Србофобија као предубјеђење грађена постоји дуго кроз историју у државама Запада и ње неће тако лако нестати, јер се Србија показала као идеалан кривац и добар објекат за иживљавање великих сила Запада, оцијенили су учесници трибине „Србофобија и њени извори“ вечерас у Београду. На трибини коју су организовали удружење „Краљевина Србија“ и Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско-карловачке, историчар Чедомир Антић подсјетио је да је академик Милорад Екмечић говорио да је србофобија само рукавац русофобије. Реконструишући поријекло и развој србофобије кроз историју, Антић је оцијенио да нестанком русофобије неће престати и србофобија, јер се Србија показала као идеалан кривац. Истичући како су се Европа и САД „80 година спремале за рат

Двије деценије након остварења „тисућљетног сна“ о независној држави свједочимо хрватском буђењу и схватању да се снови и јава битно разликују. Након што је Хрватска постала „пуноправна“ чланица Европске уније догађају се поприлично ирационалне промјене какве је унутар тог друштва и ширег окружења мало ко очекивао. Ван сваке сумње данашња Хрватска тавори са проблемима идентитетске природе. Међутим, проблеми не произилазе из идентитетске недовршености, него из свијести (или бар интуиције) да је овакав колективни идентитет заснован на крајње погрешним основама, те да као такав води у беспућа ирационалности. Колективни идентитет је жива материја каква се увијек надграђује, развија и употпуњује, но, кад је заснован на „лошем темељу“ мора трпити потресе, ерузију

Парох барски, протојереј Јован Пламенац, казао је за портал ИН4С да цркве с два олатара у Сутомору не представљају никакве симболе заједништва и слоге локалних православаца и римокатолика, како се то често представља у јавности, већ је, тврди, у питању тенденција прекрајања истине и историје овог краја. „Односи сутоморских односно спичанских православаца и римокатолика јесу традиционално добри и треба такви да остану, и они се огледају у пуном међусобном уважавању, женидбама, удајама, кумствима, пријатељствима, и то је веома похвално и значајно. Међутим, два олатара на храмовима Свете Петке и Свете Текле нису никаква достигнућа заједништва  већ су придодати, католички олтари на њима манифестација и реликти насиља млетачких и аустроугарских окупатора.

Пише: Никола Маловић Нико не спори да је главни град Боке – Котор. Само незналице и туристи зарезују Будву. Котор посјећују мисионарски бродови-библиотеке, посјећују геј крузери, посјећује га флотила крузера и јахти, потом олигарси, државници, масони, шпијуни, оберкурве… чиме се, дакако, не треба хвалити, али служи као одличан увод у то колико је Котор, поред тога што је лијеп и географски алогичан, све вријеме тема многих геополитичких ћакула. Преко Котора Његош одлази у свијет, у Котору ће убити књаза Данила II Петровића, а његовом насљеднику, књазу Николи, стићи ће Фројд. Итд, итд. Котор је главна лука средњовјековне српске државе. И одличан тег клупку змијах увезаних с оностраним, који се не

Kултурa и oбрaзoвaњe били су oд 1991. jaсaн пoлитички прojeкт кojи сe успиo имплeмeнтирaти уз блaгoслoв вeликoг брoja људи, eдукaтoрa приje свeгa. Бaш кao штo су eтaблирaњeм хрвaтскe држaвe рeeтaблирaни eндeхaзиjски симбoли, пoпут кунe, зaстaвe и држaвнoг грбa, тaкo je рeeтaблирaн и eндeхaзиjски кoнцeпт нaциoнaлнe културe Дубрaвкa Угрeшић joш je пoчeткoм дeвeдeсeтих пoд нaциoнaлистичким притисцимa нaпустилa Хрвaтску, a удругa У имe oбитeљи сaдa би je избaцилa и с пoписa шкoлскe лeктирe. To je биo и нeпoсрeдaн пoвoд зa рaзгoвoр с књижeвницoм кoja с aмстeрдaмскe дистaнцe пoзoрнo прaти збивaњa у Хрвaтскoj, пa кoмeнтирa мjeстo кoje joj (нe) припaдa у oвдaшњoj култури, нeдaвнe прoсвjeдe зa курикулaрну рeфoрму, пoлитичку кризу, кoнтинуитeт пoвиjeснoг рeвизиoнизмa…

Поводом текста „Говори антисрпски да те цео свет разуме”, „Политика“, 6. јуна Зоран Ћирјаковић* Hије најстрашније оно што Светислав Басара скоро свакодневно пише о Србима и српском друштву. Страшније је то што смо се на то навикли и огуглали. Слике о непоправљиво крвожедном и патолошком народу, које сервирају Басара и плејада његових мање или више пристојних истомишљеника, постали су нешто нормално и очекива­ но, говор мржње с којим смо се саживели. Ауторасистички и аутошовинистички ставови су у Србији одавно постали и важан вектор друштвене мобилности. Оно што је поражавајуће јесте да легитимитет оваквој дехуманизацији већине не дају само елоквентни евроатлантски лобисти и професионални грађани. Дозволу је у „Политици” дала и

Радикални исламисти љетос су се, готово свакодневно, обучавали у гађању из пиштоља на планинском подручју Зеленгоре, које територијално највећим дијелом припада општини Гацко. То се, такође, наводи у повјерљивој документацији бх. безбједносних служби, чије дијелове су „Независне“ објављивале протеклих седмица, а наставак слиједи у наредном периоду. „Уочено је да бошњачке радикалне групе на Зеленгору долазе најсавременијим теренским возилима, односно џиповима, правцем Сарајево – Трново – Рогој – Миљевина – Тјентиште – Чемерно, одакле скрећу на Зеленгору“, наводи се у документацији. Полицијске агенције информације добијају од извора који често обилази номаде на Зеленгори, а који им је открио да су на ту планину прошле године, и то од половине јуна, свакодневно

