Колумнисти Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Колумнисти

Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН

22. децембар 2025.

ДЕСИЛО СЕ 21. ДЕЦЕМБРА 1995. ГОДИНЕ Ујутру, кад сам устао да идем у школу, мама ми рече. -Кад дођеш данас из школе иди код бабе и ђеда, види како су и донеси јаја и млијека! Климно сам јој главом и отишао у школу. У школи сам био до великог одмора и вратио се кући, чим је мами прошла пауза за доручак, да ме не би затекла кући. Од краја новембра у школу идем само да старцима замажем очи. Селимо и никако ми не паше тишина на часу. Донесе ми неке црне мисли о поновном избјеглиштву. А таква бједа ме онерасположи. Знам како је то и никако не желим поново да

Ђурђица Драгаш: КА МЕЋАВИ

22. децембар 2025.

Родила ме бела тама,донела ме снежна ноћ.Студеним ме млеком мећава подојила,међ’ боровима колевку свила. Расла сам к’о жито младо,зелено,усталасало,росом окупано. Стасала к’о класје зрело,једро,јако,сунцем окаљено. Посекла ме рука мрачна.Над понором душу пустих.Нека лети,млада,снажна.Нек’ се врати кући нашој,затвореној,угашеној. Нек’ отвори прозор к шуми,нека пусти јато птица.Нек’ полети ка мећави,бела,снежна,јамом небу обећана! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Оливера Шекуларац: Преклали сте ми Божић, бор, јелку, двориште, угасили ковачку ватру и кућно огњиште

21. децембар 2025.

Долазе Нове године, нове јелке и борови, далеко у равници крај Северног хладног мора. Долазе празници, а нема тог Божића у којем нису моји баба и деда. О тим њиховим Божићима знам из бабиних прича које не бледе. И не, ово није тугованка, нит бег, нит сећања, нит неко заборављено сукно на дну шкриње изгорело док оделом постало није. У мојим Божићима су увек Смиљана и Никола и њихова деца за празничном вечером, заједнички изговереним Оченашем и бадњаком из њихове шуме, освештаним у цркви Покрова Пресвете Богородице у коју је деда редовно ходио. Али тог Божића ’44. године рекао им је за том истом трпезом, на којој је увек била

ДУШАН БАСТАШИЋ: УМАЊИВАЊЕ ЖРТАВА ЈАСЕНОВЦА И ЈАДОВНА ЈЕ НАСТАВАК ГЕНОЦИДА

20. децембар 2025.

Гост нове емисије „Рубикон“ био је др. Душан Басташић, оснивач и предсједник удружења Јадовно 1941. – Jadovno 1941. који је говорио о култури сјећања, систематском затирању трагова злочина над Србима у НДХ и опасним трендовима ревизионизма. Господин Басташић посветио је посљедњих 15 година истраживању и документовању страдања Срба у Независној Држави Хрватској. Његова лична мотивација потиче из породичне трагедије – оба дједа и стриц убијени су у комплексу логора Јадовно-Госпић-Паг, док је његов отац као дванаестогодишњак преживио Јасеновац. ЈАДОВНО – ПРЕТЕЧА ЈАСЕНОВЦА Басташић је у разговору истакао да је Јадовно било први ликвидациони центар НДХ, који је функционисао од априла до августа 1941. године, прије него што је Јасеновац почео

Ђурђица Драгаш: Ма кажи ми, молим те, шта значи маћи

20. децембар 2025.

Да ли је и зашто је важна „Тврђава“?! Насмеја ме, ал’ некако и разнежи питање које ми пре неки дан постави пријатељица, рођена Београђанка. Знала бих откуд јој то и да ми није објаснила. Серију Тврђава гледали су и они којих се тематика лично не дотиче, они који домаће серије не гледају, што „из принципа“, што из чисте незаинтересованости, али и они који о Крајини, Книну и колони која је одвела читав један народ, не знају скоро ништа. Објасних пријатељици да је реч о детету, најчешће малом, али да је било и оних које су родитељи, бабе и деде, рођаци па чак и пријатељи тако звали читавог живота. Остајали су „маћи“

Оливера Шекуларац: Преполовљена је земља и преполовљени ми

20. децембар 2025.

