења „Јадовно 1941.” Пише: Специјално за „Политику”- Милан Пилиповић Бањалука – Масовна хистерија у јавном, медијском и политичком простору Хрватске завладала је због православног крста којег је Удружење „Јадовно 1941” поставило на острву Паг, где су усташе у Другом светском рату ликвидирале хиљаде Срба, наводе у овом удружењу са седиштем у Бањалуци. Православним крстовима, на местима масовног страдања Срба, у Хрватској се придаје политичка позадина, а прећуткују стварни историјски разлози, казао је за „Политику” Душан Басташић, председник Удружења „Јадовно 1941”. Он даље појашњава ову

КРСТ РАЗДОРА Ексклузивна исповест Србина о којем бруји Хрватска: “Не дамо да се забораве српске жртве”

17. октобар 2026.

Обнова православног крста изнад увале Малин на хрватском острву Пагу, подигнутог у знак сећања на Србе страдале током Другог светског рата, изазвала је полемике у Хрватској, а случај је доспео и у Хрватски сабор. Пише: Никола Илић Др Душан Басташић, председник Удружења грађана “Јадовно 1941” из Бањалуке и инжењер Момчило Мирић, председник истог удружења са седиштем у Београду, подигли су овај крст у знак сећања на све жртве система логора Госпић-Јадовно-Паг који је био под управом усташког режима Независне државе Хрватске. Екипа портала Telegraf.rs овом приликом разговарала др Душаном Басташићем. Разговарали смо о самој акцији обнове крста, страдању Срба у НДХ, као и о односу званичне Хрватске према злочинима који

Скандал у Хрватској! Пријавили Србе због постављања православног крста на Пагу

16. октобар 2026.

“Домовински покрет” поднео је пријаву задарској полицији и комуналном редарству Града Новаље због активности Душана Басташића и Момчила Мирића, чланова удружења “Јадовно 1941”, који су на острву Паг поставили и обновили православни крст на локацији места страдања Срба током Другог светског рата. На снимку објављеном на друштвеним мрежама, на којем обнављају крст, они су позвали и на финансијску помоћ удружењу грађана “Јадовно 1941”. “Домовински покрет” сматра да то наводно потврђује да мотиви овог активизма, како кажу, “нису верске, већ политичке природе”, због чега захтевају “брзу и одговарајућу реакцију надлежних институција”, преноси Задарски лист. О овом случају говорио је у Хрватском сабору посланик Домовинског покрета Предраг Мишић, који је “упозорио” на

Милан Ружић: О српском страдању

14. октобар 2026.

Посећујући многобројна места страдања, схватио сам да је нама Србима забрањено да имамо своја и да их тако називамо. Забрањено нам је од стране других, али што је најгоре, забранили смо их и самима себи. Где год смо страдали, то није била једина цена коју смо платили, већ је то страдање нашег народа послужило да се представи као страдање неког другог народа који смо, наводно, ми убијали. Свако стратиште је било изговор за нови терор над Србима, или за ново прећуткивање националне историје зарад некаквих наднационалних интереса у које је веровао само народ који је своју нацију тако издавао, тачније Срби. Места наших страдања нису сва ни обележена. Уместо да

Оливера Шекуларац: Преполовљена је земља и преполовљени ми

14. октобар 2026.

Е мој деда, процветао ми је наш дрен у туђини. И њега сам кришом пренела, брат ме је са њим испратио. Кажу да земља памти. У освит новог дана који се лагано од ноћи одваја, овде на северу Холандије, где су и јутра сива… Бели папир држим у руци, светлији од свитања. Први документ дедин, који ме сву ноћ сузама обавија… Смртни лист, деда и ја. Први пут нешто опипљиво, његово. Јављам свима да сам то преко пријатеља добила. Срећна као да сам деду загрлила, а не лист хартије као парче светиње пригрлила. Па не знам виде ли ме очи његове, невиђене. Са смрти смо одрастали, увек је била близу.

Ђурђица Драгаш: ЛИЧКА ТОРБА

14. октобар 2026.

У торбу стаде комад крува и слутња црна, од чоје црња. Ткале су је руке младе. Нити сунца у њу сплеле. Црвеном оживеле, зеленом окадиле. Ткале су је руке девојачке. У ресе јој песму скриле. Црвеном се ружом радовале, жутим класјем к небу виле. Изаткале руке младе, торба личку, наду девојачку. У мираз је из куће понеле. Накићену, опевану, сузом испраћену. Замирисала торба на јабуку зрелу. На дечје руке и косу плаву. Руже се црвене животу радовале, зелена трава табане миловала. Расла је торба к’о кућа пуна. Житом се китила, Ињем соколила. Потоком бистрим умивала. Ал’ свану јутро несвануло. Разли се мрак по земљи личкој. У торбу стаде комад крува

Еколошка свијест у Хрватској 1941. и 2026. године

14. октобар 2026.

Развој еколошке свијести у Хрватској има свој деценијама дуг континуитет и данас је на завидном нивоу. Пише: Душан Басташић Свједоци смо буре која се протеклих дана дигла у Хрватској због могућег загађења вода и околиша са врло извјесним тешким посљедицама по здравље становника, стоке и усјева. Установљено је да је годинама уназад, незаконито, криминалним радњама на подручје Госпића и оближњег Дивосела довожен опасан отпад. Дио тог отпада је закопан а већи дио је годинама био изложен падавинама које су опасне материје односиле у тло које је на том подручју крашког типа. И посљедично, загађује се тло и подземне воде а тиме и понорнице од којих су најпознатије Лика и Гацка.