Већинско становништво у овој републици, према попису из 1991, чинило је само 78 одсто укупног броја житеља, да би после етничког чишћења тај проценат 2011. био повећан на 91 одсто Бранислав Радивојша Утихнуле су расправе о квотама миграната у земљама ЕУ, али док су биле актуелне, остало је забележе­ но да су се бивше социјалистичке земље тим квотама највише противиле. У томе су предњачиле Пољска, Чешка, Словачка, али слично су се понашале и друге чланице које су одскора у ЕУ, што је објашњавано чињеницом да оне ни раније нису биле имигрантске и да би ове блискоисточне квоте за њих представљале велику демографску новину. Тада је уочено да су неке од

Бошњачки члан Председништва обишао место где су сарајевски Срби после ликвидације 1993. бачени у јаму Полагање венца на Казанима Од нашег дописника Сарајево – Председавајући Председништва БиХ Бакир Изетбеговић је данас, како је и најавио, дошао на Казане, место које је било стратиште сарајевских Срба 1993, положио цвеће и одао почаст и даље неутврђеном броју српских цивила који су, након што су их убили припадници Армије РБиХ, бачени у ту јаму. Изетбеговићу су се на Казанима, како је речено, самоиницијативно придружили и председавајући Савета министара БиХ Денис Звиздић, премијери Федерације БиХ и Кантона Сарајево Фадил Новалић и Елмедин Конаковић, те још неки високопозиционирани чланови СДА, међу којима и Шефик Џаферовић.

Фрањо Комарица, бањалучки бискуп, осврћући се на нападе којима је обасут, након што је служио мису у Блајбургу, објаснио је како само жели да се “изнесу чињенице” о Блајбургу. Гостујући у емисији “Недељом у 2” на ХРТ додао је, да има и оних који знају да је ту било прљавих потеза међународних представника. – Не ради се само о усташкој војсци него и о великом броју цивила који су заведени, који су бежали да се предају некоме, да се спасу од оних који долазе – рекао је и додао како се исто догађа у Хрватској и БиХ. – Додик је на своје месту вољом народа и међународне заједнице. Очекујем да

Већ смо чули да Колинда и њена деца обожавају музику Марка Петковића Томпсона, певача који мрзи све српско, о отворено пропагира усташтво. После ове објаве која је шокирала јавност, Китаровићка је апеловала да се открије ко је цртао кукасти крст на сплитском стадиону. А онда се сликала са још једним мрзитељом Срба, Велимиром Бујанцом. Лепо председнице, нема шта… Ниаме, као преноси хрватски портал Индекс, председница Хрватске сликала се са неонацистом Велимиром Бујанцом, човеком који отворено подржава усташе и заговара усташтво. Такође, овај Хрват нема проблем са тим да јасно и гласно каже да мрзи Србе. А ни Колинда, изгледа, нема проблем са тим да буде у његовој близини. Тако је,

Тито одбио „Плаву књигу“, материјал о понижавајућем статусу Србије. Западни банкари су тражили укидање права вета покрајинама у Србији О растурању бивше Југославије од 1991. у њеним некадашњим републикама, али и широм Европе, написане су читаве библиотеке, подигнуте многе оптужнице и изречене бројне правоснажне пресуде. Опште је место да су све важне чињенице откривене и обелодањене. И да се томе мало шта може додати и одузети. Међутим, тај процес распада трајао је подуже, више од две деценије, и у најмању руку постоје неколико датума слома Југославије – и барем још два главна актера њеног демонтирања. Поред Слободана Милошевића, Фрање Туђмана и Милана Кучана, који су званично 1991. први дигли руку

Позивамо вас, да у среду, 15. јуна 2016. године, у 19 часова, у канцеларији удружења Краљевина Србија (Влајковићева 4) присуствујете трибини на тему „Србофобија и њени извори“. О овој теми говориће: доц. др Чедомир Антић (Филозофски факултет Универзитета у Београду) др Александар Раковић (Институт за новију историју Србије) мр Зоран Ћирјаковић (Факултет за медије и комуникације) Трибина се одржава у организацији удружења Краљевина Србија и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке. Улаз је слободан.  

Директор Центра „Симон Визентал“ Ефраим Зуроф изјавио је да подржžава апел да хрватска Влада смијени министра културе Златка Хасанбеговића због његових проусташšких ставова, истичући да је проблем и што се у Хрватској даје легитимитет фашистичким изјавама. „Иницијатива да се у војску уведе поздрав `за дом спремни` и учење да се позитивно гледа на усташšки режим, значи да је нешšто веома, веома погрешšно у Хрватској. А Влада не чини ниšшта и поред све критике, иницијативе интелектуалаца из Француске и наšших протеста. Режим који је починио геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима није осуђен на прави начин”“, рекао је Зуроф. Он оцјењује да је непојмљиво како неко ко подрžжава или изражžава носталгију

Управни одбор Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку, са академиком Василијем Крестићем на челу, упућује позив свим државним органима и институцијама, друштвима за неговање традиција ослободилачких ратова, удружењима бораца из Другог светског рата, удружењима логораша и другим удружењима из времена грађанских ратова у бившој Југославији и рата за Косово и Метохију, односно НАТО агресије 1999. године и свим другим организацијама и појединцима, који имају сазнања и могућности, да се укључе у прикупљање имена српских жртава страдалих у ратовима у току прошлог века. Позив је упућен свима који имају релевантна сазнања о српским жртвама палим у борби, логорима, заробљеништву или било ком другом месту. Прикупљена имена