Е мој деда, процветао ми је наш дрен у туђини. И њега сам кришом пренела, брат ме је са њим испратио. Кажу да земља памти. У освит новог дана који се лагано од ноћи одваја, овде на северу Холандије, где су и јутра сива… Бели папир држим у руци, светлији од свитања. Први документ дедин, који ме сву ноћ сузама обавија… Смртни лист, деда и ја. Први пут нешто опипљиво, његово. Јављам свима да сам то преко пријатеља добила. Срећна као да сам деду загрлила, а не лист хартије као парче светиње пригрлила. Па не знам виде ли ме очи његове, невиђене. Са смрти смо одрастали, увек је била близу.

Гордана Достанић: СВЕТИ НИКОЛА

20. децембар 2025.

Бранитељу чудотворче и сјајни Христов угодниче, светитељу Николаје, славим те с љубављу… У свануће палим кандило, а мисли се искрадају на далеку, дедину груду где самује и ћути сокак Бабића. Само ситан снег провејава и леди се на гранама подивљалих шљива и једине две несасушене гране на кривом стаблу јабуке, коју је пре више од једног века посадио тада млади домаћин Милош. Увукао се сокак у своју тишину као под хладан покров. Одавно се овде ни шапат није чуо, ни корак лаган, мек од танких опанака, ни мекет јањета, ни додир замрзнуте гране на окну маленог прозора, ни пуцкетање ватре у топлој соби… Као да се све заветовало да нико

Судбина Ливањског поља у време НДХ

15. децембар 2025.

„Крици и одјеци Ливањског поља“ У југозападном делу Босне и Херцеговине, под широким обронцима Динаре и Цинцара, отвара се Ливањско поље – пространа крашка равница, која се пружа између Ливна, Гламоча и Купреса. Породица Цвијетић, која се у ливањско село Лиштане доселила из Далмације у 19. веку, генерацијама је чувала приче о свом пореклу и опстајању на ветрометини Ливањског поља. У време Независне Државе Хрватске 1941. године, у усташким злочинима страдало су чак 54 члана те породице. Породично сећање очувала је Сава Цвијетић, која је пуком срећом преживела. Иако јој је супруг у међувремену страдао, Сава је остала у Срему, где се после рата скућила. Упркос опасностима у ратном времену,

Београдска промоција књиге Крици и одјеци Ливањског поља

13. децембар 2025.

У сали парохијског дома Храма Светог Саве на Врачару, а по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, представљена је књига Гордане Достанић, Крици и одјеци Ливањског поља. Издавач књиге је Манастир Жича, по благослову Његовог Преосвештенства Владике жичког Јустина. Књига је збирка прича о животу, сеобама, страдању, осећањима, сећањима испричаним кроз стварне историјске догађаје и стварне личности блиске ауторки. У овим причама бројни српски родови могу препознати своје породичне догађаје и своје осећаје и размишљања. Проф др Слађана Миленквић, у свом поговору књизи, између осталог каже, да то није родослов, нису ни сећања, нису ни историографска факта, него приче у којима су ликови психолошки осликани… Сурова стварност се нашла

Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

12. децембар 2025.

Сјећање на дане у којима све иза себе остависмо, сву муку, сав рат, све подвиге, све битке, сво херојство, те у колони живих и мртвих изађосмо из Српског Сарајева. Увијек у фебруару оживим у себи ону колону живих и мртвих, али и све битке и подвиге. А овај текст је један од оних, за које знам, да ћу их оплакат и сузама написат. Како и да не оплачем, кад пишем о таквој жртви и о толиком јунаштву, да му равног нема до оног на Кошарама и Паштрику? Како да не оплачем, кад пишем о Српском Сарајеву? Мало је данас људи, да и замислити могу тај подвиг, ту упорност и ту

Бојан Вегара: МИТИНГ НА КРАЈУ РАТА

9. децембар 2025.

Чули смо да је сутра на Илиџи митинг за останак у Српском Сарајеву и ту ноћ договорили да узбунимо обје школе и да блокирамо путеве. Разрадили смо тактику и отишли у Жуновницу да кажемо остатку раје и Зеничанима. Договор је брзо пао. Писале су се пароле. Шиле су се заставе. Искупљале тољаге, пендреци, димне бомбе и топовски удари. Максимално наложени да изазовемо пажњу свјетске јавности и да са свог не идемо. Договорисмо се, да послије великог одмора блокирамо пут СФОР-у за Игман и то код подвожњака у центру Хаџића. А онда да кренемо пјешке на Илиџу. Ујутру смо сви дошли у школу на први час. Нико није изостао. И нико

Милош Ковић: Јасеновац и „Олуја“ кључне су речи у историји две Југославије

4. децембар 2025.

Навршило се 107 година од проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, коју је прокламовао престолонаследник Александар Карађорђевић у кући Крсмановића на Теразијама у Београду, а Краљевина СХС је 1929. формално променила име у Краљевина Југославија. Свечаном проглашењу државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца претходили су закључци Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и одлуке о уједињењу Војводине и Црне Горе са Србијом. „Данас се на то уједињење најчешће гледа као на крупну историјску грешку. Они које су Срби спасавали и преводили на победничку страну у два светска рата касније нису показали ни захвалност ни лојалност. Цену такве грешке платили су, наравно, Срби. Јасеновац и „Олуја“ кључне су речи у историји

Заборав није дозвољен

2. децембар 2025.

Два дана је грмело невреме по Србији и Босни, али на једно место, где се додирују Србија и њена сестра Српска, није пала кап, није се спустио ни крајичак црног облака и нису грмела кола светог Илије. Божија рука је тако уредила док су нама, стиснутим у кланцу Дрине, срца дрхтала пред водом која покрива Србе којима се поклањамо и дугујемо сећање. Пише: Гордана Достанић Више од шест хиљада мртвих, прекланих, више од шест хиљада унакажених тела у Дрини, деце, мајки, цура у белим хаљинама из девојачке спреме које своју част занавек дадоше Дрини само да је силом не узме крвник… Они који су можда могли некога спасити, а то

Године њихове и моје

30. новембар 2025.

Њихове године теку без њих, а моје са мном. Пише: Цвијета Радић Бројне прођоше. Њихове године одавно теку без њих. Све их је пресекао исти дан. Јованов четврти. Четврти му био од рођења. Нису му се имали кад дани преметнути у године. Као ни Милану. Он једва месец саставио. Први. Од тог дана, четвртог Јовановог и тек навршеног првог месеца Милановог, свима им се броје само године без њих. Сви нанизали једнак број. По томе су вршњаци. Моје године се још броје самном од оне прве кад свет плачом поздравих. Тада су се среле наше године и од тада теку заједно. Загрљене. Спојио их праотац наш коме имена нико не

Ратко Дмитровић: Био сам сведок с лица места, великог пораза српске интелигенције

29. новембар 2025.

Они су ћутали, онда када је требало да говоре. А када су проговарали (двојица, тројица), било је то на штету њиховог, српског народа, тачније народа њихових родитеља. Њима самима српство ништа није значило. Док су њихови познаници, колеге, пријатељи.. Хрвати, оснивали странке, партије, заједнице.. са хрватским предзнаком, они су, а реч је о интелектуалцима, друштвеним, културним, политичким делатницима града Загреба, из реда српског народа, подржавали „неутралног“ Рачана, напуштали Хрватску или једноставно ћутали. Из страха? Да, из страха, из кукавичлука, и калкулација да ће материјално проћи боље ако се јавно НЕ декларишу као Срби. А, Загреб је знао да су Срби. Био сам дописник Политике из Загреба све до августа 1991.